Pavle Simjanović

Oprost kao tema prisutan je u istoriji fikcije već milenijumima. Na kraju krajeva, i najuspešniji bestseler svih vremena baziran je uglavnom na toj ideji. Ipak, oprost kao završnica filmskog dela prilično je klizava teritorija.

Već u prvih desetak minuta filma "Herkules" jasno je kakvu ćemo igru sa mitološkim Heraklom gledati.

Kada počnete da citirate samog sebe, vreme je da se zapitate da li je vaš mozak nepovratno krenuo u pogrešnom pravcu. Ipak, scenarista „Levijatana“ Oleg Njegin pre projekcije filma imao je potrebu da pojasni da oni, autori, zaista vole svoju zemlju, iako se to na osnovu filma ne bi baš moglo reći, što me je nagnalo da razmišljam o načinu na koji sam završio tekst o poslednjem filmu Alekseja Balabanova „Hoću i ja“.

Mladenovac, 2008. godine. Fudbalski klub sa kontroverznim biznismenom na čelu i bivšim vođom navijača, sada najvećim od lokalnih sitnih kriminalaca, u upravnom odboru bori se za ulazak u prvu ligu.

U jednoj epizodi popularne emisije u kojoj trojica Engleza pričaju o svemu i pomalo o kolima (volim ponekad da se menjajući kanale zadržim i na uzbuđenim mladama koje biraju venčanice tako da ste u sigurnim unisex rukama) prvi među jednakima odbije da predstavi novi Audi zato što su to četiri i po metara auta i tu se nema mnogo šta drugo reći. U tom pravcu, „blurb“ na nekakvom budućem DVD izdanju filma „Neposlušni“ mogao bi da najavi kako vas očekuju sat i pedeset i dva minuta festivalskog filma.

Četrnaestogodišnja Marija pripadnica je nemačke tradicionalističke katoličke crkve protivne papskim idejama sa početka šezdesetih godina prošlog veka, najbolje sažetim u navodnoj nameri da organizovana religija mora komunicirati, ili pokušavati da komunicira sa promenama koje se događaju u svetu (cinik bi rekao, pretvarajući se da je adaptivna još uspešnije uspostaviti svoju dominaciju). Priča prati, kroz četrnaest neprekinutih kadrova (zapravo petnaest, jer je u jednom segmentu reditelj verovatno rekao, „mda, ovde izgleda neće moći...“) put glavne junakinje od osude do smrti, inspirisan onim Isusua Hrista, na način na koji se likovno prikazuje u (moglo bi se reći gotovo proto-stripskoj formi) uglavnom katoličkim crkvama.

U nekom trenutku skorije istorije američkog filma dogodila se podela na ljubavne komedije, namenjene ženskoj publici (i muškarcima koji idu sa svojim devojkama u bioskop), i vulgarne, tinejdžerske komedije, nominalno nedostupne mlađima od osamnaest godina, a zapravo usmerene sveže seksualno sazrelim muškarcima.

Fabula stripa „Le bleu est une couleur chaude“ počinje sredinom devedesetih (dok radnja kreće iz sadašnjosti što celom delu daje atmosferu tužnog prisećanja) u predinternetskom vremenu kada gay pride parade tek počinju da dobijaju oblik bezbrižne žurke iz zapadnoevropske realnosti odmaklog XXI veka.

Velika lepota, režija: Paolo Sorentino, scenario: Paolo Sorentino, Umberto Kontarelo; Grand Budapest Hotel, režija: Ves Anderson, scenario: Ves Anderson, Hugo Ginis inspirisano delima Štefana Cvajga

Teško je biti preterano kritičan prema filmu čiji je svet toliko kvalitetno stvoren, uz to (ako je verovati zvaničnim podacima) za mesec dana i jednom kamerom, što se od Stiva Mekvina (i dalje ne mogu da prođem pored tog imena a da se ne zbunim) moglo i očekivati.

Verovatno su zakoni tržišta, pretpostavljeni ili stvarni, usmerili Patrisa Lekonta ka pravljenju čitave serije produkciono-dramaturški pogrešnih odluka prilikom ekranizacije novele „Widerstand der Wirklichkeit“ (čini se da srpsko izdanje ne postoji, dok je zvanični, slobodni, engleski prevod „Putovanje u prošlost“, a bukvalni „Otpor realnosti“) Štefana Cvajga.

Film „Kradljivica knjiga“ naglašava ono što je sasvim očigledno čime gotovo potpuno zanemaruje podtekst kao jedan od osnovnih odlika dobre drame. Smrt, narator filma, na početku kaže: „One simple fact: you are all going to die“.

Od samog Dikaprijevog voice overa, toliko nalik onom iz filma „Dobri momci" (zabavan prevod, u duhu vremena, bio bi „OK likovi“) da sam nekoliko puta načuljio uši da proverim da li, možda, u naletu autorove konceptualnosti, sami Rej Liota čita tekst, jasno je šta Skorseze i njegov, opet, ciljano birani scenarista Terens Vinter („Sopranovi" i „Boardwalk Empire") pokušavaju da izvedu.

Na ceremoniji dodela nagrada na Palićkom filmskom festivalu predsednik žirija, u civilu reditelj, obrazložio je izbor holandskog filma „Borgman“ rečima „niko od nas nije imao pojma o čemu se u filmu radi ali smo svi bili ubeđeni da je genijalan“. Taj rediteljski, mangupski pristup trijumfa instinkta nad razumom u slučaju „Borgmana“ sasvim je opravdan, jer, kako objasniti apsurd? Ukoliko posle par minuta gledanja braće Marks, Bunjuela, „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ (Majkl Pejlin je u tekstu povodom Bunjuelove smrti napisao da je sve što su hteli svojim filmovima je da budu Bunjuel), „Crnog meseca“ Luja Mala, Skorsezeovog „After Hours“, prošlogodišnjeg „Holy Motors“, transformišete svoj mozak iz prirodne želje da razume ono što posmatra u oduševljenost neobjašnjivim pred vama se nalazi grešna i buntovnička zabava, jer šta je apsurd ako ne anarhistička pobuna protiv normalnosti.

Dejvid Mamet u knjizi „Bambi protiv Godzila“ tvrdi da skoro svaki film može da se unapredi tako što će da se iseče prvih deset minuta.