Tamara Đorđević

U polju psihologije i psihoterapije na društvenim mrežama termin "rad na sebi" ili "lični rad" postao je merilo stručnosti. Gotovo da nema profila psihoterapeuta koji bar jednom nedeljno ne podseti svoje pratioce da je „radio na sebi“ i to obično mnogo više nego što struka zahteva. Često se uz to doda i broj: dva, tri ili pet puta više sati od propisanog minimuma. Kao da se time meri dubina promene, zrelost ili sposobnost za vođenje drugih, a uz to se diskretno poručuje "nemojte me dovoditi u pitanje!".

"U ćutanju je sigurnost", pisao je Andrić. Ćutanje je projektivni test, reći će savremeni psiholog. Dovoljno je samo da ćutiš i posmatraš. Saznaćeš sve što te zanima - i ono što bi voleo da nikada nisi saznao.

Na internetu ljudi ne postoje nužno kao ono što jesu, već kao ono što žele da budu. NJihove slike su filtrirane, biografije prepravljene, a profili pažljivo konstruisani narativi o sopstvenom značaju. U toj mreži fikcija, lažni nalozi su samo ekstremna tačka iste logike: ako stvarnost ne funkcioniše po našoj meri, možemo je izmisliti.

Poslednjih dana u medijima je odjeknula vest da je jedna privatna visokoškolska ustanova akreditovala i studijski program psihologije.

U bioskopima širom zemlje već decenijama se prikazuje film koji nikako da siđe sa repertoara. Publika dolazi, nervira se, zviždi, ponekad aplaudira, ali ipak ostaje u sali.

Ne, ne postoji obećanje da će biti lako kao u naslovu. Svaki korak zahteva našu potpunu pažnju. Svako od nas će tvrditi da misli kritički i svojom glavom, potpuno nesvesni činjenice da svaka poruka koju pročitamo, svaka reklama koju vidimo, svaka vest koju čujemo - kreirani su sa određenim ciljem. Cilj može biti informisanje, zabava, prodaja i ukoliko se to radi na transparentan način, možemo se složiti da su obezbeđeni fer uslovi, ali neke poruke su kreirane sa ciljem da nas prilagode.

Proglasili su me nezanimljivom i dosadnom. Nije to ni lično, ni novo. To je, u stvari, dominantan kulturni stav prema intelektualcima našeg vremena. Ko nas je proglasio takvima?

Davi me ova sklonost ka digresijama. Počinjem jedno, završim kod nečeg sasvim desetog. Krenem da pišem o umovima, a završim kod sumnje u sopstveni. Klasičan anksiozni scenario. Tako to ide sa anksioznim mozgovima - hiperprodukcija spiralnih misli, sklonost katastrofizaciji i talentovano preuveličavanje. Ako postoji jedan crni scenario, izmisliću još tri. I bonus jedan za svaki slučaj.

Na društvenim mrežama sloboda govora traje tačno do trenutka kad postavite pogrešno pitanje. Danas, kad vidite hiljade lajkova i tek nekoliko komentara, budite sigurni da ne gledate mišljenje naroda, već pažljivo režiranu predstavu.

Pisala sam o panici, o spinovima, o poslednjim džokerima i Markotiku. O strahu kao plodnom tlu. Ali, nisam rekla sve. Slagala sam vas u prošloj kolumni. Lažem vas, i to javno. Bezočno. Svesno. I bez mnogo griže savesti, osim što me noću probudi pesma "Lažljiva" u glavi i Vlado Georgiev mi u snu drži TED Talk o geopolitičkoj realnosti i obliku planete.

Razvaljuje me kontratransfer ovih dana. (Ako ne znate šta je to, pitajte Damjanca, on smatra da neki psiholozi ne razumeju taj pojam. Jer, kada filozof nauči neki psihološki pojam, to je kao da je otkrio novi kontinent - očigledno uzbuđen, ali potpuno zbunjen, pa počne brzo da ga redefiniše samo da bi dokazao da svi ostali nisu shvatili.)

Studenti počinju da dobijaju ozbiljnu prednost u ovoj trci. Dok se mi bavimo tričarijama, letećim jajima, jedenjem nara i rečitosti Ane Brnabić, studenti nas podučavaju medijskim spinovima.

Kako tumačimo dešavanja oko nas? Da li smatramo da je dekanka iz Niša zadobila "povredicu nožićem" ili je nad funkcionerima u Nišu sprovedeno "brutalno nasilje" jajima, tim smrtonosnim projektilima iz domaće radinosti? Naša kognitivna pristrasnost oblikovaće percepciju ovih događaja, isto kao što oblikuje sve što čujemo, vidimo i (ne) razumemo.

Zaboravljeni od strane civilizovanog sveta. Gurnuti u senku, prepušteni ćudima jednog Ćacija koji nas doživljava kao ličnu imovinu, poligon za svoje igre moći. Narod zlostavljan na svim nivoima - fizički, psihički, emocionalno, materijalno. Sistematski ponižavani, osiromašeni, izloženi svakodnevnoj represiji. Uzeo nam je skoro sve. Skoro.

Da preživi. Za početak. A posle ćemo videti. Sigmunde Frojde, i to sam ti rešila.