Božidar Andrejić

Usred kreščenda frke sa američkim sankcijama Gaspromnjeftu i Rusiji, uz kakofoniju koju je sam proizvodio neprestano po ekranima i instagramima opetujući fraze, zastrašivanja i rečenice od kojih je u bezmalo svakoj trećoj izrečena (opasna) "činjenica" zajedno sa njenom kontradiktornošću, AV, je pomenuo i jednu "višu silu".

Slušam onomad razgovor sa jednim od ili baš glavnim direktorom Majkrosofta u Srbiji. I on u više navrata izgovori reč SIŽETAK, na mestima gde bih, ja a i vi dragi čitaoci rekli SAŽETAK. Ne znam ima li ove meni nove reči u rečnicima, ne bih ni proveravao, ali mi se dopala. Ona odista pogađa ono što je glavno, suština, srž nečega.

(Odlomak iz nostalgije)

Priznajem, nekako se bojim da ću odavde nadole da zabrljam, ali trudiću se da ne! Sakriću se malo iza ispovesti o kojoj razmišljam za jedan drugi, veći tekst.

Pominjao sam Jovana Šćekića, barda tv-novinarstva u beleškama, ovde, o savremenom razaranju, nestajanju novinarstva. Profesionalnog! A klice razaranja pojavile su se još 1987. Decenijama pre, štagod se mislilo o tom dobu bilo je vreme bolje informisanosti. Sećam se "usmenih novima" pred prepunim salama u selima na kojima su govorila najpoznatija pera, pred seljacima, radnicima, studentima, srednjoškolcima koji su - zamislite - znali ko im govori jer - čitale su se novine, gledala tv, slušao radio.

Prošle subote sam najjezgrovitije što sam mogao pokušao da na poznatom primeru opišem prototip onih ljudi po unutrašnjosti koji pod medijskim terorom vlasti i TABLOIDARIJUMA, zatuca(va)ni čak i kad su (ranije bili bar formalno) obrazovaniji - veruju u laži lažne vlasti.

Hladno, kiša, "fajtalica" na krilima istočnog vetra, ali iz EU, dakle, iz Bugarske. Ne pogađate - u rano prepodne u centru sam Zaječara, na "skveru" kako se odavno zove, ali koji sad nije onaj (o)davnašnji, nostalgični. Vrlo, vrlo retki prolaznici, valjda beše subota, iako je i sad kao i u doba nostalgije pijačni dan. Iz daljine skvera čujem neki nejačak razglas i nabrajanje imena.

Hajd, prvo ekskluziva kako sam to bio umro, a evo još pišem. A eto opet na drugi pogled to ima vezu sa naslovom i nastavak teme iz dve prošle subote. Jer, to moje "upokojenje" (kažu još i capno, cijukno, pandrkno!) u jakoj je vezi sa danas upokojenom, u paramparčad razbijenom javnošću čemu uveliko (profesor S. Lukač je govorio uvelike!) doprinosi i "mrežno" onjalnovsko informisanje.

Opet. Taman sam spremio temu što sam je obećao, kad dođe još jedan povod koji se u nju TUŽNO uklapa.

Dakle, reč godine RASANICA. Divna, opominjuća, namah navodi na dublji smisao - ne na buđenje iz sna i rasanjivanje od njega, već na otvaranje očiju za stvarnost.

Ima jedna banka, nije korektno da joj ime pominjem (da se ne naljute prijatelji "vrhovnog društvanceta") čiji sam nekolikodecenijski klijent. Računajući i onu koja joj se prodala, a za čije sam ime saznao još u srednjoj školi u jednoj lekciji iz stranog jezika, a čiji je prvi direktor bio dobar (i sada) drug baš iz te škole. (A o vražogrnačkom poreklu i da ne pričam.) Ti sentimentalni razlozi bili su presudni da ostanem i u banci - kupcu.

Ako vam deluje suviše lično, verujte da nije! Pisao sam pre neku nedelju mejl Mirku Iliću u NJujork sa jednom nadobudnom molbom. Ma ne samo da mi je odnekud van "Velike jabuke" odmah otpisao već je, kao da nije onaj koji jeste prezauzet poslovima, u najkraćem roku molbu ispunio.

Gledam i siguran sam - čak i psi lutalice bolji su od mnogih sve obezljuđenijih ljudi.

Zamerao mi jedan dobar kolega, doduše hvaleći ove tekstove, što imam previše digresija. Odgovarao sam da znam to, ali se trudim da budu svrsishodne i uklopljive. I, evo ova sledeća, funkcionalna je i za početak.

Pišem ovo na veliki dan, a i bez ovakvog početka sam isto nameravao. Veliki je za naš jezik, govornu kulturu i kulturu uopšte jer, eto videsmo da je "pinkovica" Jovana Jeremić glede 24. godine onog 5. oktobra kategorički ustvrdila da je uklanjanjem Slobodana Miloševića uklonjen jedan naš veliki STABAL.