Dragoljub Petrović

Na privatni broj telefona stigao mi je u petak uveče SMS sa meni nepoznatog broja, ali prepoznatljive poetike: "Slušaj Petroviću, pardon Paveliću, za ovaj tekst koji si napisao o Ani Brnabić imaš od mene na poklon jedan veliki i napredni k....c, baš onakav kakav voliš, pa se javi ovih dana kada budeš raspoložen za uručenje."

Potencijalni ste atentator na Vučića, jelte, i sve imate - snajper, strelu, bombu, pištolj, tomahavk, samostrel, tenk ili šta je već plan - samo vam još fali njegova tačna adresa, a bez tačne adrese nema tačnog atentata. Šta da radite?

Predstavljanje elaborata za dobijanje nacionalnih televizijskih frekvencija ličilo je na prijemni ispit za doživotnu lustraciju koju treba da sprovede REMM - Regulatorno telo Mitrovića i Marića.

Cela redakcija Danasa oduševljena je što smo posle 25 godina predanog rada i izgaranja konačno uspeli da postanemo tabloid.

Dugo sam išao kod istog očnog lekara kao i jedan visoki funkcioner SNS, oftalmologija ne zna za granice, oftalmologija konekting pipl, iako se nas dvojica tamo nikada nismo sreli, mada je moguće i da smo se sreli, ali se nismo videli.

Kada sam ono napisao kolumnu "Spreman za lomaču patrijarha Porfirija", neki su je i pročitali i pohvalili je, što je radosna vest za onog ko piše kolumne, ali su me neki hrišćanski upitali na društvenim mrežama: "A koji ti k.... nije jasno zašto veronauka, a ne građansko, đubre ustaško?", što je takođe radosna vest za onog ko piše kolumne.

Veronauka ili Građansko? - pitali su bračni par Petrović u dva navrata kada su nam deca bila pred tim biblijskim izazovom - izabrati Veronauku ili Građansko vaspitanje u školi - te za mene, unuka Dragog Milojkovića, direktora patrijaršijske upravne kancelarije u vreme patrijarha Germana, praunuka prote Radivoja, sveštenika Crkve svetog Đorđa na Čukarici, koji se posle zamonašio i upokojio Gospodu kao arhimandrit Rafailo te sahranjen u kripti manastira Vavedenje na Topčideru, i unuka prote Siniše Petrovića, paroha sela Karan kod Užica, dileme nije bilo.

Kao što nema ničega lepšeg u životu nego da poznajete sve svoje prijatelje, tako nema ničega lepšeg u novinarstvu nego da poznajete sve svoje čitaoce.

Sećam se ko da je bilo danas, a bilo je pre tačno pet godina, mada je sve isto, samo njega nema gde nema - ispred studija N1 čekali smo da počne emisija o Vučićevoj prvoj inauguraciji zakazana paralelno sa inauguracijom - kada me je pozvala Lidija Valtner, naša novinarka, i obavestila da je upravo nepoznato lice izguralo sa platoa ispred Skupštine. Hm, izguralo...

Bio sam u Mančesteru. Za taj jednostavan put do severa Engleske, ako ste Srbin i srpskoga roda, potrebno vam je u ovom trenutku:

Kao i svaki strani plaćenik koji krene na mini odmor sednem u četvrtak na voz.

Jednoga dana, pre neku nedelju, na imejlu redakcije Danasa pojavilo se pismo čoveka koji pomenuo sve mame zaposlenih u Danasu, a sem mama naročito je apostrofirao takozvane majke Danasa, stub našeg pravoslavnog & demokratskog društva.

ČITALI STE U PRETHODNOJ EPIZODI KOLUMNE: Bankomat Eurobank-Direktne banke progutao je autorovu karticu marke MasterCard debit Poštanske štedionice, autor strpljivo čekao tri nedelje da mu je vrate, iz autorove matične banke poručili autoru posle tri nedelje: "Tu samo motka pomaže!"...

Bauk bankomata odavno kruži među srpskim penzionerima, zato što je srpski penzioner endemska vrsta, preživeo je sve moguće Gazda Jezde, Dafine, hiperinflacije, sankcije, ekonomske stabilizacije i fiskalne konsolidacije, pa više veruje hladnokrvnoj ovlašćenoj šalterskoj službenici nego hladnokrvnom ovlašćenom bankomatu.

Jedini moj kontakt sa zloglasnim Đilasom u kome se pominjao Basara desio se pre godinu i po dana i bio je jezivo dramatičan: