Safeta Biševac

Kao višegodišnjem izveštaču iz Skupštine Srbije uvek mi je bilo teško da se odlučim da li je zanimljiviji skupštinski saziv na početku ili na kraju mandata? Lepo je kad se poslanici okupe prvog dana saziva, jer se u gomili prevejanih vukova i dugogodišnjih poslanika, uvek nađe neko nov, ambiciozan, interesantan po koloritnoj biografiji ili političkim idejama. Svi nekako radosno deluju, nije mala stvar ući u najviše zakonodavno telo zemlje Srbije („da me vide rodbina, prijatelji, komšije...“) Kad se kraj mandata približi, u vazduhu se osete bojazan, strah, panika - ko će ostati na mestu poslanika, a ko će morati da se seli iz visokog doma? E, u toj fazi je sada Skupština Srbije.

Odbornik Socijalističke partije Srbije u Skupštini opštine Prokuplje Miroljub Đorđević nedavno je pokrenuo inicijativu da u ovom gradu bude podignut spomenik pokojnom predsedniku SRJ i Srbije Slobodanu Miloševiću, inače najpoznatijem haškom optuženiku, koji, nažalost, nije doživeo izricanje sudske presude. Đorđević tvrdi da o inicijativi nije konsultovao SPS, već da se na nju odlučio nakon “osluškivanja razgovora običnih ljudi, poštovalaca lika i dela Miloševića koji smatraju da bi mu se na ovaj način trebalo odužiti”.

Kad god na dnevi red dođu srpsko-hrvatski odnosi, setim se brojnih Srba iz Hrvatske koje sam upoznala nakon “Oluje”, kada su izbegli u Srbiju, a ja za Našu Borbu i kasnije Danas pratila humanitarne i izbegličke teme. Padne mi na pamet Ninko Mirić, čiji je život paradigma ludila koje može da uništi život običnog čoveka, ni krivog ni dužnog.

Da u politici nema prijatelja i neprijatelja već samo interesa, poznato je odavno, ali građane ovih prostora Bog dao duševne i emotivne, te mnogo volimo da uprostimo stvari. Onda, umesto da pokušamo da se, po sebe što bezbolnije, prilagodimo surovim odnosima u međunarodnoj politici i nađemo svoje „mesto pod suncem“, radije vodimo beskonačne „borbe sa vetrenjačama“ u kojima se pozivamo na pravdu, pravo i naravno prijatelje, koje ponekad čak nazivamo večnim i prirodnim. A gde su prijatelji, tu su i neprijatelji.

Danima ove prostore muči misterija čije se razrešenje još čeka. Ko je počinio nezapamćen zločin i zakopavao žive ljude na ostrvu Čepel, pored Budimpešte? Srbin, Makedonac ili neko treći? Pre nekoliko dana, našu javnost je šokirala vest: „Srbin zakopavao žive ljude“. Pozivali su se ovdašnji mediji na mađarske, koji su izveštavali o hapšenju tri osobe, dva mađarska i jednog srpskog državljanina, za koje se sumnja da su žrtve pljačkali pa žive zakopavali. Ubrzo je stigao nezvanični demanti, nije Srbin, to jest, nije srpski već makedonski državljanin, uhapšen. Onda stiže iz Pešte treća nezvanična verzija, nit je Srbin, nit Makedonac no vojvođanski Mađar Laslo V. koji se izjašnjava kao Makedonac. Laslo, a Makedonac? Nije baš uobičajeno, ali, ko sme da ugrožava slobodu izjašnjavanja? I nije sigurno da su žive ljude zakopavali, možda su „samo“ sahranjivali beskućnike.

Iskender kebab je verovatno najpoznatije jelo severozapadne Turske i nazvano je po svom izumitelju Iskender efendiji koji je živeo u Bursi krajem 19. veka. U Turskoj se zato smatra da je Iskender kebab najbolji u Bursi. Potomci Iskender efendije i danas žive u ovom gradu, zaštitili su ovu vrstu kebaba i imaju restoran u kome ga služe. Probala sam Iskender kebab u Bursi, odličan je, mada ništa nije falilo ni onom u Antaliji i Ankari. A ni onom u Istanbulu. Iskender kebab se sastoji od veoma tanko, na listiće, isečenih komada jagnjećeg mesa sa roštilja koji se preliju paradajz sosom, uz odgovarajuće začine. Preko mesa i sosa se stave takođe tanki parčići pita-hleba i sve se prelije sosom od putera koji najčešće konobar za stolom sipa, po želji gosta. Sem Iskendera, u Turskoj postoji na desetine vrsta kebaba, koji se razlikuju po vrsti mesa koje se koristi (jagnjetina, junetina, piletina su najčešći) i obliku. Nekad je meso u komadu, a nekad mleveno.

Jedan od najpoznatijih novinara ovih prostora Dragoljub Žarković voli da citira pokojnog kolegu Bogdana Tirnanića da ozbiljni novinari ne treba da rade u julu i avgustu jer se tada ništa ne dešava. Nekad bilo, sad se pripoveda. Sećam se rada u rahmetli Našoj Borbi. Jesu godine bile teške i dramatične, ali tada su urednici „u šteku“ imali spisak letnjih tema kojima smo popunjavali prostor kada je pola redakcije odmaralo, kao i vlada i Skupština, a letargija zahvatila tada mlađanu višepartijsku scenu Srbije. Puno toga se izmenilo od tih ratnih devedesetih. Izborismo se za demokratski i proevropski sistem i kao što su skoro nestale granice između godišnjih doba, nema više podele na „mrtve“ letnje i napete jesenje mesece. Pogledajte samo vesti ovih dana. Na Kosovu samo što nije (opet) „puklo“, predizborna kampanja se zahuktala kao da su izbori raspisani, malinari protestuju, štrajkuju radnici nekoliko preduzeća...

Novak Đoković je zasluženo osvojio Vimbldon i postao najbolji teniser sveta. Beograd i Srbija su mu se odužili veličanstvenim dočekom („Nekad sam ovako dočekivao Tita“, reče jedan građanin). Lepo je bilo videti srećne ljude, posebno radosnu mladež ove razočarane zemlje. Đoković je tokom Vimbldona bio izuzetan na terenu i van njega. Šarmirao vodeće svetske medije, a i njegova „lepša polovina“ blistala. Sve bi bilo krasno da nema večitih „antiprotivnih“ spodoba kojima su nadređeni dali zadatak pisanja kolumni. U ovom slučaju je to moja malenkost. Kome se bude dizala kosa na glavi zbog sledećih redova, nek se ne ljuti samo na mene već i mog šefa Panovića. On me imenovao za kolumnistu, ja se opirala, majke mi.

Prošle nedelje navršilo se 20 godina od smrti Jugoslavije, države južnoslovenskih naroda i ostalih narodnosti. Doživela je rahmetli Jugoslavija 73 leta, taman koliko iznosi prosečni životni vek građana ovih prostora. Njen tragičan kraj mnogi su analizirali i secirali: analitičari, političari, stručnjaci i kvazistručnjaci sa svih meridijana. Kako to obično biva, visokoumne analize se brzo zaborave, a zapamte reči „običnih ljudi“. Sećate li se rahmetli Bahrudina Kaletovića? To ime verovatno retko ko zna, ali se njegovog mladolikog lika i razgovora sa reporterom Yutela sa početka rata u Sloveniji, juna 1991. godine, sigurno mnogi sećaju. Ja odlično. Gledala sam „premijerni“ izveštaj Yutela, ali i „reprize“.

Borisav Bora Stanković može, bar do daljnjeg, da počiva u miru. Čuveni pisac, hronolog vranjanskog kraja, autor „Nečiste krvi“ i „Koštane“, neće ostati bez škole u Beogradu. Naime, u naletu opšte histerije prema liku i delu Novaka Đokovića nekome je palo na pamet da predloži da Osnovna škola „Borislav Stanković“, koju je trenutno drugi teniser sveta pohađao, u beogradskom naselju Banjica, promeni ime u - Novak Đoković. Prema rečima direktorke ove škole Zdravke Marjanović, ideja je potekla od zaposlenih koji su žarko želeli da se Đokoviću zahvale za sve što je uradio za Srbiju. „Moramo na neki način da se zahvalimo Novaku za planetarni uspeh koji je postigao, tim pre što u Srbiji postoji već šest škola koje nose ime Bore Stankovića. Novak stalno posećuje našu školu i veliki je donator, što je dodatni razlog da mu se na neki način odužimo“, objašnjavala je Marjanović pojedinim medijima i navela me da se, neplanirano, opet pozabavim fenomenom Đoković.

Priča mi svojta (rođak) dogodovštinu sa drugog kruga predsedničkih izbora iz 2008. godine. U etnički čisto bošnjačkom selu na Pešteru izborna komisija broji glasove. Prvi listić Tadić naravno. Drugi listić opet kandidat DS. Ređaju se listići sve isto ime. Ništa čudno, moji Bošnjaci tada skoro stopostotno glasali za Borisa Tadića. Odjednom listić sa zaokruženim imenom Tadićevog protivkandidata Tomislava Nikolića, tada iz SRS. Žacnuše se malo članovi komisije, ali nastaviše posao, rezonuju, neko greškom zaokružio pogrešan broj, a ime ni gledao nije. Opet ide Tadić, Tadić, Tadić, kad Nikolićevo ime „sevnu“ na novom listiću. Ponovi se isti slučaj još 2-3 puta. Članovi komisije u šoku. Ajde da jedan birač zaokruži pogrešno ime, ali kad se to ponovi nekoliko puta, javi se sumnja. Krene „istraga izroda“.

Stiže mi pre nekoliko dana mejl od drugarice sa kojom nedeljama dogovaram viđanje. Uz uobičajeno, moramo uskoro da se vidimo, prepričava mi šta je tog jutra čula u redu u jednoj beogradskoj opštini. Razgovaraju dve žene, 40-ih godina.

U jeku histerije oko haškog optuženika Ratka Mladića, rešila moja malenkost da malo „pobegne“ od ove teme. Čuh prethodno da je „đeneral“ dobio tražene jagode, TV, ruske klasike, počela promenada VIP posetilaca i rekoh dosta je, da vidim šta radi „normalan“ svet. Šta smo imali na „malom ekranu naših TV prijemnika“? Najvažniju sporednu stvar na svetu-fudbal. U finalu Lige šampiona, u Londonu igrala dva fudbalska diva-Barselona i Mančester junajted. Rečnikom Milke Babović rečeno, na zelenoj londonskoj travi istrčale su dve šampionske momčadi, španska Barselona u uobičajenom crveno-plavom kompletu i engleski Mančester u belim dresovima i crnim šorcevima. Malo neobično za Runija i drugove iz Mančestera pošto su češće u crvenim dresovima, zbog čega ih i zovu „crveni đavoli“, no treba menjati stajling s vremena na vreme.

Evo nama još jednog 25. maja, nekadašnjeg Dana mladosti, zvaničnog rođendana „najboljeg sina naših naroda i narodnosti“, maršala i doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Biće to prilika da se u Kući cveća opet okupe simpatizeri Titovog lika i dela, a očekuju se i štafete mladosti. Jedna, slovenačko-hrvatska, iz Umaga je put Beograda krenula pre desetak dana. Izveštači javljaju da je ispraćaj, ispred kafića „Tito“ bio svečan, uz partizanske pesme, prigodne govore i parolu „Što je više kleveta i laži Tito nam je sve miliji i draži“. Prigodnu besedu održao je Radoslav Ilić, predsednik Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske u osnivanju. „Radnici su danas na koljenima, bez posla i plaća, a nekad, za vrijeme Tita, svi su redovito dobivali plaće točno u sekundu“, rekao je Ilić i „dirnuo u žicu“. Da, da, u vreme Josipa Broza plate su bile redovne, moglo se od njih pristojno živeti, a procenat nezaposlenih bio je skoro simboličan.

Došao američki arhitekta u Beograd i u obilazak grada ga poveo ovdašnji kolega. „Šta je ovo?“, upita Amerikanac. „To je hotel Hajat. Njega su naši radnici izgradili za godinu dana“, odgovori domaćin. „Ovo!? Pa to naši radnici izgrade za šest meseci!“, nadmeno će Amer. Nastave oni i dođu ispred hotela Interkontinental. Amerikanac: „A ovo?“ Domaćin: „E to vam je hotel Interkontinental. To su naši radnici izgradili za šest meseci“. Amerikanac: „Ovo!? Pa to naši radnici izgrade za tri meseca“. Šetaju dalje i naiđu na Hram Svetog Save. Amerikanac: „A šta vam je ovo?“ Naš arhitekta će iznervirano: „Nemam pojma, to jutros nije bilo tu!“