Zlatko Paković

Istina ne traži ceremonije i parade. Njoj nisu potrebni slušaoci i posmatrači, njoj su potrebni subjekti - subjekti koji do nje dolaze sopstvenim zalaganjem, koji je otkrivaju i stvaraju. Ceremonije, paradiranja i mauzoleji, velelepni takozvani večni stanovi takozvanim nepromenljivim, jednom zasvagda datim, neupitnim, samorazumljivim istinama, nužni su ljudskoj gluposti i lažima, robovima i gospodarima.

Ovom društvu nasušno je potrebno da od gejeva i lezbejki dobije više nego što mu oni daju. Krv njihova prolivana je po pločnicima naših gradova, na svojim telima nose oni masnice i ožiljke, a na dušama uvrede i patnje, ali, to je ono što ovo i ovakvo društvo ima da im ponudi, ono čime ih kažnjava za sopstveno neznanje, za sopstvena ograničenja. U ime te krvi, ožiljaka i kletvi, protiv neznanja i sujeverja, lezbejke, gejevi, transseksualci, borci za rodnu i polnu ravnopravnost, najzad bi trebalo da počnu da misle!

Bitef je završen.Zbog profesionalnih obaveza u inostranstvu, ovog puta, osim prve njegove večeri, nisam mogao da mu budem svedok, ali sam gledao sve tri nagrađene predstave. Frljićevu i Urbanovu, na premijernim izvođenjima, u Rijeci i Novom Sadu, o čemu sam u ovom listu referisao, a Šeparovićevu – na otvaranju Bitefa. Povodom dve, glavnim nagradama ovenčane predstave, juče sam za Danas ukratko rekao:

Mihajlo Mihajlov najneobičniji je naš disident. U neku ruku, disident među disidentima. Kad se danas, četiri godine od njegove smrti, pitam šta je suština njegovog razlikovanja u odnosu na druge borce protiv Titovog režima, prvo mi na pamet pada to da se on i nije borio protiv režima, već da se režim borio protiv njega. Upravo tu, na slučaju Mihajlov, režim je otkrio svoje najskrivenije lice – kao sistem koji na grbaču jednog običnog, malog, doduše, prepametnog čoveka, tovari veliku sudbinu.

Od ove nedelje na stranicama ovog lista vodi se debata pod pitanjem: "Šta je građanska Srbija sada?" Već u samom pitanju nedvosmisleno je definisan pojam građanstvo ili "građanskost" u lokalnoj primeni kao posve partikularni sadržaj. Šta to znači? Građanska Srbija nije isto što i Srbija građanki i građana. Naša država nije građanska država, naše društvo nije građansko društvo, i još su daleko od tog ostvarenja. Ono što nazivamo tim imenom samo je, dakle, deo nastojanja u protivrečnom društvenom kretanju, i to manjinski i slabiji deo.

Deus ludens. Boga veseli da se igra, kao i svako dete. A njegova omiljena igračka jeste jezik ljudi. Koja mu je pak omiljena igra? Pa, ona u kojoj muškarci i žene govoreći otkrivaju ono što zapravo drže skriveno. A u toj rukoveti božanskih (knjiški rečeno, mefistofelskih) igara, najomiljenija mu je, dakako, ona kad ljudi u govoru (ili pisanju) otkriju ono što skrivaju daleko, daleko i od sopstvenih misli, a potajna je želja čitave grupe, čitavog klana, klase ili partije kojoj pripadaju svim svojim interesom.

Levičari su najređe ptice među ljudima. Njih treba tražiti fenjerom. Oni su, dakle, beloglavi supovi ili crni lešinari - aegypii monachi političkog areala. Kako bi se to starovremski reklo, a još uvek najpreciznije, oni su so zemlje i luče mikrokozma.

Postoje svaštojedi, znamo koje iz uštavljene zoologije koje iz presnog života: "Uspenji se na brežuljak, lave, čekam te sa biologijom!" Ali, postoje i svaštočteci, takođe animalia, mamalia - mi, ljudi. Ko tu sve i šta ne "lega", a najmanje, dakako, knjige i ostalu tekstualnu menažeriju. "Pročitao sam ga!", kažu kockari, bokseri-nokauteri, krimosi, droce, džankiji ili inspektori, a najviše golmani koji su prebrodili strah od penala i odbranili gol.

Jedna od najčuvenijih i najkomičnijih lektorskih grešaka u istoriji štampane reči bila je utkana u tekst jednog od najkompleksnijih i najkomplikovanijih filozofskih pisaca, i to na jednom od njegovih najređih mesta, jednostavnom i jasnom, bez upotrebe stroge spekulativne terminologije, kod jedne poprilično banalne metafore.

Govoreći o pomanjkanju lektorâ, ali, paradoksalno, i jezičkim njihovim manjkavostima u našim medijima i izdavaštvu, Svetislav Basara je, pre desetak dana, u svojoj famoznoj kolumni u ovom listu, pomenuo i sledeći slučaj: "Tako mi je davnih dana jedna revnosna lektor-dama u tekstu precrtala mušule (sorta školjki) i napisala – mušmule. Pa su, posledično, moji junaci na obali mora rumali mušmule i zalivali ih vinom."

Tokom neobično kišovitog jula meseca, u našoj prestonici, na obodu velikih potresa svetskih razmera kojih se i ona (do)tiče, od rusko-ukrajinskog sukoba na Krimu, američko-ruskog diplomatskog i ekonomskog rata u Beloj kući i Kremlju, izraelsko-palestinskog sukoba u Gazi, epidemije ebole u Africi, zbilo se i nekoliko naših, samo naših, događaja koji su ili promakli pažnji analitičara i komentatora, ili su pak komentarisani i analizirani tako da je sama njihova suština falsifikovana, a ona, u tim svojim malim ampulama - preambulama društvenih nepogoda visokog intenziteta - rečito iskazuje stanje duha javnosti ovde i sada.

Kič je poput krmače koja proždire svoj okot. On je pre svega pogled, a zatim i delo, delo proždrano kič-pogledom. No, taj zločin ostavlja trag koji se može jasno čitati, nasuprot samozadovoljstvu namirenog kiča.

„U noći izbora naježio sam se od pomisli da bi evropski projekat mogao da propadne ne samo, na srednji rok, usled privrednih posledica narastajuće ekonomske neravnopravnosti unutar Evrozone, nego i ubrzo, zbog unutarpolitičkih posledica destabilizacije Francuske republike - države koja sve više oseća da se nalazi u senci Federalne Republike Nemačke.

U "Komentarima uz 'Liriku Itake'", Crnjanski o Temišvaru piše: "Temišvar je u moje vreme (1896/1912), bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je ogromna egzercirišta i groblja. Imao je nadimak Mali Beč.

Kad Srđan Cvetković, doktor istorijskih nauka, falsifikuje istorijske činjenice na izložbi u Istorijskom muzeju Srbije,“U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944 – 1953” (na šta sam već ukazivao u tekstovima “Jedna bezumna izložba” i “Dan pobede”), onda nam se arogantno demonstrira kako je i u informatičkom dobu, usred Beograda, poželjno da, urbi et orbi, jedan doktor nauka prodaje nadriistoriografsku maglu. Ta magla, puštena u etar uz svesrdnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i pojedinih ljudi od imena i dela, grandomanska je laž.