Marko Vidojković

Moje spavanje izgleda ovako: zaspim pre ponoći, onda me košmar probudi između četiri i šest, da bih se, posle jednog i po sata buljenja u mobilni, nekako dospavao. Za sve to vreme, dok dumskrolujem, napolju je mrak. Ove godine, jesenji mrak jači je nego prethodnih godina. Kao da je ceo dan mrak. Isto to sam, međutim, osećao i u drugoj polovini devedesetih, kada se u ovo doba godine činilo da dana gotovo i nema.

...da nam pi.ka materina. Eto, to sam vam rešio. Javno psovanje drugih izraz je nemoći i to je upravo ono što se desilo Goranu Ješiću, kada je, tokom privremenog boravka na slobodi, sumirao koliko ima privedenih i uhapšenih aktivista, a koliko pripadnika građevinske mafije.

Dok su oči cele zemlje uperene u Novi Sad, zbog pogibije na železničkoj stanici i pratećih dešavanja, u Beogradu se odvija herojska bitka građana protiv rušenja "tramvajskog" mosta na Savi.

Nedelju dana od pogibije četrnaestoro građana na novosadskoj železničkoj stanici, četrnaestoro građana je privedeno zbog nereda na protestu koji je održan u Novom Sadu, u utorak. Niko nije uhapšen zbog onoga što se desilo u petak.

Mazohisti su dugo iščekivali televizijsku seriju u kojoj nećemo saznati ništa novo, već ćemo iznova proživeti svoj najgori politički košmar u dvadeset prvom veku, ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića, opevano u stilu RTS.

Dan žalosti u Srbiji zbog pogibije četrnaestoro ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu bio je u subotu, dok su u Vojvodini bila tri dana žalosti. Da sve bude po propisu, postarali su se vlasnici ugostiteljskih objekata širom Srbije, koji su masovno u subotu uveče svoja vrata za posetioce otvorili tek iza jedanaest uveče.

Rečenica iz naslova lepo se primila na mojim društvenim mrežama. Ona nije bila rezultat dubokog promišljanja, već mi se nametnula kao cilj kome treba da stremimo posle pogibije četrnaestoro građana, na železničkoj stanici, u Novom Sadu.

Bilo bi dobro da sam juče ujutru, kada sam ovo pisao, imao već napisan, a neobjavljen tekst, o značaju novosadske železničke stanice, ne samo za moj odnos sa Novim Sadom, već i za moj život.

Dame i gospodo, ponovo smo se našli pred veličanstvenim trenutkom u kome će Krivični zakonik biti adekvatno izmenjen, kako bi država mogla lakše zatvarati građane, te svoje organe zaštititi od eventualnog krivičnog gonjenja.

Svi vi koji ste se ovih dana probudili u beogradskoj otrovnoj magli sigurno ste sa osmehom čitali kako Stefan Milenković, muzički genije, poredi život u Njujorku sa životom u veš mašini. Sa čime bi život u Beogradu mogao da se poredi, na ovako romantičan način?

Stigao mi je mejl udruženja "Bitka za Košutnjak" u kome stoji da je ovo udruženje "na poziv neformalne i nestranačke grupe građana "Odbranimo Jugu" učestvovalo na poslednjem protestu za odbranu hotela 'Jugoslavija'". Saopštenje dalje veli: "Ponesen emocijama, deo građana je želeo da upadne u hotel ali nakon predočavnja pravnih posledica tog čina i velike kazne za eventualno pričinjenu štetu odustalo se od te namere.

Vođa srpske demokratske opozicije i moj drugar, Dragan Đilas, imao je zapažene diplomatske nastupe, u vidu otvorenih obraćanja američkom ambasadoru Kristoferu Hilu, u septembru i predsednici Evropske komisije, Ursuli Fon der Lajen, pre neki dan.

Nenad Čanak bio je savršeno rešenje za gosta u DLZ posle Ponoša, kao garant da ćemo održati visoku gledanost, te kvalitet programa.

Bliži se eliminacija tramvajskog mosta. Borbu protiv rušenja Beograda, opozicija je prepustila građanima i aktivistima. Očekujem, ipak, da se u poslednji čas gradski odbornici iz redova opozicije uspentraju na most, tamo sednu i zalepe se za asfalt, poput učesnika klima-protesta u EU.

"Kuga, gospodine Dragiša", saopštava dramatičnim tonom smrda iz ministarstva čim sam upao u njegovu kancelariju.