Pavle Simjanović

Star Wars: Buđenje sile, režija: Dž. Dž. Ejbrams, scenario: Lorens Kasdan, Dž. Dž. Ejbrams, Majkl Arnd

Za razliku od sve većeg broja pristojnih ljudi koji više ne gledaju televiziju - ili to tvrde, što se svodi na slično - smatram da je korisno povremeno plivati po kanalizaciji masovnih medija. Kao deo tog mazohizma gledao sam gostovanje stand up komičara u najpopularnijem govornom šou u Srbiji. Pojavila se ta humoristička forma ovde, prilično nametljivo, pre nekih pet godina. Slušao bih, vozeći kola, pola sata radijskog razgovora sa stand up komičarem i PR-osobom stand up komičara(?!), zabavljen potpunim odsustvom duhovitosti kod tih ljudi. Komičar bi povremeno pokušavao da na silu, kao kada dok sedite na brejnstormingu u marketinškoj agenciji shvatite da ništa niste rekli pet minuta i pametno bi bilo da pohvalite lepotu oblaka koji promiče pored zgrade, izgovori nešto nalik šali.

Izlaznost publike sa projekcije filma "No Home Movie" Šantal Akerman na Festivalu autorskog filma bila je velika a nemali broj onih koji su se naterali da ostanu do kraja su se, poput mene, uz gledanje zabavljali svojim mobilnim telefonima i njima srodnim gedžetima.

Ima u Sokurovu neke, instinktivne ili promišljene, mistifikacije, kao da je u stanju da filmovima kao što su "Moloh", "Ruski kovčeg" ili "Faust" kupi sebi nekoliko godina tokom kojih će stvarati i prodavati festivalske filmove nejasnog razloga postojanja ili stepena promišljenosti. I sada, nekoliko godina kasnije, ne mogu da prodrem u svet njegovog "Fausta" i, na ličnom planu, jedino što je iz tog gledalačkog iskustva bilo korisno je što me je naterao da, budući da nisam znao o čemu da pišem, pročitam ponovo izvorno delo tražeći spas.

Teri Gilijam u jednom intervjuu upoređuje Spilbergov i Kjubrikov pristup temi holokausta, zaključujući da "Šindlerova lista" promoviše laž, priču o uspehu američkog "čovek može sve ako poželi" tipa, dok je Holokaust (ili "šoa", kako Jevreji više vole da to, šta god to bilo, zovu, budući da je "holokaust" grčka i ne u potpunosti odgovarajuća reč) priča o neuspehu čovečanstva, pre svega drugog.

Rumunski film "Aferim!" gledao sam na Paliću pre cela četiri meseca, iz zadovoljstva, nakon što sam poslao poslednji tekst (eto, sada je to zadovoljstvo došlo na naplatu), i, naravno, ostavio je najjači utisak od petnaestak igranih kazivanja kojima sam bio izložen. Da li je u pitanju objektivna vrednost filmova ili se gledalac, kada se iz jednačine uklone elementi analize, prepušta iskrenom bioskopskom doživljaju? Biće da je pre prva opcija jer svako ko se bavi pisanjem o filmu trebalo bi da se ponaša kao običan gledalac i da tek kad nešto počne da mu smeta pođe putem objašnjavanja samom sebi zašto je to tako; suprotno tome, kada mu se nešto jako sviđa, valja se preispitati da li je, možda, zavaran ličnim afinitetima ili trenutnim raspoloženjem.

Koliko se, zaista, razlikuje Gavrilo Princip od islamskih terorista trećeg milenijuma? Mlad je i uzbuđen, kao i oni. Kao i oni spreman je, ne samo da umre, već i da ubije za svoju ideju (namerno tim redosledom). I njih i njega vodi dubok osećaj nepravde, zakinutosti koju decenijama trpi grupa ljudi kojima pripadaju te mržnja prema tlačiteljima.

Pre tri godine sam se u tekstu o filmu "Skyfall" dotakao svakakvih zabavnih tema - analize Flemingovog literarnog Bonda, ekonomske proračunatosti i negledljivosti filmova sa Šonom Konerijem, za koje se bez razmišljanja često tvrdi da su vrhunci serijala, razlozima suvišnosti Bonda u trećem milenijumu - tema koje, na moju žalost, ne mogu da ponovo iskoristim, možda, jedva, da recikliram

Mali gmazovi, izazivači lučenja oksitocina u mozgu (hormona koji utiče na osećaj bliskosti sa decom i pripadnicima najuže porodice, posebno sa decom) uglavnom ometaju bilo kakvu karijeru pa tako i onu umetničku.

"Ovnovi" je jedan od festivalskih filmova koje svesno propustim nakon čitanja sižea (dva brata sa Islanda, uzgajivači ovaca koji žive jedan do drugog u nekom višedecenijskom sukobu) a koji se svima svide i kasnije osvoje nagradu, kao što je to bio slučaj na Paliću.

"Sena", prethodni dokumentarni film Asifa Kapadija, završava se odgovorom glavnog junaka na novinarsko pitanje "Protiv koga vam je - ili vam je bilo - vozača najveće zadovoljstvo da se trkate?". "Morao bih da se vratim u 1978, 1979. i 1980. godinu", kaže Sena, "kada sam vozio karting. Došao sam u Evropu po prvi put i bio sam u timu sa Fulertonom.

- Koliko ste teški?- Nemam pojma. Koliko tražite?- Ne, samo hoću da znam koliko ste teški. Preko 10 miliona?- O, da.- Zašto onda radite ovo? Koliko bolje možete da jedete? Šta ćete moći da kupite što sada ne možete da priuštite?- Budućnost, gospodine Gitis! Budućnost!"Kineska četvrt", 1974.

Kakav mračan transfer uspešnosti dobija prosečan Srbin ili Srpkinja radujući se pobedama Novaka Đokovića?

Stvar je u tome, moj deda se bavio svemirom, mada nikada nisam bio siguran koliko ga to zaista zanima. Posle svih njegovih načelnikovanja institutima za vojnu medicinu i sanitetima RV i PVO, putovanja po kongresima, gostovanja u televizijskim emisijama sa Milivojem Juginom (eto vam jedne ex-yu Prustove madlene iz prošlosti...) nikada nije, dok se šetkao kuhinjom i jeo kefir, izgovorio "majku mu, zar zaista nema kraja...", kako je to jednom učinio moj drug iz gimnazije od koga se to baš i ne bi očekivalo, iskreno i pomalo uplašeno.

U filmu "Sajgon" šef američke vojne policije u glavnom gradu Vijetnama krajem šezdesetih godina prošlog veka kaže našim junacima koji su se baš zaneli da otkriju serijskog ubicu prostitutki, "vas dvojica plovite morem govana i umesto da se držite broda vi zahvatite rukom i kažete, 'E, ovo ovde govance... ono mi baš ide na živce. Ima nešto da uradim u vezi ovog govanceta'". Nazovite me idealistom ali... nije li jedan od vrhunskih momenata čovečanstva kada pojedinac reši da dovede u red nešto što nije sam opoganio? To može biti nešto zaista sasvim malo, papirić bačen na ulicu, može biti veće, kao narečena ubistva sajgonskih prijateljica noći, može biti zaista veliko govance poput onog za koje je pre nedelju dana postavljen kamen temeljac dok je kiša zlokobno lila a policajaca bilo više od demonstranata...