Božidar Andrejić

Ulazim prvi put u jedan frizeraj u naselju.

Još malo o ljudima. Prošle sam subote započeo tekst žaljenjem što, eto slučajem, ranije nisam upoznao ljude, koji su mi pomogli da zažalim i što ranije nisam znao više o arheološkom lokalitetu Timacum minus kod knjaževačkog sela Ravna.

Moji su minusi, a Minus iz naslova je Timacum minus, arheološki lokalitet iz rimskog perioda sa početka nove ere kod sela Ravna (Knjaževac).

Bio je nadomak Itake, ali ga je lažna Penelopa vratila u Troju. Troja će ovde biti istočnosrbijanski grad/ić (neće mi, valjda zameriti Dragan Jovanović koji vata Argonaute oko Donjeg Milanovca) a Niš Itaka na koju je povratak odisejski neizvestan.

Slika prva, najsvežija: Na kasi benzinske pumpe mladi čovek, a kraj njega nasmejan, otprilike sedmogodišnjak, recimo sin, a možda i brat, prima porudžbinu, otkucava račun, uredno vraća kusur kako mu je ispisao računar.

Prošle subote započeh da se iščuđavam nad zapažanjem poznatog sudije Miodraga Majića.

Ništa novo - u medijima posebno na svemoćnim televizijama, a najposebnije na javnoj TV kući mnogo veći problem je u tome šta nemaju, a ne u onom što imaju.

(Šta će tebi limuzina kad nemaš benzina?/ Da se tvoja kola na rakiju pale/ ti bi došo da poljubiš moje usne male - jedan od mnogo alkoholizirajućih "narodnjaka" sa lokalnih radija)

Kad sam više od polovine biblioteke preselio u selo, a u prestonici ostavio samo one najprobranije knjige, rekao sam - da li su me čuli - neka ih, možda će unučad da se zainteresuje šta li je to na polici, da nešto (pro)čita, ako čitanje (knjiga) kao pojam i praksa uopšte budu postojali. Jer, ima najava da će u budućnosti znanja i iskustva (kakve prirode i sadržine!?) da se elektronskim pomagalima ulivaju (a gde je ulivanje, tu je i ispiranje) direkto u mozgove.

Takozvani sukob generacija večita je tema ne samo za tekstove i istraživanja, već često krasi i porodične razgovore. I kad je u njima prevaziđen ili se sklanja sa dnevnog reda, njegova senka se uvek na ovaj ili onaj način nadvija nad generacije.

Dan kad pišem ove redove Svetski je dan izbeglica.

Malo sam se ohladio i skoro bio odustao od ovog teksta. Ali, moram da ispunim obećanje da će danas biti objavljen. A dao sam ga ženskom glasu na telefonu beogradske agencije autobusdžije o kome je reč.

Proterajte pse i mačke, pokoljite zmije, aligatore, hrčke i kanarince, ma sve što čuvate kao kućne ljubimce, poslušajte već jednom (a navalila je) tu top-elitu br(b)ljivu što se, evo ofanzivno sekira da Srba ne ostane samo za pod šljivu.

Vara se svako ko misli da su nam mobilni, društvene mreže olakšale komunikaciju. Debelo treba razmisliti kad će sve to postati apsolutno kontraproduktivno.

Krajem prošle nedelje po šumama o gorama i divljim livadama naselja Medaković III (moja Mesna zajednica, ako se nešto nije promenilo, tj. Zajednica uvenula ili isparila) prštali su benzinski trimeri i kosilice. Uklanjala se debelopunoletna trava, rasprštavalo se naokolo pokošeno seno (ko se seća istoimenog parfema?).