Pavle Simjanović

Alehandro Gonsales Injaritu veliki je umetnik i to ne na način na koji se to obično misli već u pogledu prevare, stvaranja imidža za opsenjivanje prostote. Ostala mi je urezana u svest jedna slika, spremna da iskoči sada, deset godina kasnije. Nekakav festivalski intervju povodom filma "Vavilon". Injaritu na sebi ima svetlo smeđu kožnu jaknu upotpunjenu obaveznom ešarpom, preplanuo je, sa divljom, talasastom frizurom, miriše na novac onako kako to rade ljudi iz marketinških agencija (second hand i sat od pet hiljada dolara). Izgovara da je "kada je počeo mislio je da pravi film o tome koliko smo drugačiji a kako se približavao kraju shvatio je da pravi film o tome kako smo svi isti". "Ma, koga ti ovde zaj...", kažem ja sebi, i u tom trenutku Injaritu u mojoj svesti umire kao umetnik i biva rođen kao umetnik, ali ne onakav kakav bi on voleo da bude.

Teško je ućutkati unutrašnji glas koji vam tokom gledanja "Snajperiste" Klinta Istvuda bez prestanka postavlja pitanja "Da li je ovo sad kritika američke politike?", "O čemu razmišlja dok planira ovu scenu?", "Boga mu, kakva kolekcija patriotskih zvukova i slika, ali, da li on to pametno udara po bezumnicima njihovim sredstvima?"... Taj unutrašnji glas je, najverovatnije, potpuno pogrešan, jer, da li "Full Metal Jacket" gledate tražeći nekakvu suštinu? Stvar je u tome, barem kada je Kjubrikov film u pitanju, da suštine nema, dok se pred našim očima oslikava groteskni hiperrealistični portret stvarnosti. Sve je tu, dakle, za onoga ko želi da vidi.

Pokušao sam, zaista sam pokušao da u cilju potpunijeg teksta o filmu pročitam roman „Pedeset nijansi - siva“. Prvo sam čitao sam, onda sam pročitao nekoliko stranica naglas devojci, zatim smo njena sestra i ja naizmenično čitali jedno drugom... Prilikom svake od tih formi čitanja nekoliko minuta je pažnja bivala zabavljena kempi „toliko loše da je smešno“ ugođajem nakon čega bi usledila dosada i bacanje proklete stvari iz šaka.

Priča o Blečli Parku, britanskom centru za dešifrovanje nemačkih poruka tokom Drugog svetskog rata jedna je od onih koje kod svakog ljubitelja istorije izazivaju prolazak prijatnih žmaraca kroz kičmu. Imu tu svega, nauke, bizarnih ljudi, tajnovitosti, osećaja minornosti sopstvene egzistencije unutar ogromnih događaja...

Na Paliću sam bio prisutan (neetički sam naoštrio sluh sa razdaljine od par metara, zapravo) kada je jedan iskusni filmski kritičar, šezdesetak godina mlad, svom kolegi slične starosti i kilometraže saopštavao utiske posle filma „Zimski san“ koji je kolega propustio. Razgovor je išao otprilike ovako...

„Berberian Sound Studio“ Pitera Striklanda našao se na nekim uvaženim listama najboljih filmova iz 2012. godine. Recimo, na listi časopisa Sight & Sound je na petom mestu a ispred njega su „The Master“ Pola Tomasa Andersona, portugalska negledljiva konceptualnost „Tabu“, „Amour“ i „Holy Motors“.

Prvi film Roja Andersona "Ljubavna priča"(u svetu preveden kao "Švedska ljubavna priča", valjda zato što se iste godine pojavio američki film istog naslova sa Ali Megroui Rajanom O'Nilom) mogao bi da bude sinhronizovan na češki jezik i bezbolno prođe (ako izuzmemo malo ikeaističke novogradnje i nameštaja te bergmanovskih samopreispitujućih deonica) kao deo češkog novog talasa.

Po jednom zaboravljenom dramaturškom pravilu film bi, ako je priča izvedena kako valja, trebalo da bude razumljiv gledaocu čak i ukoliko ne razume jezik kojim likovi govore, tj. ni u jednom trenutku gledalac ne bi bio u prilici da ne ume da da odgovor na dva osnovna pitanja tokom gledanja scene: "ko je ovaj?" i "šta hoće?". Gledano na taj način ukrajinski film "Pleme", priča koja se dešava u internatu za gluvoneme starije adolescente, može se smatrati savršenim.

Bilo je i ranije pokušaja dugogodišnjeg, čak višedecenijskog praćenja junaka koje na kraju završi jednim, samostalnim delom, uglavnom dokumentarnih, mada je Majkl Vinterbotom od 2007. do 2012. godine snimao u etapama igrani film "Everyday", no, nikada to nije uspelo na nivou eksponiranosti i hitičnosti kao u slučaju filma "Boyhood" Ričarda Linkletera.

Glavni ako ne i jedini utisak koji ratni film valja da izazove kod gledaoca (isključujući direktno propagandne, snimljene dok ratovi traju) je da se oseća srećnim što sam nije i najverovatnije neće učestvovati u događajima te vrste, te da taj osećaj bude praćen uzbuđenjem i zabavom.

Presek skupova pojedinačnih stavova o delovanju članova organizacije Mlada Bosna podložan je promenama kako se menja politički trenutak. U SFRJ se na atentatore gledalo kao na inicijatore promena koje su na kraju dovele do formiranja države slobodnog radnog naroda. Besmisleni „Sarajevski atentat“ (osim što je Florindu Bolkan uvek smisleno gledati) Veljka Bulajića završava se voice-overom koji kaže da je kao posledica atentata započet Prvi svetski rat u kojem su nestala četiri carstva, te da je tek kada se to dogodilo, zapravo svet stupio u 20. vek (vek slobode i društvene pravde, je li).

Pre mnogo godina prijatelj reditelj me je ubeđivao da je Dejvid Finčer satanista, pri tome, tada samo na uzorku filmova "Sedam", "Igra" i "Borilački klub". Puno filmova kasnije, donekle vidim da je kolega filmski stvaralac bio na tragu smislenog razmišljanja, jer, kod Finčera zlo uvek pobeđuje, na neki način (uz čestu primenu obrnutog redosleda stvari od onog na koji smo navikli, bila to odjavna špica u "Sedam" ili ceo "Bendžamin Baton", inače, njegov najlošiji film, svakako film koji ga je najmanje zanimao).

Džejms Elroj definiše noir kao autentično američki žanr (uglavnom stvoren od strane izbeglica iz Evrope, da dodam) koji razmatra osnovnu temu koja glasi "you're fucked". Dalje opisuje situaciju u kojoj si upoznao ženu, nadomak si najboljeg seksa koji si ikada imao ali ono što ne znaš je da ćeš šest nedelja kasnije biti optužen za zločin koji nisi počinio i završićeš u gasnoj komori.

Način tretiranja istorije govori mnogo o stanju jedne nacije. Pre desetak dana smo na državnoj televiziji mogli da primetimo predivan festival „Tamo daleko“ nacizmusa („Hrčkovi naši! Kotrljajte svoje točkove u kavezima u žalu za vašim gospodarima koji počivaju u hladnim morskim dubinama!“).

Kada u filmu nakon svake smrti imamo natpis sa imenom i simbolom veroispovesti (što je donekle diskutabilno, jer, zašto bismo svi morali biti opredeljeni na taj način te je reditelj pri kraju filma, pretposlednjim natpisom, duhovito rešio i tu primedbu) jasno je da je u pitanju neka vrsta odmaka ili igre na temu filmskog nasilja. „Po redu nestajanja“ (originalni naslov je Kraftidioten, šta god to tačno značilo, ali je srpski distributer mudro prihvatio engleski prevod) počinje temeljno i ozbiljno.