Zlatko Paković

Zahtev koji je overen na pisarnici Narodne skupštine, a za pokretanje postupka za razrešenje predsednika Tomislava Nikolića, zbog njegovog jasnog i razgovetnog kršenja Ustava - kad je neprimereno, ignorišući svoja ovlašćenja i zakon, reagovao na izjavu tužioca za ratne zločine da će pokrenuti istragu o optužbama protiv načelnika Generalštaba - verovatno neće biti delotvoran, ali je moguće da ima dobre društvene posledice.

Kada je ranih šezdesetih godina prošlog veka sjajni dramski pesnik Velimir Veca Lukić, danas gotovo zaboravljen poput tolikih kod nas nepravedno zaboravljenih ljudi koji su marljivo i pametno znali nešto da rade i vredno uradili, prvi put boravio u Atini, vrativši se u Beograd, svom kolegi u sačinjavanju drama, prijatelju i drugu još sa filozofskih studija, takođe, velikom zaljubljeniku u književnost i umetnost stare Grčke, Jovanu Vavi Hristiću, koji tad još nije bio u poseti zemlji Sofokla, Demokrita i Aristotela, i Konstantina Kavafija, o kojima je znao skoro sve što se znati da, rekao je – parafraziram, dakle, ispunjavajući duh, ali ne i doslovnost tog toliko tačnog Lukićevog zapažanja: Ne znam sa čime bih ti poznatim mogao da poredim Grčku. Od nje počinju sva poređenja.

Iza pobede Sirize u Grčkoj, pomalja se jedna nova, sasvim mlada realnost u staroj Evropi. Demokratija se posle dve i po hiljade godina iskušavanja vratila na svoje izvorište da popravi početne svoje greške. Na te konstitutivne manjkavosti jasno su ukazale, ali ih nisu trajno otklonile, i velika Francuska buržoaska revolucija i grandiozna Oktobarska revolucija, da se obe izrode u teror.

Dva filma među sedam mojih veličanstvenih sa proteklih deset Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma, ne slučajno, već u naslovu imaju reč đavo. U trećem, pak, Nečastivi se pojavljuje u obliku jedne dragocene nežive tvari iliti supstance, zbog koje su uništeni brojni životi.

U susret malom velikom festivalu „Sedam veličanstvenih“ koji održavaju veliki mali ljudi, posle reči o remek-delima „Crno Sunce“ i „Urlatori“, nastavljamo s našom listom sedam veličanstvenih dugometražnih dokumentarnih filmova prikazanih na ovoj smotri u proteklih deset godina.

I ove će se zime, potkraj januara, kao i prethodnih deset godina, u Beogradu održati Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma "Sedam veličanstvenih". Njime je utemeljena jedna izvanredna tradicija, a njeni su utemeljivači ljudi od zanata, znanja i savesti: Zoran Popović, Svetlana Popović i selektor Tue Stin Miler.

Izgleda da se papa Franja ugleda na Isusa Nazarećanina, a ne na Hrista Pantokratora, uprkos manirima svojih prethodnika i uprkos svom položaju. Nizom presedana kojima prokopava tek započeti papski puteljak i drukčiji pravac hrišćanstva u svetu, Franja nam pokazuje šta zapravo znači otkloniti se od vlasti koju ti obezbeđuje neupitna funkcija i, osim toga, kako se koristi upitna moć da bi se promenilo stolećima okoštavano mišljenje jedne od najuticajnijih, ako ne i najuticajnije insitucije u svetu, Katoličke crkve.

Izgleda da se papa Franja ugleda na Isusa Nazarećanina, a ne na Hrista Pantokratora, uprkos manirima svojih prethodnika i uprkos svom položaju.

Dijalektika, danas najproskribovanija reč, koja vladajućem njuhu filozofa liberalizma miriše suviše na Marksa, svoje poslednje utočište nalazi u najboljim raspravama teologa oslobođenja. Ništa čudno. Dijalektika se takođe bavi krajnjim pitanjima ljudskog života, koja su, u civilizaciji pod vladavinom što diskretne, što ogoljene eksploatacije, iskorenjena iz obrazovanja.

Došao je Škeljzen Malići u Beograd, u kojem je, pre uništenja države Jugoslavije, živeo šesnaest godina, da razgovaramo o, nedavno objavljenom, srpskom prevodu njegove autobiografske knjige "Kosovo i raspad Jugoslavije". Stigao je iz Tirane, u kojoj poslednjih godina živi i radi kao politički savetnik premijera Edija Rame.

U ovu godinu pada sto dvadeseta obletnica rođenja maestra Slavka Vorkapića (1894 - 1976). Vorki, kako su ga zvali studenti i saradnici u SAD, jedna je od onih skrivenih zvezda koje se na nebu Holivuda ne vide golim okom, a čiji aspekt trajno određuje zemaljska mu postignuća. Zagovornik art-filma, reditelj eksperimentalnih dela, ovaj slavni montažer, jedan od najinventivnijih u istoriji pokretne slike, stvorio je i ključne, autohtone pojmove filmske estetike i svojevrsnu školu montaže, na osnovu koje se do dana današnjeg u komercijalnim, holivudskim ostvarenjima mogu probiti sekvence izvanredne umetničke snage.

U toku je Festival autorskog filma, dvadeseti. O čemu govorimo kad o autorskom filmu govorimo?Počnimo pitanjem: zašto uopšte govorimo o autorskom filmu, a nikada nam na pamet ne pada da govorimo, na primer, o autorskom romanu, autorskoj drami, pesmi, skulpturi, slici ili instalaciji?

Beograd dobro stoji sa festivalima angažovanog dokumentarnog i igranog filma, i u tom smislu značajno je mesto na kulturnoj mapi ovog dela Evrope. Upravo je završena deseta po redu Slobodna zona, a predstoji dvadeseti Festival autorskog filma. Red je, dakle, da ovde prozborimo nešto i o "najvažnijoj umetnosti".

Društvo golemo, ali neodabrano! Društvo samozaljubljenih poltrona, kočopernih, glavoklimajućih ulizica i akademskih podvodača javnog mnjenja. Dobrovoljno društvo onih koji ćute kad je opasno govoriti, i čuvaju svoje sinekurice, a kazuju samo kad nemaju šta da kažu, da bi sudili svemu što ovde kritički misli i ima hrabrosti da istinu o onima kojih se tiče sunu u lice onima koje nije briga. Kakvo odvratno i opako, dobropotkoženo i veleuknjiženo društvo!

Možda će jednom i ugledati dana dramski komad o nedavnom tronoćnom priključeniju kragujevačkih odbornika u Hotelu "Alfa" u Končarevu.