Aleksej Kišjuhas

Nakon vesti da je preminuo Džejms Gandolfini, svako ko je voleo ili bar gledao televizijsku seriju "Sopranovi" mogao je imati samo jedan osećaj u srcu: da je preminuo čovek kojeg smo poznavali. I to poznavali odlično. U tome je i bila i ostala suština ovog remek-dela moderne televizije i genija Dejvida Čejsa - lik Tonija Soprana bio je dubok, multidimenzionalan, kompleksan i stvaran. Antiteza stereotipu, iako je na površini bio stereotip nag poput telesa ispod belog bademantila: dođavola, opet nekakav bos američke mafijaške porodice italijanskog porekla. A istovremeno, bio je nešto do tada nezabeleženo u modernom formatu TV serije, kao i fenomen koji je utabao put televizijskoj revoluciji i potonjim remek-delima iseckanim u epizode, od "The Wire" do "Mad Men". "Sopranovi" su učinili da na ekranu televizora i/ili monitora zaista upoznamo čoveka, a ne tip, lik ili radnju. A čovek Entoni Soprano bio je najpažljivije i najsloženije izvajan od svih.

Dok se po samozvano starom kontinentu izliva voda, u Novom svetu se izliva skandal. I to špijunske vrste, taman kad smo na taj filmski žanr zaboravili pred najezdom raznih bioskopskih epika za siromašne. Jer, kako je otkriveno u nedeljama iza nas, američka Nacionalna agencija za bezbednost razvila je moćan alat za prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka.

Datum je 17. mart 1883. godine, a mesto je groblje Hajgejt u Londonu. Govornik pred rakom je Fridrih Engels, a u raku se spušta telo Karla Marksa. Sveštenik je bio opravdano odsutan. I veli Engels: "14. marta, u petnaest do tri po podne, najveći živi mislilac je zauvek prestao da misli".

Te nezgodne 1968. godine, sveže pristigao sa gorućih ulica Pariza, francuski marksistički filozof Anri Lefevr objavljuje studiju "Pravo na grad". Ovo je danas slogan i ideja pod kojima se zahteva totalna transformacija i obnova urbanog života u korist ljudi, a ne kapitala. Reč je o kritici ekonomske eksploatacije prostora i politike isključivanja građana iz odluka o prostornom razvoju, odnosno o velikoj ideji prema kojoj su ljudi ti koji treba da uređuju svoj urbani prostor.

I sasvim nezainteresovano posmatranje političke stvarnosti u Srbiji priziva svesti nastranu sliku u kojoj Nikolić, Dačić i Vučić preuzimaju retoriku samozvane građanske Srbije. Nevešto i nemušto na trenutke, ali i militantno i nepokolebljivo kada ih neko posebno iznervira.

Dvostruka mastektomija Anđeline Džoli se u svetskoj javnosti interpretira kao politički čin i najmanje su dva pravca ove lažne rasprave o dve skupine upokojenih mlečnih žlezdi. Prva je ona koju forsiraju lažno uvređeni i duboko neobavešteni zagovornici "prirodnih metoda lečenja" koji se sakrivaju iza mantre o tome da li je to sve "medicinski opravdano". Koja samo prikriva priprosto uverenje da se genetika može ispraviti prirodnim sokom od aronije ili majkine dušice sa obronaka Rtnja. Druga debata je feministička i tiče se lažne potrage za odgovorom na pitanje čije su sise Anđeline Džoli? Breda Pita, njene dece ili svih nas anonimnih pretraživača interneta u potrazi za slavnom bradavicom? Ili su, o jeresi, njene?

Devetog maja, na Dan pobede, u selu odakle su poreklom moji roditelji je Kirbaj. I ovo je jedno od preostalih i sve ređih porodičnih dešavanja u kojima u nešto proširenom sastavu ritualno učestvuje naša preostala i sve ređa porodica.

Evo jednog zgodnog mentalnog eksperimenta: probajmo da ne mislimo o (npr.) stiroporu jedan minut. Ništa drugo, samo da ne mislimo o stiroporu. Ubrzo ćemo shvatiti da je to nemoguće. Sve o čemu ćemo razmišljati u tih 60 sekundi biće stiropor, stiropor, stiropor, i kako da ne mislimo o toj beloj pufnastoj i penastoj stvari u koju pakuju tehničku robu i koju guraju u termoizolaciju.

Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu polju, pre šest vekova, pre punih 600 godina, dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba (...) Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost“, grmeo je Slobodan Milošević na Gazimestanu.

Na početku, par detalja iz ličnog života. Kao detetu, ovom kolumnisti i sociologu nije bio najjasniji koncept međudržavnih granica. Naime, sa roditeljima se znalo odlaziti u Mađarsku u šoping i prelazak granice je uvek pratila određena misterija i neobična ozbiljnost. „Obrati pažnju, sine, sada smo na granici“. Pa, ipak, kroz prozor zadnjeg sedišta očevog automobila, stanje stvari sa obe strane famozne granice je za dečji um bilo identično.

Nedavno je, u 70. godini, preminuo američki novinar i filmski kritičar Rodžer Ebert. Iskreno, bilo je to kao da je umro Patak Dača, Kermit ili tako neki deo (nešto odraslijeg) detinjstva ovog kolumniste. Simpatični i superkul debeljko u sakou od tvida i iza cvikera sa debelim vudialenovskom ramom, koji majstorski piše „za film“ - a ne o njemu.

Bauk tadićizma kruži Srbijom. U pitanju je politika koja, zagledana u rejtinge i piplmetre, ne upravlja, već osluškuje. Jedino tako je moguće interpretirati dramu oko neuspelih pregovora Beograda i Prištine. Jer, za predviđanja i analize u vezi sa politikom u ovom društvu, donedavno nisu bile potrebne naročite škole i znanja.

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Dok su Tomislav Nikolić i Hašim Tači na igrokazu „Prvi put sa papom na jutrenje“ u Vatikanu glumili nelagodu poput bivših ljubavnika koji se slučajno sretnu na žurci (i nazvali to šmiranje „protokolarnim rukovanjem“), kardinali i biskupi su imali druge probleme na umu. Najgorljiviji od njih je, po prvi put u istoriji, istinsko gubljenje religijske vere kod sve većeg broja stanovnika na modernom Zapadu.

„Znate koji glumac je najbolje ušao u glavu Abrahama Linkolna? Džon Vilks But“, rekao je komičar Set Makfarlan na dodeli „Oskara“. Naravno, But je bio Linkolnov ubica, nakon čega je njegova šala u sali Dolbi pozorišta u Holivudu dočekana negodujuće hladno. „Zaista?! Prošlo je 150 godina i još uvek je prerano (za šalu o Linkolnu)? Imam neke šale o Napoleonu, bićete jako besni!“, duhovito je odgovorio Makfarlan.