Pop Up

Da li su predstave sve gore, i glumci i svi ostali koji učestvuju u stvaranju pozorišnih dela predstavljenih na Pozorju, ne znam...

Već danima zamišljam Sašu Jankovića kako plače. Slika mi ne izlazi iz glave.

U poslednjoj epizodi popularnog serijala koji daje prostor mladim pevačkim nadama i ima ogromnu gledanost, a čije izvođenje potpisuje Željko Mitrović, nastupio je momak iz Zaječara.

U diskusiji na zanimljivu temu: da li trendove popularne kulture diktira ekipa s vrha ili je kroji sam narod, dakle konzumenti, nema rezultata. Malo jedni, malo drugi... na opštu radost jer ona izgleda kao prilično demokratsko polje. Izgleda. Da li je zaista tako, ne znam.

Kako su nekad krhka sećanja! Više ne mogu da prizovem sliku svoje ulice iz vremena pre skela, celofana u koji su nas uvili, prašine koju su nam sunuli na glavu, kada se koračalo kaldrmom i kad su oko nas letele mace od topola budeći alergiju. Lepa vremena...

- Pred devedeset hiljada gledalaca gladnih krvi na Vembliju, mladi DŽošua je rasturio Klička.

Ne znam da li smo s ovim ubistvima kod Golupca došli do prolećnog proseka, ali skor od desetak žrtava porodičnog nasilja u 2017. mi zvuči kao sasvim pristojan rezultat.

- Zdravo! Moje ime je Nina i ja sam zavisnik!

Upravo je završen Beogradski festival igre. Pozorišta su bila krcata, predstave odlične, organizacija takođe. U gužvi pred izlazak umetnika na scenu, dok se još muvaju okolo oni koji kasne ili oni s propusnicama, pitala sam se kako je moguće da su pobedili narodnjaci.

U vreme Sajma automobila i u vreme predizbornog ludila, mislim da je OK napraviti fuziju ova dva fronta. Tako će moja auto-politička dilema biti ugrađena u auto-političku metaforu. A sve to da bih se nekako dokopala odgovora na pitanje: šta izabrati?

Iako tvorac poznatog crtanog filma Sunđer Bob Kockalone tvrdi da je svoje likove gradio tako da budu sasvim aseksualni, nisam se samo ja zapitala da li je gorepomenuti glavni junak gej. Istina, kao i njegov najbolji prijatelj (ružičasta ne preterano bistra morska zvezda) ili još poneki stanovnik Koralova.

Završila sam neki onlajn kurs. Čujem se sa prijateljem i on me pita hoću li da okačim diplomu na FB. Šta ti pada na pamet, kažem užasnuta. Najbolji nemaju reklamu, dodam. Zato nemaju posao, odgovori on. Pa... ima logike.

Svakog 8. marta setim se svoje strine. Bila je ljuta što za Dan žena mora da kuva specijalni ručak, da doliva alkohol kod kuće i trpi pijane kolege na manifestaciji s prasetinom i harmonikašem u radnoj organizaciji.

Kako god pokušala da izađem iz stvarnosti, bežeći u fikciju npr, uvrnute slučajnosti me upućuju na to da je realnost moj dom. Ovo je poslednji u nizu linkova.

Pre nekoliko dana Ešton Kučer je briljirao u Vašingtonu. Imao je vrlo uverljivo i emotivno izlaganje o trgovini ljudima i načinu da se ovaj oblik savremenog ropstva smanji ili da mu se stane u kraj.