Aleksej Kišjuhas

Mekdonalds u Banjaluci je pre par nedelja ugasio svoje žute lukove, spakovao burgere, krompiriće, kečape i krastavčiće, pokupio pinkle i otišao nazad u američki san. Tačnije, tamo gde je zarada moguća. Međutim, vest da je zatvoren ovaj kultni i kontroverzni, a usput i prvi i jedini američki restoran brze hrane u Republici Srpskoj (uzgred, isto se dogodilo i u Tuzli prošle godine), dočekana je sa orgazmičkim oduševljenjem.

Tviter je sprava na kojoj se lako ispadne glup u društvu - jer skrinšotovi ne gore. Tako je na dotičnom glumac Miloš Biković, u pokušaju da (valjda) bude romantičan, ženama čestitao Međunarodni dan radnih žena rečima: "Muškarci su svetu podarili gomilu stvari bez kojih danas ne bi mogli da živimo, metal, električno kolo, cepanje atoma. Žene su svetu podarile majčinski pogled, sestrinski zagrljaj, poljubac neveste (i sarme) na kraju krajeva".

U klasično reakcionarnom i konzervativnom kukumavčenju pred moralnim sunovratom savremenog doba, direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj je u tekstu za jedan državotvorni dnevni list (večernje provinijencije) nedavno zakukao zbog određenih vaspitno-obrazovnih sadržaja sa kojima se u školi suočio njegov osmogodišnji sin. I, ovaj trećesrbijanac koji se proslavio cenzurom studentskih radova bio je na visini zadatka promocije ispravnih vrednosti po sopstvenim merilima i pogledima na svet. Naime, predmet njegovog napada bio je izvesni vanškolski program "Promocija humanih vrednosti" Crvenog krsta Srbije uz podršku Ministarstva zdravlja.

Jedna valuta ima posebno mesto u srcima i slamaricama nacije. U pitanju je, naravno, nemačka ili "dojč" marka. Čvrsta zvanična valuta Zapadne i ujedinjene Nemačke od 1948. do 2002, sve do uvođenja mrskog i nadasve mekanog evra. Zbog svoje militantne stabilnosti, nemačka marka je bila nezvanična valuta, sredstvo plaćanja i merna jedinica svega živog i realno vrednog u mnogim nestabilnim državama Istočne Evrope. Kao i službena valuta na Kosovu i u Crnoj Gori, kao što su i konvertabilna marka iz Bosne i Hercegovine i bugarski lev bili vezani za nemačku marku u 1:1 razmeri. Za posleratne Nemce, ona je bila simbol privrednog čuda i oporavka nove države. Za ove prostore - izraz kakve-takve sigurnosti i nikad dosanjane stabilnosti.

Seća li se iko Maksa Vebera još? Tog proklamovanog idejnog uzora i superheroja (n)ove vlasti, kao i velikana i osnivača sociologije? Dakle, uglednog, genijalnog, sumanuto marljivog, ali i problematičnog nemačkog profesora i političara koji je u 33. godini života doživeo totalni nervni slom od kojeg se zatim (sa spornim uspehom) po mentalnim bolnicama oporavljao narednih sedam godina? Uz to i dobrovoljca i rezervnog oficira u Prvom svetskom ratu, nemačkog delegata na posleratnoj Mirovnoj konferenciji u Parizu, kao i osobe frojdovski kontroverznih odnosa sa majkom i ocem?

Postoje određena stanja svesti, odnosno telesne i mentalne bolešljivosti, za koje samo Nemci imaju posebnu reč. Svi znamo za "Weltschmerz" ili "svetski bol", književno osećanje proizvedeno shvatanjem da svet nije i ne može da bude onakav kakav bismo želeli da jeste.

Pred izazovom političko-verskog terorizma koji se isprelivao na Stari kontinent i uplašio starije sugrađane i profesionalne dizače panike, mnogi postavljaju jednostavno pitanje: zašto? Zašto se događa da su mladi ljudi, neretko pripadnici druge ili treće generacije imigranata rođene na tlu Evrope, privučeni radikalnim idejama i praksama? Zvali se oni Said i Šerif Kuači ili Anders Brejvik, svejedno.

Zamislimo da je 2020. godina. Nakon surovih godina provedenih u merama štednje, fiskalnoj konsolidaciji, stezanjima kaiša i sličnim eufemizmima za proliferaciju bede, svaka četvrta osoba u Srbiji je nezaposlena. Kada je reč o mladima od 18 do 24 godine, stopa nezaposlenosti je 54 odsto. Indeks siromaštva je porastao za 24 poena. Plate u već skresanom javnom sektoru su smanjene za 50 procenata. Smanjena je i minimalna zarada, kao i doprinosi za nezaposlene. Ukinuta je većina socijalnih davanja, kao i stečenih prava u vezi sa radom. Javni dug je na početku krize bio na 120 odsto BDP-a, a nakon mera štednje je na 175 odsto. Višedecenijska vladavina istih političkih figura stvorila je sistem neefikasne i korumpirane države u kojoj zapravo dominiraju klijentelizam, političke dinastije i partijski aparatčici sa svojim koferima i praznim obećanjima.

Prvobitni šok, neverica i solidarnost zbog brutalnog ubistva karikaturista "Šarli ebdoa" su, po očekivanom scenariju, ustupili mesto relativizacijama, trabunjarijama i podlostima. Svako je ubrzo nakon onih par groznih i zastrašujućih dana, poput anusa, imao i svoje mišljenje sporne higijene. Od dežurnih relativizatora, preko vatrenih prizivača stupidnog "sudara civilizacija" onog plagijatora Hantingtona, sve do standardno pametnjakovićkih moralki.

Građevine su (od)uvek samo odraz društva u prostoru. Nema boljeg primera za ovaj truizam urbane sociologije od zgrade Rajhstaga u Berlinu. Od samog početka, ova zgrada je delila sudbinu svog društva i države. Simbolički, kao i doslovno-fizički. Suprotno popularnom mišljenju, Rajhstag je relativno nova neobarokna građevina: dovršen je tek 1894. godine kao parlamentarni dom za Bizmarkovu novoujedinjenu Nemačku na mapi Evrope.

Na Novu godinu pojavio se pesmičuljak "Only One" izvesnog repera Kanjea Vesta u saradnji sa izvesnim muzičarem Polom Makartnijem na klavijaturama. I mnoga muzička omladina diljem interneta imala je jedno pitanje pod tastaturama: Ko je taj Pol Makartni? Vaistinu, neki od tvitova su naivno cvrkutali i sledeće slovne i lične karaktere: "Kanje ima odličnog sluha za talente.

Kada je Lajbnic početkom 18. veka rekao da je ovo najbolji od svih mogućih svetova ("Die beste aller möglichen Welten"), Volter mu se na francuskom podsmevao. Genijalni matematičar i, hvala mu na kompjuterima, pronalazač binarnog sistema Lajbnic je zagazio u filozofiju i samo je pokušao da objasni drevni teološki problem - kako je moguće da predobri, svemoćni i sveznajući bog dopušta ovoliko zla na svetu? U čemu je njegov problem (sa nama), ako već sve vidi i sve može da uradi? Što se deca rađaju sa deformitetima ili umiru od boginja, zašto ginu nevini, pošteni i bogobojažljivi civili, čemu uragani, poplave i zemljotresi što ne biraju žrtve?

Ko je najveći krvnik i ubica u ljudskoj istoriji? Aleksandar Makedonski? Julije Cezar? Atila Hunski? Džingis Kan? Napoleon? Hitler? Staljin? Mao? Niko od njih. Najveći ubica istovremeno je i najmanji, a i zovemo ga: mikroorganizam.

U nedostatku pametnijeg posla, dežurni moralisti su proteklih nedelja zaposeli javni prostor sa posebno vatrenom strašću. Jedan ugledni list je naširoko i posve kritički svedočio o tome da zbog "produženog školovanja" i "hedonističkog obrasca življenja" u Beogradu "polovina tridesetogodišnjakinja nema dete", a jednom drugom se, preko kolumnističke tastature Mirjane Bobić Mojsilović, priprosto antimodernistički javilo da srbijanska omladina vodi "besprizoran život". Dodajmo svemu tome i militantno zagovaranje telesnog kažnjavanja dece od strane Zorana Milivojevića i njegovog psiho-kulta, a koje je takođe pojačano u proteklim nedeljama. U kratkom roku nam se dogodila aktivna promocija jeftinog konzervativizma koji se prodaje kao analitika i (pseudo)nauka, a iz kojeg nepopravljivo izbija uskogruda palanka. I sve to u duhu hronične srbijanske prakse: uvek se prvo popravlja ceo svet, a tek onda vodokotlić u svojoj WC-šolji.

Par stvari na početku. O Vojislavu Šešelju i nedavnoj Rezoluciji Evropskog parlamenta je reč. Prvo, Šešelj dobija isuviše pažnje u Srbiji. Uprkos tome što je bezmerno zanimljivo spekulisati o umnom rastrojstvu nekakvog bivšeg glasača radikala i sadašnjeg glasača naprednjaka u novonastalim okolnostima jer srce kaže jedno, a prepone drugo.