Marko Vidojković

U izbornoj noći, 2. aprila, 2017, određene osobe zvale su me telefonom: "Mladi izlaze na ulice! Ti moraš da ih povedeš!" Vučić je slavio pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, a ja sam utapao očaj u ohlađenom pivu. "Gde, bre, izlaze, ko izlazi?" "Naši mladi, konačno izlaze! Ti ih povedi!" "Gde da ih vodim? Zašto izlaze?" "Zbog Vučića!" "Ali, gde su bili sve ovo vreme?" "I ti radiš za Vučića!" Okej verovatno je samo reč o postizbornom stresu, koji je iskaljen na meni.

Nekoliko lidera DOS poverilo mi se, kada smo snimali DLZ, da su protesti Saveza za promene bili probni balon za proteste koji bi docnije srušili Miloševića. Dakle, protesti Saveza za promene, grupe kombi stranaka, predvođenih Demokratskom strankom, uopšte nisu bili pravi protesti oni su bili politički eksperiment.  

To što se jedva ko seća protesta iz 1998 jeste zato što su to bili najneuspešniji protesti u istoriji protesta. I ja ih se jedva sećam, ipak je to bilo pre četvrt veka, a imali su značaja kao osrednji burek sa sirom.

...biće kiselo! Na društvenim mrežama pojavio se poziv za protestni skup "Stop nasilju nad Srbima na Kosovu i Metohiji" - petak, drugi jun, u 17 časova, kod spomenika Caru Nikolaju, a onda zajednički odlazak pred Skupštinu Srbije, u 18 sati.

Dragi čitaoci, nalazimo se u domu Đ. P. iz Aleksinca, s kojim gledamo Hit Tvit, u kom gostuje Njegova Niskost. Đ. P. je, u subotu uveče, stigao sa mitinga "Srbija bez nade", na koji je krenuo organizovanim autobuskom prevozom u petak u tri ujutru.

Gledajući kako se, od ranog jutra, u Beogradu množe autobusi, srpski, kosovski, bugarski, bosanski, tunguzijski, imao sam stomačne grčeve i napade mučnine. Prateći postepenu okupaciju mog rodnog grada poželeo sam da sam na drugoj planeti, da nemam internet, da gledam crveno sunce i crnu rupu, samo ne ono što sam tada izdaleka, ali ne dovoljno izdaleka, gledao.

Danas je skljok Njegove Niskosti, a sutra veličanstveno opkoljavanje RTS u režiji mudre opozicije, oba u Beogradu. A ja, srećom, daleko od Beograda. O skljoku sam pisao juče, a o opkoljavanju RTS ću možda pisati za ponedeljak, a možda i neću, ukoliko mi se učini da nema svrhe.

Komentariše jedan pametnjaković ispod teksta o renou 4: "Selo gori... a ostatak već znate." Nije, mučenik, u vremenu apsolutne autocenzure, imao hrabrosti ni da napiše "... baba se češlja". Zašto? Zašto ga je bilo strah da dovrši komentar? Zašto je uopšte pisao taj komentar?

Pošto sam i influenser, u ovom tekstu ću sa vama podeliti šta i kako koristim za svoju ličnu higijenu.

Išli mi na more stojadinom. Bila je 1982. Stojadin je bio crven.

U profesoru Jovi Bakiću čuči vrag koji ga podstiče da pred kamerama daje izjave koje ga ostavljaju potpuno usamljenim u beznadežno (a prema Bakiću i lažno) podeljenom srpskom političkom ambijentu. Njegova jedinstvena retorika, s druge strane, nailazi na sjajan prijem kod mislećeg dela javnosti.

Otišao sam zatim do Vesne. Imao sam neobjašnjivu grižu savesti što sam njenu kevu tih dana ostavio na cedilu.

Okej, pošto je ideja propala, mogu je podeliti je sa svima vama. Ono što ne valja kod protesta protiv nasilja, koji se odigravaju petkom posle podne, jeste to što su samo petkom, to što su, koliko mi je poznato, samo u Beogradu, a i zahtevi su bez veze.

Upozorenje: autor teksta je potpuni amater kada je reč o psihoanalizi. Ovaj tekst služi pre svega razonodi, i to razonodi samog autora, koji se već danima ne snalazi u glibu nesposobnosti srpskog društva da izađe na kraj sa svojom novom krvavom realnošću. Kome je potrebna psihijatrijska pomoć, neka se obrati profesionalcu.

Srbin lepo kaže "Ja te krstim, a ti prdiš". Logikom ove izreke, zaključio sam da nema više svrhe pisati o masovnim ubistvima, o tome ko je za njih kriv, davati preporuke u redovima ili između redova, kako deci spasiti živote, već je krajnje vreme da se okrenemo nečemu što će možda i dopreti do vas.