Nemanja Rujević

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Sedi pet srpskih domaćina u kafani, stolnjak je kariran, piksle plehane, rakija prepečena. Padaju masni vicevi, bistri se politika, i nekako se dođe do egzistencijalne teme koja mori svakog srpskog domaćina: "Jeste čuli da nam NATO ovde pravi paradu pedera?", pita jedan. "Sedam dana pederluka usred Srbije!"

Ako drvo padne u šumi, i nikog nema da ga čuje, da li je pad drveta proizveo zvuk?

"Ljudi nemaju para, to je očigledno, ali hoće na more", kaže "sa osmehom" Marko, koji radi na budvanskoj plaži. Narečeni Marko je za portal nova.rs ismevao ljude koji uguraju svoje "krpe" između ležaljki, te "nemaju suncobran", po cele dane se čvare sa "torbama hrane i frižiderima punim pića" i "neće da plate ležaljku" tričavih 15 evra.

Publika jačeg želuca ovih dana prati veleobrt u slučaju doktorata Siniše Malog. Taj čovek će možda biti idući premijer i to uprkos brdu afera ili, pre će biti, baš zbog tih afera jer ljude nižih moralnih obzira ništa ne veže kao omerta, zakon ćutanja jednih o drugima pošto tu svako o svakom zna više nego dovoljno.

Čitao sam o ženama koje imaju sto ili dvesta orgazama dnevno. Dovoljno je da se promeškolje na stolici. Žene koje imaju taj redak poremećaj kažu da im to upropašćava život.

Ova kolumna je zamišljena kao kombinacija bapskog saveta i lamenta o stanju medija i publike. Kome se ovo drugo ne čita, neka pročita barem prvo.

Životarenje u državi koju je progutala partija povoljno utiče na dva srpska poroka: manjak empatije i kratko pamćenje. Onde gde fali empatije i pamćenja, svaki „skandal“ i „afera“ ostaju medijska čuda od tri dana, čak i kada tabloidne poštapalice „skandal“ i „afera“ nisu ni izbliza dovoljne da opišu mračne dubine nekog pada.

U paranoji pred odlazak na aerodrom ljudi obično više puta provere jesu li poneli pasoš, pare, telefon. Dešava se tako da zaborave najvažnije - ribarske čizme.

Pred kamere su pre neki dan izašli Aleksander Druki iz Alabame i Dijana Hrkalović iz Požarevca, oboje u nezavidnoj situaciji.

Imam ideju za štosekaže start-up. Bio bi to onlajn-rokovnik povezan sa mapom Beograda, skrojen da računa najbrže rute između televizijskih studija, uračunava vreme za šminku, dužinu emisije, ostavlja lufta za neobavezno ćaskanje na hodniku.

Rimski imperatori su znali da narodu valja dati hleba i igara. Vučić zna da bez hleba nekako ide, ali bez igara ne ide nikako.

Čuli ste možda za Deniza Judžela. Nemačko-turski novinar, simpatičan tip, britko pero, bio je dopisnik lista Velt iz Turske. Sve dok ga nije uhapsilo i držalo godinu dana u samici zloglasnog zatvora Silivri kod Istanbula.

Ispitivanja javnog mnjenja su skupa igračka. Ne poručuju se u dokolici, nego kad iz njih naručioci mogu da shvate kako da prodaju novi keks ili pilule za potenciju. Ili da narodu uvale neku politiku.

Sedeo sam pre desetak dana u "Utisku nedelje" pored novopečenog narodnog deputata Radomira Lazovića iz Ne davimo Beograd kad je rekao, dobro sam čuo, da Srbija u pogledu sankcija Rusiji treba da uskladi spoljnu politiku sa EU, ali da bi dobro razmislio da li da glasa za bilo šta što pomaže Vučićevom režimu.