Safeta Biševac

Ponedeljak, 23. mart, treći dan proleća u Beogradu počeo je uobičajeno. Jutarnja temperatura pet stepeni, oblaka je bilo malo. Videlo se da će biti lep dan, koji su mogli samo neki (ne)očekivani događaji da pokvare. Pošto su dva sindikata prosvetara najavili radikalizaciju štrajka, na njih je pala sumnja da će nam možda pokvariti dan. Ali, oni su bili nedužni. Oko 7.30 gradom je odjeknula vest - na uglu Nemanjine i Ulice kneza Miloša, pronađen je prvi sumnjivi paket. Onda drugi, treći, četvrti, peti. Ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, nekoliko ministarstava i Narodne banke Srbije, uočeni su sumnjivi paketi. Umotani u crveni poklon-papir i sa ukrasnom vrpcom, pobudili su pažnju policije i javnosti. Šta li je? Eksploziv? Bomba? Ko li je? Mišković? Opozicija? Teroristi?

Da li, četiri dana nakon pada helikoptera i pogibije sedam ljudi, znamo zašto se tragedija desila? Ima li krivih i odgovornih ili je reč o spletu nesrećnih okolnosti? Odgovori na oba pitanja su odrečni, ali možda nam bude jasnije nakon izveštaja komisija. U vreme pisanja ovog teksta, prvi izveštaj još nije saopšten, ali se nadam da neće biti kao u slučaju "Topčider". Nesreća je ujedinila Srbiju, koja je, tužna i žalosna, sluđena raznim kontradiktornim informacijama i glasinama. Oglasio se i premijer Aleksandar Vučić, koji vidi "hajku" protiv ministara Gašića i Lončara. "Ja preuzimam odgovornost. Da su me pitali, a nisu, ja bih rekao - spasite dete. Gašića i Lončara ne dam."

Kako su najavili predsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar prosvete Srđan Verbić, Srbija bi trebalo da dobije "dualno obrazovanje" - srednje školovanje uz praktičan rad. Takav obrazovni sistem postoji u više zapadnih zemalja, a najrazvijeniji je u Švajcarskoj i Nemačkoj. To smo ovih dana saznali, ali čemu pozivanje na ove države i njihove obrazovne sisteme kada smo na tlu bivše Jugoslavije imali isto to samo malo drugačije? Mnogi se toga sećaju, pa i premijer Vučić, koji je u srednjoj školi išao na praksu u zemunsku "Insu" i zato zna šta je vodomer.

Premijer Aleksandar Vučić ponovo je u pravu. Mnogi u Srbiji žive u prošlosti, znaju samo da pričaju, priviđaju im se katastrofe, uživaju u teorijama zavera...Za ovo poslednje, teorije zavere, brojni su stručnjaci i u Vladi Srbije, poput ministra Aleksandra Vulina. Kad se njemu nešto “javi”… Može i drugačije, sa malo više optimizma. Dan treba da nam počne boljim vestima. Naprimer, ovako- prihodi Er Srbije u prošloj godini povećani su za 87 odsto. Ova avio kompanija zaradila je 2,7 miliona evra, prevezla 2,3 miliona putnika i 2.700 tona tereta. Za svaku pohvalu. Dobro, nismo još videli ugovor sa Etihadom, ali ne budimo cepidlake, kompanija je postala profitabilna i u vlasništvu je Srbije sa 51 odsto. Čestitke Er Srbiji i da ovakvih vesti bude više, na zadovoljstvo građana i premijera ove zemlje. A premijer se baš raspisao.

Zove me nedavno svojta (rođaka) iz Novog Pazara, radosna i ustreptala. "Jesi gledala Alena? Prošao u nastavak takmičenja". "Koji Alen? Kakvo takmičenje?", odgovaram kontrapitanjima. Familija nam, mašala, povelika, ali nijedan Alen mi ne pada napamet. "Kako koji Alen? Turković, u "Audiciji" na "Pinku" se takmiči", objasni mi. Odgovaram joj da sam čula za tog mladog stend-ap komičara iz Novog Pazara i gledala njegove "Pazarske sitne", no ne volim ta TV takmičenja. Cela zemlja peva, igra, kuva, glumi u jednoj, drugoj, trećoj emisiji... Ne može više da se živi od silnih "talenata".

Prema podacima prištinskih medija, Kosovo je poslednjih meseci napustilo oko 50.000 građana. Nezaposlenost, beda, besperspektivnost... tera građane Kosova da napuštaju svoje domove i negde u zapadnoj Evropi traže azil i bolji život.

Samostalni sindikat GSP Beograd i v.d. direktora tog preduzeća Željko Milkovića upozorili su da javnom prevozu u glavnom gradu preti kolaps, ukoliko svi Beograđani ne budu plaćali karte.

Kakva slučajnost. Dan-dva pre povijesnih izbora u Grčkoj na kojima je pobedila levičarska Siriza Aleksisa Ciprasa, jedna TV je reprizirala odličan film Vorena Bitija „Crveni“ o Džonu Ridu, američkom novinaru i komunisti. Svojevremeno sam ga gledala i u bioskopu, jer pre tridesetak godina u Beogradu su, verovali ili ne, postojali pravi-pravcati bioskopi. Tamo su ljudi odlazili, gledali filmove, jeli kokice, semenke, kikiriki... Sala bioskopa „Kozara“ bila je puna, a tada čuveni holivudski lepotan bio reditelj, scenarista, producent, glavni glumac „Crvenih“. Čudilo me otkud Bitiju pade na pamet da snimi film o američkom komunisti, ali uradio je odličan posao.

Hrvatska je „uzvratila udarac“. Kao što su povratak lidera SRS Vojislava Šešelja iz Haga i njegove izjave uzdrmali političku scenu Hrvatske i obeležili početak tamošnje kampanje za predsedničke izbore, tako je izbor kandidatkinje opozicione HDZ Kolinde Grabar Kitarović za predsednicu uzdrmao Srbiju. Deo javnosti Srbije šokirao se samim izborom (Hrvati ženu izabrali za predsednicu?! ), a deo njenim izjavama. Neke su date u predizbornom, neke u postizbornom zanosu. Jedne su možda bili lapsusi, druge smišljene. Pratili su ih ne samo komentari ovdašnjih zvaničnika već i pornografske podmetačine. Izvinio se Dragan J. Vučićević, reagovalo Ministarstvo kulture Srbije, moguće pokretanja prekršajnog postupka.

Radila sam prošle srede i kada je stigla vest o napadu na Šarli ebdo u Parizu i ubistvu 12 ljudi, pomislila sam šta da se to nama desilo. Da je neko upao u redakciju Danasa ili nekog drugog medija u Srbiji, zapucao, ubio? Strašno, ne ponovilo se nigde. Niko nema pravo da ubija nedužne, u ovom slučaju karikaturiste i novinare „Šarlija“, zato što su druge rase, nacije, vere, političkih stavova, seksualnog opredeljenja... Nema pravo ni da se krije iza vere kojoj pripada, a koju ovakvim zločinima najviše vređa. Oko toga da su dešavanja u Parizu, napad na Šarli ebdo i jevrejsku prodavnicu i ubistvo još nekoliko ljudi nedopustivi zločini sigurno se ogromna većina slaže. Ali verovatno se ne slažemo oko nekih „detalja“, a ja koristim zakonom, Ustavom i Kodeksom novinara Srbije garantovano pravo na slobodno izražavanje da nešto o tome napišem.

Svako ozbiljnije sredstvo informisanja u ovoj zemlji ranije je redovno imalo rubrike i priloge najčešće nazivane „pijačni barometar“ ili slično. Zavisno od toga da li je gradski ili nacionalni medij, tu ste mogli da pročitate i vidite koliko košta voće, povrće, meso na Kaleniću, Zelenom vencu, Zemunskoj, ostalim beogradskim pijacama, ali i koliko isti proizvodi koštaju u ostatku zemlje. Sada publika želi informacije drugog tipa, gde su Stanija i Soraja, ko je sa kim na kom splavu viđen, šta je mlađani Ražnatović dobio za rođendan, te su „pijačni barometri“ umesto stalnih postale povremene rubrike. Ali, imamo zato barometre i statistiku druge vrste.

„Nema ulaska u Evropu bez identiteta, nema smisla ni postojanje bez identiteta“, besedio je bivši predsednik Srbije Boris Tadić 2009. u Valjevu, na manifestaciji „Zlatni opanak“.

Imam, što bi rekao Radovan Treći, dobru „memoriju pamćenja“, što u Srbiji i nije preporučljivo. Sećam se tako da je osamdesetih godina u Beogradu zima umela da bude prilično jaka. Dešavalo se da sneg satima pada, danima se zadrži, bude dubok više od 20 centimetara, temperatura desetak stepeni ispod nule. Za decu milina, a ni odrasli nisu nešto kukali. Bilo struje, vode, centralno grejanje neuporedivo bolje nego danas, ugalj jeftiniji, posao i plate da ne pominjem. Zvanični podaci kazuju da je najjača košava u glavnom gradu bila 1976. godine - 130 kilometara na sat. Te se ne sećam, ali bilo ih je jakih. I još će ih biti. A ostatak zemlje? Najveća visina snega, 213 centimetara, zabeležena je 1984. godine u Mitrovcu na Tari, a na Kopaoniku iste godine bilo je 198 centimetara. Najniža temperatura - minus 39 - izmerena je 2006. u Sjenici, naravno.

Seća li se neko šta se prošle godine, 24. novembra, desilo u vojvođanskom selu Šajkaš? Počela je gradnja deonice gasovoda Južni tok. Pojavili se silni državni zvaničnici, na čelu sa predsednikom i premijerom Srbije Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, predstavnici Rusije i Gasproma. Predsednik Nikolić izgovorio istorijsku rečenicu: „Dugo ste čekali, počnite.“ Onda su radnici počeli da vare dve cevi na kojima je pisalo Južni tok i bile nacrtane državne zastave. Kako sada stvari stoje, izgleda da će se priča o Južnom toku u Srbiji i završiti na varenju te dve cevi.

Geografija mi je bila među omiljenim predmetima, pa i danas rado gledam karte sveta i slično. Pogledam i kartu Srbije i poslednji put kad sam to učinila Novi Pazar je, sviđalo se to nekom ili ne, bio u ovoj državi. Zašto je onda odložena fudbalska utakmica Novi Pazar - Voždovac, koja je trebalo da bude odigrana u Beogradu? Zvanično, iz bezbedonosnih razloga i procene da bi, nakon ubistva navijača Crvene zvezde Marka Ivkovića u Istanbulu, uoči košarkaške utakmice beogradskog tima i Galatasaraja, moglo da dođe do incidenata. Nadležni su valjda smatrali da bi bes zbog ubistva Ivkovića neko mogao da iskali na klubu iz Novog Pazara. Nema veze što je Novi Pazar u Srbiji, što većinu igrača čine Srbi, što je glupo svetiti se, pogotovo nekome ko nema veze sa incidentom, što je taj FK u bratskim odnosima sa Fenerbahčeom, a ne Galatasarajem (navijači ta dva turska kluba mrze se skoro kao Srbi i Albanci)...