Nemanja Rujević

Ima tzv. posmatrača političke scene koji bi se zakleli da Aleksandar Vulin samo igra dodeljenu ulogu. U podeli predstave čiji scenario, režiju, scenografiju i sve ostalo potpisuje Aleksandar Vučić, kažu da je Vulinu, eto, dopalo da bude militantni rusofil. Da do idiotizma obožava vođu i da se bizarno kostimiran ukazuje čas kao fabrički radnik, čas kao vojnik ili policajac, uvek spreman da nanjuši "šiptare", "ustaše" i zapadne agente.

Ne bih večerao u restoranu za čijeg gazdu se pouzdano zna da maltretira i ne plaća zaposlene, tuče ženu redovno, a ponekad i goste ako su gej ili pogrešne vere. Sve i da moj mali protest ništa ne bi promenio, eto, ja tu ne bih kročio.

Kafanska dosetka kaže da je statistički prosek kao sarma – neki jedu meso, mnogi jedu kupus, u proseku svi jedemo sarmu. Ako ceo život gulite klot kupus, onda sanjate o mesu.

Ovih dana u Nemačkoj iz štampe izlazi knjiga o medijima pod naslovom „Sedma sila – kako se proizvodi većinsko mišljenje, čak i kad nije većinsko“. Autori, jedan sociolog i jedan filozof, kažu da su se nemački mediji emancipovali od naroda, to jest publike, i da su izveštavanje zamenili vaspitnim radom.

Ne znam da li predsednik Vučić preferira kafetin ili aspirin. Možda pati od migrene gde slabo šta pomaže, mada bi nam se do sada poverio da je tako, kao što nas je izvestio o nesanici i problemima sa apetitom.

U kultnoj seriji „The Wire“ jedan od vođa baltimorske bande koja diluje heroin ide na večernji kurs iz ekonomije. Tamo pita profesora šta da radi ako konkurencija ima bolji proizvod od njega. Profesor mu kaže: Ili poboljšaj proizvod, ili ga prodaj pod drugim imenom.

Kako danas da stanuje tzv. mali čovek, onaj koga se svi političari sete u kampanji jer je mnongobrojan pa mu se tepa da je kičma društva?

Ima u Srbiji možda pokoji petokolonaš, zakleti pacifista ili čitalac Danasa, koji ne uviđa da mora da se zarati. Ali to je zato što se informišu na pogrešnim mestima, takoreći nezvaničnim.

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Sedi pet srpskih domaćina u kafani, stolnjak je kariran, piksle plehane, rakija prepečena. Padaju masni vicevi, bistri se politika, i nekako se dođe do egzistencijalne teme koja mori svakog srpskog domaćina: "Jeste čuli da nam NATO ovde pravi paradu pedera?", pita jedan. "Sedam dana pederluka usred Srbije!"

Ako drvo padne u šumi, i nikog nema da ga čuje, da li je pad drveta proizveo zvuk?

"Ljudi nemaju para, to je očigledno, ali hoće na more", kaže "sa osmehom" Marko, koji radi na budvanskoj plaži. Narečeni Marko je za portal nova.rs ismevao ljude koji uguraju svoje "krpe" između ležaljki, te "nemaju suncobran", po cele dane se čvare sa "torbama hrane i frižiderima punim pića" i "neće da plate ležaljku" tričavih 15 evra.

Publika jačeg želuca ovih dana prati veleobrt u slučaju doktorata Siniše Malog. Taj čovek će možda biti idući premijer i to uprkos brdu afera ili, pre će biti, baš zbog tih afera jer ljude nižih moralnih obzira ništa ne veže kao omerta, zakon ćutanja jednih o drugima pošto tu svako o svakom zna više nego dovoljno.

Čitao sam o ženama koje imaju sto ili dvesta orgazama dnevno. Dovoljno je da se promeškolje na stolici. Žene koje imaju taj redak poremećaj kažu da im to upropašćava život.

Ova kolumna je zamišljena kao kombinacija bapskog saveta i lamenta o stanju medija i publike. Kome se ovo drugo ne čita, neka pročita barem prvo.