Pavle Simjanović

Ima li smisla stvarati devedesetominutni film na osnovu čuvene slike, koliko god da ona kipi od skrivenih i eksplicitnih simbola, istorijskih podataka i, u slučaju „Puta za Golgotu“ Pitera Brojgela Starijeg, magije čudesne umetnosti? „Mlin i krst“ Poljaka Leha Majevskog film je bez klasične naracije, šta god se pod tim terminom podrazumevalo, koji se bazira na slikaru i njegovom procesu stvaranja, njegovom odnosu sa naručiocem dela, odnosu sa porodicom, možda iznad svega, na prostoru i vremenu u kojem je živeo.

Reditelj mađarskog filma „Biblioteka Paskal“ Sabolč Hajdu je prilikom kratkog obraćanja publici napomenuo da obrati pažnju na film koji će te večeri biti prikazan u okviru takmičarskog programa, takođe mađarski „Deca zelenog zmaja“, uz dodatak da je reditelj njegov kolega sa klase, što daje zgodan formalni razlog da im se zajednički posvetimo, koliko god da se razlikuju.

Drugo veče Festivala evropskog filma Palić otkriva određenu konfuziju u odabiru filmova takmičarskog programa. Italijanski „Štagodbilo“ Đulija Manfredonija, ukoliko se, krajnje nategnuto, ne shvati kao konceptualni treš koji pokazuje hrabrost i pozitivni bezobrazluk selektora, zapravo pre spada u redovnu bioskopsku distribuciju, gde bi imao svoj kratki, u Srbiji, naravno, neuspešni ali prirodni život. Sredovečni i fizički krajnje odbojni gangster (komentar gledalaca koji se često čuo bio je: „italijanski Šojić“) vraća se u svoje rodno mesto u Kalabriji gde zatiče poslove u neredu te odlučuje da se kandiduje za mesto gradonačelnika. Žanrovski, film je negde između angažovane parodije, humora apsurda i nečega što se u našem školstvu valjda još uvek naziva „komedija naših naravi“. Ipak

Na koji način se pozabaviti određenim sociološkim fenomenom kada od samog početka jedva da ste pasivni posmatrač, ako i toliko? Naime, iako osoba koja je završila neku vrstu filmske škole, takođe, osoba koja se već godinama profesionalno bavi pisanjem na temu filma (možda baš zbog svega toga, ko bi to znao), moram da na početku iznesem ponizno priznanje da do srede, 13. jula 2011. godine nisam gledao nijedan film iz serijala „Hari Poter“.

Roman „The Box“ Slavoljuba Stankovića je neka vrsta autorovog prisećanja na period sa početka 90-ih godina 20. veka kada je radio u holandskoj firmi za selidbe diplomatskih predstavništava, vrlo zaposlenoj u Srbiji za vreme uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija.

Miloš Radivojević svoj film „Odbačen“ iz 2007. godine, na čijem kraju izgubljeni intelektualac u vremenu novih pravila preskače ogradu muzeja i sam postaje jedan od eksponata, posvećuje „onima koji ‘iz ličnih razloga’ odustaju i odlaze u prošlost i snove“. Time na neki način najavljuje svoje autobiografsko, možda životno, delo, „Kako su me ukrali Nemci“.

Bez obaveze da se vodimo programskim celinama - selektori domaćih festivala, čini se, ionako odabir prave prevashodno od nagrađenih filmova sa stranih festivala koje su posetili, a ređe filmova o kojima su čuli da se priča - možemo se opustiti i pozabaviti nekim najzanimljivijim momentima ovogodišnjeg Cinema City-ja...

Jedan od najvećih kvaliteta Klinta Istvuda, koji demonstrira od, recimo, sredine osamdesetih i „Kote slomljenih srca“ (mnogo pre nego što je postalo popularno ceniti ga) jeste savršeno razumevanje razlike između priče i teme filma. Kompleksnost takvog pristupa sa sobom nosi mogućnost ideološki suprotstavljenog čitanja.

Mnogo se toga lepog može reći o časnom zanatstvu, ponekad poznatom kao tezgarenje, o ličnosti surovog profesionalca na privremenom ili, ako ima sreće i pameti, dugoročnom radu u svetu filma. Robert Mičam bi, da je živ, mogao da prozbori koju na tu temu (kako neko reče, od 120 filmova u kojima je igrao, kroz 40 se prošetao u istom kišnom mantilu).

Kada u najpopularnijem internet pretraživaču ukucate, npr., „The Rolling“, ispod kućice će vam se izlistati nekoliko najčešćih nastavaka na navedeni upitnik, tj. reči koje ljudi najčešće ukucaju. U slučaju navedenog primera, sledeća reč koju pretraživač predlaže je, naravno, „Stones“. Sad, ukoliko pokušate sa rečima „how does“, otkrićete da su „facebook make money“ reči koje najčešće bivaju ukucane nakon toga. Jasno, budući da je najpopularnija društvena mreža besplatna za učlanjivanje, a reklamiranje je vrlo diskretno prisutno, mnogi se pitaju na koji način je onda dvadesetšestogodišnji Mark Zakerberg postao najmlađi milijarder na svetu.

Na prvi pogled, priča romana Kormaka Mekartija („Nema zemlje za starce“) u civilizaciji u kojoj nam se čini da je sve već viđeno, ne donosi mnogo toga novog. Otac i sin (bez ličnih imena, samo Čovek i Dečak) lutaju svetom koji je doživeo nekakvu nedefinisanu kataklizmu. Uzroci zapravo nisu važni, ali nedostatak sunčeve svetlosti nagoveštava podizanje prašine usled atomskog rata ili pada čudovišnog meteora. Biljke i životinje više ne postoje, tako da je pitanje nabavljanja hrane ono što je preostalo da opseda malobrojne preživele.

Porodica je, pokušavaju da nas ubede, osnovna jedinica društva. Koliko smo puta samo čuli kako je krah porodičnih vrednosti najgora od svih posledica kraja 20. veka na našim prostorima. Ne znam! Mislim da je porodica kao i većina drugih stvari koje nam se dogode u životu samo rezultat surovih ili srećnih slučajnosti. Niko nas nije pitao da li hoćemo da probamo to postojanje koje je toliko na ceni, pa, eto, zahvaljujući kombinaciji gena prinuđeni smo da provedemo prvih desetak godina života okruženi s isto toliko ljudi koji uglavnom do kraja za nas ostaju stranci.

Na neki način, televizijska serija kao forma doživela je svoju labudovu pesmu 2001. godine, kada se u vakuumu globalnih događaja, između Kosova i 11. septembra, pojavila mini-serija „Band of Brothers“ (Braća po oružju), u Srbiji gledana piratskim putem, preko holandskih satelita ili prvih divx-ova. A danas, u nekom vrlom novom vremenu, plakati za mini-seriju „Pacifik“ ukrašavaju svaku drugu autobusku stanicu.

Pre svih konstruktivnih zamerki, valja reći da je serija Radio-televizije Srbije „Priđi bliže“ realizovana u okviru nekakvog projekta Evropske unije/Ujedinjenih nacija, što podrazumeva pisanje mnogo mailova, birokratije, razgovora na osrednjem robotskom engleskom, ukratko, stvari koje su kao poručene da suzbiju iskrenu inspiraciju i želju za kreiranjem svetova pokretnih slika.

Marinade Van, na početku glumica u, kao i sam njegov autor Fransoa Ozon, prehvaljenom kratkom hororu „Regarde la mer“, kasnije kompletna autorka sa, da kažemo, kronenbergovskim „U mojoj koži“, pokazuje sklonost ka duboko psihološki uznemiravajućim pričama, koje napadaju najosnovnije aspekte ličnosti telo, materinstvo, toliko u poslednje vreme pominjani identitet...