Aleksej Kišjuhas

Nemačka je dvadesetih bila središte ekspresionizma i moderne umetnosti. I tada se promenila vlast. Izvesni Jozef Gebels, rajhsministar za javno prosvećivanje i propagandu, tako je zabranio dela nemačkog ekspresionizma, smatrajući ih lišenim svakog osećaja za patriotizam, za nacionalno i rasno. Učinio je to iz duboko konzervativnih i antisemitskih pobuda, ali i zbog jedne univerzalne ideje, koja traje od Platona naovamo, a to je da umetnost treba da služi nekakvoj svrsi i da su ta svrha država i nacija, odnosno njihovo oplemenjivanje. Jer, i plećato veliki Platon je, diveći se Sparti, u kojoj, uzgred, umetnosti nije ni bilo, insistirao na dirigovanoj umetničkoj proizvodnji. Onoj koja budi patriotska osećanja kod građana treniranih za rat.

Nemački filozof, te društveni i kulturni kritičar Teodor Adorno je odlično poznavao muziku, ali je mrzeo džez. Naime, bio je odličan pijanista i aktivno se bavio komponovanjem paralelno sa akademskom karijerom, ali je sa „svim tim džezom“ imao nekakav problem.

Pokušaji da se (zlo)upotrebi religija da bi se lakše prodala nauka nisu novi. A posebno sporno je kada se ovom taktikom služi da bi se prodala religija. Albert Ajnštajn je verovatno najzvučnije ime u nizu takvih „grešnika“ - Ajnštajn se obilato koristio metaforama o bogu da bi javnosti približio neke naučne ideje. Zbog ove nepromišljenosti zloupotrebljava ga religija, prodajući ga za vernika, što nije bio.

Da li nam se činilo da je u subotu dan trajao duže? Ako jeste, biće da je zato što jeste trajao duže - čitavu sekundu. Tridesetog juna, u noći između subote i nedelje, naučnici i specijalni agenti su vremenu dodali jednu sekundu više. Jer kao što postoje prestupne godine, postoje i svojevrsne prestupne sekunde. Naime, svetsko vreme se već neko vreme ne meri preko obrtanja planete Zemlje, već se za to koriste tzv. atomski satovi.

Fermijev paradoks dobija naziv po čuvenom nuklearnom fizičaru i nobelovcu Enriku Fermiju, poznatijem kao (uz Openhajmera) tvorac atomske bombe. Uzgred, imao je i tu čast da se jedan, i to jubilarni stoti, hemijski element nazove po njemu - fermijum. I sad, u neformalnim razgovorima sa kolegama fizičarima koji su, baš neobično, bili na temu vanzemaljaca, Fermi se zapitao - a gde su ti vanzemaljci dosad? Šta čekaju?

Za razliku od one o pravopisu na završnom ispitu iz srpskog jezika, vest o ekskurzijama poročne omladine u inostranstvo nije uzdrmala duhove dežurnih kontrolora i higijeničara dečjih duša. Naime, prema nedavnom dopisu Ministarstva prosvete, učenicima trećeg razreda srednjih škola se ne preporučuje napuštanje granica ove zemlje, dok učenici završnih razreda u inostranstvo mogu ići samo „u izuzetnim slučajevima“.

Esencijalizam označava filozofsku doktrinu prema kojoj stvari poseduju esencije ili suštine, odnosno esencijalna obeležja. Drugim rečima, da stvari poseduju ono nešto što te stvari čini onim što jesu. Bez esencije stvar više nije ono što jeste.

Profesor Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić preminuo je u ponedeljak. Bio je član Akademije nauka Norveške, kao i nosilac ordena, medalja i titule viteza nekoliko skandinavskih zemalja, a njegova Grupa za skandinavistiku je 2004. godine proglašena najboljom grupom te vrste na svetu.

Neposredno nakon inauguracije, novi francuski predsednik Fransoa Oland je požurio u čuveni pariski park Tiljeri. Oni obavešteniji turisti će znati da je reč o prelepom ozelenjenom prostoru između muzeja Luvr i trga Konkord. Oland je, naime, žurio da istog dana kada je postao predsednik, na improvizovanoj bini u parku održi jedan popodnevni govor. Tamo, pod senkom spomenika Žilu Feriju, jednom velikom francuskom državniku, kojem je Oland simbolično došao da se pokloni.

Vudi Alen je svoj esej „Moj govor diplomcima“ (Njujork Tajms, 1979) započeo sledećim rečima: „Više nego ikada u svojoj istoriji, čovečanstvo se nalazi na raskrsnici. Jedan put vodi u očaj i totalno beznađe. Drugi, u potpuno izumiranje. Nadajmo se da ćemo imati mudrosti da ispravno izaberemo.“

„Dečko koji je vikao vuk“ je legendarna basna još legendarnijeg Ezopa. U standardnoj verziji ove priče, dečak koji je čuvao ovce iz dosade i/ili razonode uzbunjuje stanovnike svog sela vičući „vuk, vuk!“.

„I srce je na levoj strani“naslov je knjige Mirjane Marković (BIGZ, 1999). Tvrdo koričene, na skupom papiru, sa fotografijama u boji, uključujući tu i mnoge iz porodičnog albuma. Deo tiraža knjige bio je povezan u kožu, a deo je bio prevučen ljubičastim plišem.

„Da li je u četvrtak predizborna tišina?“, bilo je pitanje na usnama, a zatim i pod prstima ovog kolumniste, kada je početkom nedelje osmišljavao kolumnu.

Žorž Sorel je bio kontroverzni francuski filozof i teoretičar, upamćen po delu „Razmišljanja o nasilju“ iz 1908. godine. Ovaj sin bankrotiranog trgovca vinom sebe je nazivao socijalistom, ali je i pre i iznad svega opravdavao - nasilje. Naime, insistirao je na potrebi za generalnim štrajkom kao metodom borbe, ali je tvrdio da uspeh u svrgavanju nepravednog poretka pre svega zavisi od mogućnosti za stvaranje katastrofalnih, nasilnih situacija. Nije verovao ni u kakve neminovne gradualne promene, pišući o značaju ljudske volje, direktne akcije, odnosno stalnog angažmana ljudi na terenu. Nasilje je jednačio sa životom, kreativnošću i vrlinom, tvrdeći da samo ono može da spasi svet od varvarstva. Isuviše radikalno? Verovatno. Ali mu se ne može osporiti - autentičnost.

Ove godine na konferenciji „Jug jugozapad“ u Ostinu u Teksasu, govorio je i Brus Springstin. U jednočasovnom obraćanju, spominjao je svoje muzičke uticaje (od Elvisa i Bitlsa, preko Steksa i Motauna, do kantrija i panka), naveo da su sve pesme koje je napisao za četrdeset godina karijere varijacije na temu jedne jedine pesme („We Gotta Get out of This Place“ benda The Animals, a i koja izvorno nije njihova) i uopšte spekulisao o kreativnosti kao takvoj.