Marko Vidojković

Draža Petrović mi je odavno rekao: "Ako niko drugi neće da piše o tome, napiši kolumnu". Evo nas u takvoj kolumni, pošto se ni jedno slovo o godišnjem izveštaju Međunarodnog PEN centra o najugroženijim piscima i autorima u 2025, nije našlo u našim medijima.

Uobičajena turistička potražnja je zbog dnevnopolitičkih aktuelnosti opala za trećinu, ali Srbija ne bi bila ekonomski tigar, kada se turističke agencije ne bi brzo adaptirale i u svoju ponudu uvrstile nove, uzbudljive aranžmane.

Neko je uboden nožem u gradskom autobusu? Počinilac je vođa studentskog protesta. Neko je ubio suprugu i pored zabrane prilaska? Sigurno je reč o vođi studentskog protesta.

Domaća politička scena je takva da smo spremni za razne očajničke poteze. Očajnički smo više meseci molili parlamentarnu opoziciju da se (ponovo) ujedini u jedan front. To se juče i desilo, na neki način, kada su zatražili izglasavanje prelazne vlade.

Šta ste navalili, zvučni top, pa zvučni top. U strahu su velike uši, eto to je bilo u subotu. Uplašili ste se jer su studenti pobegli sa platoa ispred skupštine a niko nije hteo ništa nažao da im učini. Odjednom su, kao pomahnitali, pojurili ka Ulici kralja Milana i na taj način usplahirili ljude koji su stajali ispred. Dogodio se stampedo i to ne običan, već stampedo koji je u udžbeniku "Kako sam postao vest dana", gospodin Vućić okarakterisao kao "stampedo u stranu".

Gospodin Luster se toliko trudio da se dopadne građanima Srbije, da se posle trinaest godina ispiranja mozga, nekim građanima sa manje mozga odista i dopao. Nije mu, međutim, nikada uspelo da postane svetski popularan, a svi znamo da se samo globalna popularnost računa, kada je reč o budućim istorijskim udžbenicima.

U proleće 2016. bio sam gost na Pro-za Balkan festivalu u Skoplju. Prethodni put sam u Skoplju bio kada sam sa Miljenom Jergovićem snimao dokumentarac "Istorija, historija i povijest". Tada, 2009, pokazivali su nam čiji će sve spomenici biti građeni širom grada. Spomenici su 2016. bili tu.

Subotnji miting bio je najveći u istoriji Srbije. Strani mediji izveštavali su o milion prisutnih, a Arhiv javnih skupova ceni da ih je bilo oko četiristo hiljada. U jednom trenutku, bili su puni plato ispred skupštine, Slavija, sve ulice između njih, polovina gazele i Brankov most.

Draga Evropska unijo, znate li ko su ćaci? Ne čudi me da ne znate, a i teško je za prevođenje. Ćaci su, ukratko, interna fora studenata i građana Srbije, koji više od tri meseca demonstriraju tražeći odgovornost za pogibiju petnaestoro ljudi kod železničke stanice u Novom Sadu. Za nesreću ste valjda čuli, bila vam je u vestima.

Ako je policija u međuvremenu rasturila naprednjački logor u Pionirskom parku i pohapsila neke od logoraša, a deca iz obližnjeg vrtića se tu ponovo bezbrižno igraju, nemojte čitati ovaj tekst. Ukoliko se to, ipak, nije desilo, evo prilike da podsetimo policiju kako bi sve mogla da postupa ne bi li se izbeglo najavljeno krvoproliće u subotu.

Evo još jedne kolumne koja će biti bajata kad se pojavi, a za to je kriv polupremijer, Čela. On je, naime, kada sam pisao ovaj tekst (utorak, 11:15) nastavio da širi laž kako je žandarma u civilu ispred RTS udario neko od studenata, iako su do sad i najgluplji čitaoci Informera shvatili da ga je udario drugi pripadnik žandarmerije. Čela kaže "Napad na policajca je napad na Srbiju".

Ogoljenim nasiljem psiho i njegova banda svih ovih godina vladaju državom. Nasiljem se režim poslužio u Novom Sadu, kada su nezadovoljni građani izašli na ulice u znak protesta zbog pogibije petnaestoro ljudi ispred železničke stanice, tako što je poslao svoje maskirane huligane da demoliraju gradsku kuću.

Bili smo u kampu ćacija koji vredno, uz pomoć vinjaka, uče u čadorima, dok ih predsednik nežno gleda sa balkona, ispijajući rujna vina. Ovi divni mladi i nešto stariji ljudi studenti sa raznih su viskokoškolskih ustanova.

Danas je generalni štrajk, drugi put otkako su počeli protesti. Međutim, kad sam pisao kolumnu, dakle, juče, nije bio štrajk. I prošlog puta mi je to predstavljalo određeni problem. Planirao sam da napišem samo jednu rečenicu, "Pridružujem se generalnom štrajku", osamdeset pet puta, koliko je potrebno da ovaj tekst bude uspešno prelomljen.

Gledaoce DLZ doživljavam kao prijatelje, koje mogu da pod*****am, kao što pod*****am Nenada ili samoga sebe. Deluje mi da i oni mene tako doživljavaju jer mi se niko ne javlja sa pritužbama. Tačnije, ako mi neko zbog nečega prikenja, ja ga blokiram. To je osnovno pravo šou-biznisa. Ne možeš i ne smeš svakome udovoljavati. "Nikada više nijednu tvoju knjigu neću pročitati." Bogu hvala, kažem ja, bez obzira na to što su ovakve rečenice najčešće znak da taj nijednu moju knjigu nije pročitao.