Milan St. Protić

E, moj prepodobni Porfirije! Ništa ti ne vrede ni čin, ni titula, ni svečana odora. Ne vrede ni tebi, ni tvom pokrovitelju. Nisi zaslužio tu osmovekovnu stolicu na koju si zaseo, nesvesan njenog značaja i zahtevnosti.

Veliki događaji stvaraju velike ličnosti. Da su okolnosti bile drugačije, možda nikad ne bismo ni čuli, ni saznali, za one pojedince što su obeležili istoriju. Ili svoju epohu. Možda bi, u drugačijim okolnostima, njihovi životi uzeli posve različit tok. Te sudbinske raskrsnice, iznenadni obrti, životni potresi, prave ljudske gromade. LJudine. Imena i prezimena. One koji se pamte.

Zar opet? Opet dovedeni ljudi, opet autobusi, opet plaćeni obožavaoci, opet bedni sendviči, opet prostakluk, niskost i jad. Opet nevesela slika Srbije poniženih građana, zavisnih od tvoje milostinje i tvog ćefa. Tvoje suverene vlasti i tvoje svemoći. Opet poručeno skandiranje, dirigovano pljeskanje, atmosfera pod prinudom.

Bio je Beograd i prošao je. Bilo je uistinu mnogo, mnogo, ljudi. Sva se Srbija okupila u prestonici. Bilo je fascinatno i nezaboravno. Podsetilo me je na neka stara, slavna, vremena u borbi za slobodu i demokratiju. Samo što niko te dve reči ne izgovori. A svima su na umu bile. Zato su u Beograd došli, zato su protestovali, za tim vapiju decenijama. Svi su bili protiv vlasti, svi su hteli njenu smenu, svi su znali ko je glavni krivac, ali se ništa od toga ne ču.

Danas je 15. mart. Datum velikog okupljanja građana u Beogradu u znak protesta protiv aktuelnog režima i njegovog prvog čoveka. Povod su studentski zahtevi.

Čekah, čekah i ne dočekah. Niko da predloži plan za dalju političku akciju. Svi se bave analizama i tumačenjima, ali jasne ideje i jasnog pravca nigde ni od korova. A i ono što se nudi, poput prelazne vlade, nije ni dovoljno konkretizovano, ni dovoljno realistično. Pre svega zato što podrazumeva kompromis s vladajućim režimom i saglasnost njegovog prvog čoveka. Loša poruka. Haos u Skupštini ne vodi nikud. Besmislen je i bezidejan.

Ovo je, poštovani čitaoče, pedeseti tekst subotom pisca ovih redova na ovom mestu. Skroman broj, ali vredi pomena. Laskam sebi da ti još nisam dosadio.

Taman pomislim da ne može niže da se sroza, a on me demantuje. Njegov skup u Sremskoj Mitrovici bio je žalosniji od onog u Jagodini. Mislio sam da je to nemogućno, ali, eto, ispostavilo se da jeste.

Za mene se, ovih nemirnih i veličanstvenih dana, sve češće postavlja ovo pitanje: Hoćemo li mi što se redovno okupljamo u petnaestominutnim tišinama i masovnim protestima, mi što smo stali uz studentske zahteve ispostavljene vlastima, mi što smo protivnici vladajućeg režima i njegovog prvog čoveka - dakle, hoćemo li da popravljamo postojeći sistem ili bismo da Srbiju menjamo iz temelja?

"Institucije treba da rade svoj posao", odjekuje sa svih strana. Uprkos tome, one ne rade. I ne planiraju da rade. Oglušuju se o zahteve pobunjenih studenata i ogorčenog građanstva. Ne čini se ni da će, u skorije vreme, početi da rade svoj posao, jer bi to podrazumevalo nezavisnost, ogovornost i objektivnost. A te instintucije, to jest ljudi u njima, nisu sazdani za takvu dužnost. Oni su učeni, decenijama, o apsolutnom prioritetu poslušnosti prema nosiocima najviše vlasti. Ustav, zakoni, propisi, pravila, moralna načela, sve su to zanemarljivosti u odnosu na volju i diktat vlastodržaca.

Ne voliš istinu, majčin sine, nikako je ne voliš. Bežiš od nje kao đavo od krsta. Istina boli, majčin sine, jelž da da boli? Peče, žeže, povređuje. Sujetu, naročito.

Ovi ne prezaju ni od čega. Niko i ništa im nije sveto. Osim njihove vlasti. Ko god im prepreči put, stane ispred njih, usprotivi im se, biće zbrisan. Doslovno.

Ponovo se sakriše u mišiju rupu. Bave se sobom ili vreme provode na zasluženom odmoru. Dok studenti bune Srbiju i drmaju vlast, oni sa strane gledaju šta se događa. Tamo gde bi trebalo da im je mesto, baš tamo ih nema.

Ogrezao si u vlastoljublju. Teško oboleo od tog opakog poroka. I kao svaki zavisnik, s vremenom, toneš sve dublje. Sad si na dnu, da citiram Maksima. Ne onog što lupa po diviziji, već Maksima Gorkog. Mitraljez prepuštam tebi.

Izgleda da me majčin sin nije dobro čuo. Zato moram da mu ponovim. GLASNIJE. I JASNIJE.