Pavle Simjanović

Lako je zamisliti kako priča o belgijskom doktoru koji dvadeset godina pomaže marokanskoj porodici dobija očekivanu Eurimages formu političke korektnosti, borbe protiv birokratije, promocije multietničnosti... No, belgijski film „Izbezumljenost“ („A perdre la raison“) izborom i tretmanom teme postaje subverzivan u okviru evropskog filmskog sistema, iako to verovatno nije mogla ni trebalo da bude namera njegovih autora. Film je snimljen po istinitom i u Belgiji medijski dobro pokrivenom događaju te će domaći gledaoci od početka znati fabulu dok se za nebelgijske postavlja pitanje da li je bolje da pre filma znaju o čemu se zapravo radi ili da puste reditelja da ih vodi kroz svest glavne junakinje i na taj način ostvare jaču identifikaciju sa likom.

Možda je istina da svaka revolucija na kraju pojede svoju decu. Festival Sandens Roberta Redforda nastao je kao potreba za postojanjem slobodnijeg filmskog izraza od onog koji je dominirao američkim studijskim filmom tokom osamdesetih godina prošlog veka. Devedesete su bile decenija vrhunca festivala i gledanje filmova iz tog perioda danas izaziva efekat ulaska u vremeplov.

Da li ste ikada vozili pored policajca i poželeli da naglo cimnete volan u njegovom pravcu (a ne bi loše bilo i da za slučaj situacija tog tipa na kolima imate nekakvu pločicu koja na pritisak dugmeta prekriva registarsku tablicu)?

Kosmonauti dr Rajan Stoun (Sandra Bulok), Met Kovalski (Džordž Kluni) i obavezni pripadnik etničke manjine, Indijac Šarif nalaze se na misiji servisiranja satelita Habl. Na uredni dramaturški način, doktorki Stoun to je prva misija, dok je Kovalski, pripadnik stare "čovek pre mašine" garde, na svojoj poslednjoj. Dok naši junaci privode kraju svoj posao, stiže im informacija da je obližnji ruski satelit doživeo havariju (ponovo Rusi kao izazivači problema, "mora da im je neki špijunski satelit otišao do đavola", kaže Kovalski), te se smrtonosne krhotine ubrzano približavaju. Sledi nekoliko minuta čiste filmske magije.

U američkom gradiću negde blizu granice sa Kanadom, dečak tokom lova ubija mladog jelena. Otac (Hju DŽekmen) tokom vožnje kući sinu kome je to, reklo bi se, prvo ubistvo u životu, objašnjava svoj svetonazor neophodnosti da pojedinac bude u stanju da se stara o sebi i svojim potrebama, jer, jednog jutra može sve da stane, prodavnice će prestati sa radom, i šta onda?

U verovatno najboljoj sceni filma „Elizijum“ Met Dejmon, u svetu 2154. godine, sa jedne strane razorenom i beznadežnom a sa druge tehnološki superiornom u odnosu na sadašnjicu, odlazi kod birokrate koji upravlja osuđenicima na uslovnoj slobodi.

Ljubavna veza srpskih filmskih gledalaca sa Aleksejem Balabanovom počela je jako davno, krajem devedesetih, filmom „Brat“, u vreme kada je još uvek bilo moguće da film prikazan na Festu postane neka vrsta kulturološkog fenomena. Srblje je prepoznalo svet Sankt Peterburga devedesetih kao nešto vrlo nalik svojoj realnosti a opet toliko apartno u odnosu na srpsku svakodnevicu da je bilo moguće u isto vreme doživeti identifikaciju i eskapizam.

Domaći (Domestic), režija: Adrijan Sitaru, Paralele i sudari; Raspad slomljenog kruga (The Broken Circle Breakdown), režija: Feliks van Groningnen, scenario: Karl Jos i Felix van Groningen po drami Johana Heldenberga i Mieke Dobels, Takmičarski program; Vi osvetljavate noć (Sen aydinlatirsin geceyi), režija i scenario: Onur Unlu, Takmičarski program

Najveći problem radikalnih ideologija poput nacizma ili staljinizma je, naravno, u količini patnje koje su, u praktičnom obliku puštene u svet, izazvale. Ipak, ono što je zaista uznemirujuće je da ćemo, kada se vratimo na teorijske osnove, otkriti da koncepti u okviru kojih jedinke privređuju zajednici i sve se deli na ravne časti, ili eugeničke ideje o usmerenoj kreaciji savršenih ljudskih bića u sebi imaju magičnu privlačnost.

U filmu „Funny Farm“ sa Čevijem Čejsom glavni junak odluči da okonča karijeru sportskog novinara i preseli se u provincijski gradić kako bi tamo, okružen jednostavnošću života, prirodom i čistim vazduhom, dobrim, vrednim i nepretencioznim ljudima, napisao svoj prvi roman. No, ubrzo postaje jasno da je naš pisac u pokušaju potpuno netalentovan, vazduh možda jeste čist ali su ljudi nepodnošljivi i zatvorenost u malu zajednicu ih ne čini željnim novih poznanstava već samo potmulo zadovoljnim što im je došao neko nov kojeg mogu da muče (i to, onako, usput, prilično nezainteresovano, što dodatno nervira).

Očigledan problem u vezi sa ruskim filmom „Intimni delovi“ tiče se pitanja da li se u njemu obrađuju ekstremni oblici seksualnog ponašanja ili, na primeru jedne grupe muških prijatelja, nesigurnosti i samoispitivanja tipične za bilo koje ljudsko biće. Ipak, sam izbor povezane grupe muškaraca (a to je mogla biti i porodica, kao u slučaju američkog filma „Happiness“) sugeriše nam tezu autora da možete izabrati bilo koju grupu ljudi i pronaći ćete slične oblike seksualne frustracije.

Nekada davno, kada je devet od deset scenarija američkih filmova bilo pisano na osnovu neke vrste literarnog predloška, isključivi razlog za to je bio skraćivanje vremena proizvodnje filmova i smanjivanje finansijskog rizika korišćenjem tržišno proverenih priča. I, zapravo, takvo, hladno gledište je i najispravnije kada je u pitanju adaptacija književnosti za pokretne slike.

Kada sam na spisku filmova koji se trenutno nalaze na bioskopskom repertoaru uočio naslov „Velika iluzija“ prvo što sam instinktivno pomislio je bilo „zašto li puštaju film star sedamdeset godina?“. Na neki način, mada to teško da je bila ideja distributera, prevod filma je u duhu prvog pravila opsenarstva kojim se „Now You See Me“ bavi, koje kaže da publika tokom posmatranja mađioničarskog trika mora da pomisli kako gleda jednu akciju dok joj se druga neprimetno odvija ispred nosa.

Poput duhova ili vampira, zombiji su tema koju je lako odbaciti kao odavno eksploatisanu do besmisla. Ipak, sve tri vrste (nemogućih?) bića nalaze se u korenu ljudskog straha od smrti, ili želji, pervertiranoj u užas, da je smrt moguće pobediti.

Za razliku od Refnovog novog filma gde čovek ne zna o čemu bi tu, zapravo, mogao da piše (pa se i samozabavlja smišljajući zaključke na francuskom) „Lice ljubavi“ Majkla Vinterbotoma, iako, kao biografski film, po nekom pravilu niža dramaturška forma, nudi ceo festival tema.