Aleksej Kišjuhas

Kako je u radu iz 1923. godine napisao genijalni sociolog i novinar Robert Ezra Park: „Prirodna istorija novina je istorija vrste koja opstaje.“ Te iste 1923. godine pojavio se prvi broj časopisa „Tajm“ (Time), časopisa koji ove nedelje slavi 90 godina postojanja ili - opstanka. A Tajm je opstao kako bi to samo Čarls Darvin poželeti mogao.

Možda definitivni filmski izraz ambivalentnih nada i strahova, te globalnih grešnih zadovoljstava sa početka 1990-ih je erotski triler „Basic Instinct“ Paula Verhovena iz 1992. godine. Poznatije, ali sporno prevedenog kao „Niske strasti“, a po scenariju Džoa (Jozefa) Esterhazija, potomka čuvene ugarske porodice. Za zaboravne, bio je to jedan nasilan, eksploatacijski i posve eksplicitan prikaz prelepe, misteriozne i zavodljive biseksualke i spisateljice, ali i mentalno labilne sociopatkinje nezasitog snošajnog apetita Ketrin Tramel (Šeron Stoun).

Dramatičan pad već padajućeg trenda podrške članstvu Srbije u Evropskoj uniji jeste tema nedelje ozbiljnih medija. Analize medijskih sagovornika, nažalost, to nisu. Jer, i pozvani i samozvani analitičari obično ili laprdaju o sistemu vrednosti kao „bogu iz mašine“ svakog lošeg objašnjenja, ili trabunjaju nešto o ekonomskoj krizi. A Petar Petrović - prosečan srpski građanin sa uplatnice - sigurno nije neimpresioniran eventualnim pridruživanjem Srbije EU jer je razočaran krizom u monetarnoj uniji. Dođavola, verovatno ne zna ni šta „monetarno“ znači. U čemu je onda stvar?

Naučnici su zgodna „stvar“ za stavljanje na novčanice. Glavna krivica evropske monetarne unije, za ovog kolumnistu, svakako je u propasti te estetsko finansijske raznovrsnosti u vidu pomalo bledih, ujednačenih i politički korektnih evara.

Sovjetske trupe su 27. januara 1945. godine oslobodile nacistički logor smrti Aušvic-Birkenau. I istovremeno večito zarobile čovečanstvo u užasu suočavanja sa sopstvenom prirodom, koja je na tim poljskim njivama sistematski ubila oko milion i po Jevreja i drugih ljudi.

Kao što je poput drečavožutog autobuskog displeja jasno, trabunjanja o ćirilici nemaju veze sa jezikom, pismom ili lingvistikom, već sa politikom. S tim u vezi, i „ćirilizacija“ navedenih tabli po novosadskim autobusima zapravo je politička lakrdija u kojoj je ulog demonstracija moći, a ne iskrena zabrinutost za jedno od dva pisma na kojem se srpski jezik može pravilno napisati.

U odeljku „Mi, narod“ na internet sajtu Bele kuće, odnosno administracije američkog predsednika Baraka Obame, građani mogu podnositi razne predloge i peticije. Jedna od takvih peticija, sa više od 34.000 potpisa, bio je zahtev da američka administracija obezbedi sredstva i započne izgradnju Zvezde Smrti do 2016. godine.

Još samo tinejdžeri i religija uzimaju MTV za ozbiljno. Isto važi i za popularne filmove, serije i pornografiju. Naime, za Ristu Radovića, to jest mitropolita Amfilohija i njegovu božićnu poruku, „savremena televizija“ je „globalni trovač i igrač u širenju totalitarne zaraze“.

Nauka je potvrdila naše najveće strahove: da su naši očevi u pravu. Ili, ako smo stariji od 30 godina, našu najveću nadu: da smo mi ti koji smo u pravu. Naime, radi se o muzici i o projektu Baze podataka milion pesama (Million Song Dataset) finansiranom od strane američke Nacionalne fondacije za nauku.

Basnu o Vučiću, lavu i lisici napisao je Makijaveli. Naime, ovaj renesansni filozof politike poznat je po ideji da vladar mora biti lukav kao lisica i hrabar kao lav, te da mora držati zadatu reč samo onda kada mu se to isplati. Smatrao je politički korisnijim da se građani plaše svog vladara nego da ga vole, odnosno da vladar ponekad mora da se ponaša „kao životinja“.Posebno je isticao da vladari treba drugima da prepuste sprovođenje neprijatnih mera, a da na sebe preuzmu samo one prijatne. U situacijama nejasnih i neprecizno određenih autoriteta, veli Makijaveli, ljudi će tragati za vladarom koji smanjuje pretnju od socijalnih nemira i haosa. Jer, ljudi su bezazlena bića i navikli su da se okreću kako vetar duva. U manje poznatom delu „Rasprave“ (1517) pisao je i o sprečavanju korupcije da bi se sačuvala republika.

Sutra neće biti smaka sveta, ali će biti puno priče o njemu. Stvarna tema celog tog belosvetskog glupiranja zapravo je smak svesti, a ne sveta. Jer uprkos naučnim argumentima i zdravom razumu, trabunjanja ne prestaju.

Kukuruz, ta američka kultura i ponos vojvođanskih poljoprivrednih instituta, ponovo je pod lupom. Ne i naučnika, već priučene i preplašene javnosti u Srbiji i njoj podilazećih, podlih i podjednako priučenih političara. Naravno, radi se o debatama o genetski modifikovanoj hrani kao nečem što je neprirodno, te individualno i socijalno opasno. Ove debate vrište od besmisla po gomili osnova.

Dvadeset deveti novembar je već redovni povod za trabunjanja o jugonostalgiji. Reporteri se tada razlete po ulicama i prolaznicima guraju mikrofone pod nos, a prolaznici tada pred kamerom nespremno ispaljuju društveno poželjne odgovore. Analitičari po pozivu će mudrovati, a dečurlija će staviti "Dan republike" Zabranjenog pušenja na fejsbučki zid. A neko će, u famozna četiri zida, probrati po svom sećanju i od svih proslavljenih 29. novembara odabrati onaj najbolji i u sebi pustiti suzu.

Saznata je i cena najskuplje srpske reči. U proseku, ona iznosi najmanje 650.000 evra dnevno. Naime, toliko novca iz budžeta Srbije odlazi na Kosovo i nezaobilaznu Metohiju. Što je sve samo druga reč za privatne džepove, kako porazno otrežnjujuće svedoči nedavno završeni „Insajder“ i gromoglasna tišina dežurnih i pre(t)plaćenih prodavaca ove dragocene reči.

„Ako sam protiv odluke Haškog tribunala, da li sam ja sada nacionalista?“, bilo je pitanje na Fejsbuk statusu mog prijatelja iz Hrvatske i, valjda, Hrvata, nisam pitao. Naravno, sve povodom oslobađajuće presude Anti Gotovini. Svakako, on tog dana nije mlatarao zastavama niti trčao na aerodrom - bio je u identitetskoj i gotovo egzistencijalnoj krizi. Koju je, lakoćom virtuelnih društvenih mreža, podelio sa nama i svetom.