Miloš Mitrović

Britanski mediji zabavljaju se otkrićem da je šef diplomatije Boris DŽonson, što pokazuje njegovo do juče neobjavljeno pisanje s početka ove godine, smatrao da Britanija treba da ostane u Evropskoj uniji.

Sedmog oktobra navršilo se tačno 15 godina otkako su Sjedinjene Države započele "rat protiv terorizma", prema najavi tadašnjeg američkog predsednika DŽordža V. Buša - "neprestan, sveobuhvatan i nemilosrdan".

Navodi prema kojima su visoki zvaničnici neke zemlje zabrinuti, ili "izražavaju zabrinutost" često se objavljuju u medijima. Na primer, američki državni sekretar izrazio zabrinutost zbog napada u Siriji.

Ako je Donald Tramp unapred izgubio bitku, čemu onda tolika opsednutost medija kandidatom republikanaca? Razume se, reč je o kampanji protiv Trampa.

Kada je donedavni ambasador Izraela u Srbiji Josef Levi u oproštajnom intervjuu Danasu – ujedno i srpskim medijima – rekao da mi ovde ne treba naročito da brinemo zbog političkog koškanja u našem „regionu“, to je zvučalo utešno, ali i realistično.

Šta će 21. septembra u NJujorku za isti sto dovesti Bila Klintona, njegovu ćerku Čelsi, Aleksandra Vučića i Ćamila Durakovića, na diskusiju pod naslovom pozajmljenim iz pesme DŽona Lenona (Imagine All the People)?

"Bregzit je trijumf britanske radničke klase." "Izbor Donalda Trampa biće pobeda radnih ljudi Sjedinjenih Država." Ovakve konstatacije, naravno i očekivano, izazivaju osmeh ili podsmeh.

"Ne, uz dužno poštovanje ja mislim da je to smešno poređenje", tako je australijski ministar za imigraciju Piter Daton odgovorio na pitanje liči li pritvorski centar za izbeglice na Nauruu na zloglasni američki zatvor Gvantanamo.

Jednu od najefektnijih izjava zabeleženih povodom još jedne godišnjice "Oluje" dao je (tehnički) premijer Srbije. Aleksandar Vučić je, naime, govorio o "konačnom rešenju" primenjenom na krajiškim Srbima.

Predviđali smo proletos da će aktuelna vlast u Srbiji posle izbora koje je u međuvremenu još jednom dobila nedvosmislenije povesti zemlju ka Zapadu, što bi osim otvaranja novih poglavlja u pregovorima sa EU, a to kako smo videli ne zavisi uvek samo od Srbije, podrazumevalo i prilagođavanje spoljne politike evropskoj, ali i, ako ne dalje približavanje NATO-u, a ono uzdržavanje od daljeg bezbednosno-političkog zbližavanja s Rusijom.

Zašto bi izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država nužno predstavljao katastrofu za tu zemlju, a onda i za svet? Ili, šta garantuje da bi izbor Hilari Klinton Americi, a onda i svetu, doneo dobro?

Ako bi neko jednog dana uspeo da dokaže više nego hrabru tvrdnju da je turski predsednik režirao državni udar 15. jula 2016. - u tom slučaju prividno propali - Redžep Tajip Erdogan ostaće upamćen kao možda najbolji primer makijavelističkog državnika.

Većini građana Hrvatske laknulo je kada je predsednica Kolinda Grabar Kitarović odlučila da uvaži volju najvećeg broja poslanika da se parlament raspusti posle nekoliko meseci političke krize. Većini, sudeći makar po anketama koje kažu da je 70 odsto njih za raspisivanje novih izbora. Vladi formiranoj u januaru od početka obeleženoj nestabilnošću, skandalima i političkim ekstremizmom došao je kraj.

Kao i svaki prosečan Srbin navijao sam u subotu uveče za Rusiju protiv Engleske i bilo mi je drago što su se Rusi, kako kažu komentatori na koje ću se pozvati pošto priznajem da se u fudbal ne razumem, "provukli". Zašto navijamo za Ruse kada Englezi igraju lepše, odgovor na to pitanje logika ne daje.

Prve turske reakcije na rezoluciju nemačkog parlamenta, prema kojoj je Osmansko carstvo 1915. učinilo genocid nad Jermenima nisu, suprotno očekivanjima, bile dramatične. Vlast u Ankari je braneći svoj ugled, svakako i pred biračima vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP), rutinski povukla na konsultacije svog ambasadora iz Berlina, ali su izjave najviših zvaničnika bile relativno uzdržane.