Aleksej Kišjuhas

Dvadeset deveti novembar je već redovni povod za trabunjanja o jugonostalgiji. Reporteri se tada razlete po ulicama i prolaznicima guraju mikrofone pod nos, a prolaznici tada pred kamerom nespremno ispaljuju društveno poželjne odgovore. Analitičari po pozivu će mudrovati, a dečurlija će staviti "Dan republike" Zabranjenog pušenja na fejsbučki zid. A neko će, u famozna četiri zida, probrati po svom sećanju i od svih proslavljenih 29. novembara odabrati onaj najbolji i u sebi pustiti suzu.

Saznata je i cena najskuplje srpske reči. U proseku, ona iznosi najmanje 650.000 evra dnevno. Naime, toliko novca iz budžeta Srbije odlazi na Kosovo i nezaobilaznu Metohiju. Što je sve samo druga reč za privatne džepove, kako porazno otrežnjujuće svedoči nedavno završeni „Insajder“ i gromoglasna tišina dežurnih i pre(t)plaćenih prodavaca ove dragocene reči.

„Ako sam protiv odluke Haškog tribunala, da li sam ja sada nacionalista?“, bilo je pitanje na Fejsbuk statusu mog prijatelja iz Hrvatske i, valjda, Hrvata, nisam pitao. Naravno, sve povodom oslobađajuće presude Anti Gotovini. Svakako, on tog dana nije mlatarao zastavama niti trčao na aerodrom - bio je u identitetskoj i gotovo egzistencijalnoj krizi. Koju je, lakoćom virtuelnih društvenih mreža, podelio sa nama i svetom.

Endi Vorhol je bio Rusin. Uz mogući (ali i slabo verovatni) izuzetak najzaludnijih istoričara umetnosti, ovu činjenicu znaju jedino - Rusini. Jer, ono po čemu je Vorhol poznat nije rusinstvo i grkokatoličanstvo, već revolucija u istoriji umetnosti. On je promenio umetničko izražavanje 20. veka i vekova koji dolaze.

Na „dijaloškim“ stranicama Danasa razvila se sjajna diskusija o političkom nasleđu jednog velikana ekonomske i sociološke teorije, Vilfreda Pareta. Jer, velikani obično imaju tu nezgodnu osobinu da im je nasleđe i široko i duboko i kontroverzno. Glavni argumenti su već korektno istaknuti i postpolemičke lule mira su popaljene, kako i priliči. Možda valja istaći samo još jednu opasku. Dakle, tako je, Pareta jesu odvratno i neadekvatno svojatali italijanski fašisti, ali ga je svojatao i - Harvard. Na ovom teškašu od univerziteta postojao je tzv. „Paretov krug“, pod liderstvom Lorensa Hendersona, fiziologa, hemičara, biologa i - sociologa. Istom kružoku su pripadale sociološke veličine koje se odazivaju na Parsons i Homans.

Imamo dve rečenice u vezi sa uraganom Sendi, koji je pogodio istočnu obalu Sjedinjenih Američkih Država. „Zaslužili su to. Ovo je božja kazna za američka zlodela“ i „Sve se vraća kad tad. Neka i oni osete bol i patnju. Bog sve vidi“. Jedna je izjava Ajmana al-Zavahirija, visokog zvaničnika Al Kaide, a druga je izjava anonimnog internet komentatora iz Srbije.

Pozorište u kući žutih mesecima ne jenjava. Medijska pažnja koju zadobijaju dešavanja u i oko naprasno opozicione Demokratske stranke rezultat je kombinacije razumljive zluradosti osiromašene i varane javnosti, ali i činjenice da se među jednako naprasno vladajućim partijama i nakon stotinu dana ne dešava mnogo šta. Naravno, osim međusobnih sporečkavanja.

Nedavna zabrana Parade ponosa je u uskogrudim i lažno bogobojažljivim skutima partije Dveri prozvana „pobedom porodičnih ljudi“, kao i „pobedom u cilju trajne zabrane totalitarne promocije homoseksualizma“. Na stranu što se u borbi protiv, samo njima znanog, totalitarizma služe i raduju totalitarnim metodama - pretnjama nasiljem i zabranama slobodnog okupljanja - interesantna je vešta artikulacija agresivnog antihomoseksualnog opredeljenja u nešto što ima veze sa porodicom.

Ko je čuo za zloglasnog renesansnog slikara i vajara Danijelea Rikjarelija? A za Mikelanđela Buonarotija? Prvo poznati: Mikelanđelo je, između ostalog, bio angažovan i na oslikavanju zida oltara Sikstinske kapele, oko dvadeset godina nakon prvobitne „tezge“ - monumentalnih freski na tavanici. Ovaj oltar, sa temom Strašnog suda, predstavio je biblijske figure mišićavim i prilično nagim.

Nedavno su Beograd, u kratkom roku, posetile dve međunarodne zvezde: propovednik Nik Vujičić i humanoidni robot Asimo. I sa sobom donele dve temeljno različite poruke. Prvo, Vujičić je poručivao da ne odustajemo od onoga što smo sebi uvrteli u glavu. Zatim, da treba da živimo slobodno i bez ograničenja. Onda, da je život čudo jedno i da treba biti srećan. Spomenuo je i da ne zaboravimo da se pomolimo pre spavanja i da ljubimo boga svaki dan.

Bilo je pitanje dana kada će radikalni islam otkriti YouTube. I, povodom nekakvog idiotskog video-klipa kakvih je na tim internetima kvadrilion, baš na 11. septembar, počelo se izlivati nasilje od Egipta preko Libije sve do Novog Pazara.

Kao što je mnogima poznato, u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa nudi se odgovor na tzv. Krajnje Pitanje Života, Univerzuma i Svega. Naime, u sjajnom satiričnom trenutku ovog naučnofantastičnog romana, vanzemaljska civilizacija sa fetišem ka metafizici izgradila je superkompjuter u nameri da mu postavi pitanje o toj prokletoj suštini i tom vraškom smislu života i ostalog.

Pre sedam dana, novu sezonu Bitef teatra otvorila je premijera drame „Daleko“, po tekstu Tamare Bosak i u režiji Nenada Prokića. I tik do plakata za dotičnu stavljena je fotografija nedavno preminulog Nila Armstronga, a režiser je u jednom intervjuu istakao da predstavu posvećuje ovom astronautu i njegovom podvigu.

Zamislimo sledeće: osvanulo je prelepo jutro, a mi na terasi uz kafu listamo današnje novine. I u rubrici „Zanimljivosti“ ili „Luda planeta“ spotaknemo oči o sledeću vest iz bratskog i srdačnog Zimbabvea: Predsednik lokalnog odbora novoformirane političke partije u gradu Kvekve zatvorio svoje partijske kolege u improvizovani zatvor u obližnjoj džungli. Naime, edukuje nas novinar, višestranački sistem i ta demokratija su nedavno uvedeni u ovaj region u Zimbabveu, prevashodno naseljen domorocima iz plemena Kvakiutl. Dotični se tradicionalno bave stočarstvom ili rade u rudnicima zlata koje drže lokalni moćnici.

Ekstremni desničar i po sopstvenim rečima „militantni nacionalista“ Andres Brejvik, koji je u svom pohodu protiv multikulturalnosti ubio 77 i ranio 242 mladih ljudi, a u slobodno vreme se divio Radovanu Karadžiću, provešće najmanje 21 godinu u zatvoru.