Aleksej Kišjuhas

Nedavno je, u 70. godini, preminuo američki novinar i filmski kritičar Rodžer Ebert. Iskreno, bilo je to kao da je umro Patak Dača, Kermit ili tako neki deo (nešto odraslijeg) detinjstva ovog kolumniste. Simpatični i superkul debeljko u sakou od tvida i iza cvikera sa debelim vudialenovskom ramom, koji majstorski piše „za film“ - a ne o njemu.

Bauk tadićizma kruži Srbijom. U pitanju je politika koja, zagledana u rejtinge i piplmetre, ne upravlja, već osluškuje. Jedino tako je moguće interpretirati dramu oko neuspelih pregovora Beograda i Prištine. Jer, za predviđanja i analize u vezi sa politikom u ovom društvu, donedavno nisu bile potrebne naročite škole i znanja.

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Dok su Tomislav Nikolić i Hašim Tači na igrokazu „Prvi put sa papom na jutrenje“ u Vatikanu glumili nelagodu poput bivših ljubavnika koji se slučajno sretnu na žurci (i nazvali to šmiranje „protokolarnim rukovanjem“), kardinali i biskupi su imali druge probleme na umu. Najgorljiviji od njih je, po prvi put u istoriji, istinsko gubljenje religijske vere kod sve većeg broja stanovnika na modernom Zapadu.

„Znate koji glumac je najbolje ušao u glavu Abrahama Linkolna? Džon Vilks But“, rekao je komičar Set Makfarlan na dodeli „Oskara“. Naravno, But je bio Linkolnov ubica, nakon čega je njegova šala u sali Dolbi pozorišta u Holivudu dočekana negodujuće hladno. „Zaista?! Prošlo je 150 godina i još uvek je prerano (za šalu o Linkolnu)? Imam neke šale o Napoleonu, bićete jako besni!“, duhovito je odgovorio Makfarlan.

Aleksandar Vučić ne odustaje od Maksa Vebera. Pozivi na ovog velikana sociologije postaju groteskni do mere da nije teško zamisliti obaveznu protestantsku veronauku u školama, sociologiju kao državnu nauku, ministarstvo "Privrede i društva" u rekonstruisanoj Vladi, te bogato plaćeni igrokaz "Metodologija društvenih nauka" po domovima kulture.

Kako je u radu iz 1923. godine napisao genijalni sociolog i novinar Robert Ezra Park: „Prirodna istorija novina je istorija vrste koja opstaje.“ Te iste 1923. godine pojavio se prvi broj časopisa „Tajm“ (Time), časopisa koji ove nedelje slavi 90 godina postojanja ili - opstanka. A Tajm je opstao kako bi to samo Čarls Darvin poželeti mogao.

Možda definitivni filmski izraz ambivalentnih nada i strahova, te globalnih grešnih zadovoljstava sa početka 1990-ih je erotski triler „Basic Instinct“ Paula Verhovena iz 1992. godine. Poznatije, ali sporno prevedenog kao „Niske strasti“, a po scenariju Džoa (Jozefa) Esterhazija, potomka čuvene ugarske porodice. Za zaboravne, bio je to jedan nasilan, eksploatacijski i posve eksplicitan prikaz prelepe, misteriozne i zavodljive biseksualke i spisateljice, ali i mentalno labilne sociopatkinje nezasitog snošajnog apetita Ketrin Tramel (Šeron Stoun).

Dramatičan pad već padajućeg trenda podrške članstvu Srbije u Evropskoj uniji jeste tema nedelje ozbiljnih medija. Analize medijskih sagovornika, nažalost, to nisu. Jer, i pozvani i samozvani analitičari obično ili laprdaju o sistemu vrednosti kao „bogu iz mašine“ svakog lošeg objašnjenja, ili trabunjaju nešto o ekonomskoj krizi. A Petar Petrović - prosečan srpski građanin sa uplatnice - sigurno nije neimpresioniran eventualnim pridruživanjem Srbije EU jer je razočaran krizom u monetarnoj uniji. Dođavola, verovatno ne zna ni šta „monetarno“ znači. U čemu je onda stvar?

Naučnici su zgodna „stvar“ za stavljanje na novčanice. Glavna krivica evropske monetarne unije, za ovog kolumnistu, svakako je u propasti te estetsko finansijske raznovrsnosti u vidu pomalo bledih, ujednačenih i politički korektnih evara.

Sovjetske trupe su 27. januara 1945. godine oslobodile nacistički logor smrti Aušvic-Birkenau. I istovremeno večito zarobile čovečanstvo u užasu suočavanja sa sopstvenom prirodom, koja je na tim poljskim njivama sistematski ubila oko milion i po Jevreja i drugih ljudi.

Kao što je poput drečavožutog autobuskog displeja jasno, trabunjanja o ćirilici nemaju veze sa jezikom, pismom ili lingvistikom, već sa politikom. S tim u vezi, i „ćirilizacija“ navedenih tabli po novosadskim autobusima zapravo je politička lakrdija u kojoj je ulog demonstracija moći, a ne iskrena zabrinutost za jedno od dva pisma na kojem se srpski jezik može pravilno napisati.

U odeljku „Mi, narod“ na internet sajtu Bele kuće, odnosno administracije američkog predsednika Baraka Obame, građani mogu podnositi razne predloge i peticije. Jedna od takvih peticija, sa više od 34.000 potpisa, bio je zahtev da američka administracija obezbedi sredstva i započne izgradnju Zvezde Smrti do 2016. godine.

Još samo tinejdžeri i religija uzimaju MTV za ozbiljno. Isto važi i za popularne filmove, serije i pornografiju. Naime, za Ristu Radovića, to jest mitropolita Amfilohija i njegovu božićnu poruku, „savremena televizija“ je „globalni trovač i igrač u širenju totalitarne zaraze“.

Nauka je potvrdila naše najveće strahove: da su naši očevi u pravu. Ili, ako smo stariji od 30 godina, našu najveću nadu: da smo mi ti koji smo u pravu. Naime, radi se o muzici i o projektu Baze podataka milion pesama (Million Song Dataset) finansiranom od strane američke Nacionalne fondacije za nauku.