Safeta Biševac

„Ljudi, da li je to moguće?!“, rekao bi pokojni Mladen Delić. „Ikea“ stiže, ali u Hrvatsku, ne u Srbiju.

Nikola Nidža Todorović, novinar Foneta, i Dragoljub Draža Petrović iz Danasa bili su možda i najbolji tandem izveštača Naše Borbe sa protesta zbog izborne krađe 96-97. godine. Radili smo zajedno, bilo nas je više mladih izveštača, ali Nidža i Draža su odudarali.

- Nisam došao da vam pričam bajke, već istinu. Dolaziće i oni koji će vam obećavati med i mleko i da će nam nešto pasti s neba. Ako njih budemo slušali, ako dobiju većinu, Srbiju za manje od godinu dana čeka grčki, bosanski ili argentinski scenario, jer to je scenario neodgovornosti, rekao je lider SNS Aleksandar Vučić, pre desetak dana u Doljevcu.

Šta ti je moć navike. Može neko da pljuje B92 i Olju Bećković, kritikujem ih i ja, ali nedeljom uveče volim da gledam "Utisak". Navikla na to, kao i na dnevnik B92. Znala sam da je prvi potpredsednik vlade u ostavci Aleksandar Vučić uživo gostovao na TV "Pink", ali ostala sam verna svojoj navici. Tako vam ja gledam "Utisak nedelje", ministar privrede u ostavci Saša Radulović, kolega Milan Ćulibrk i predsednik raspuštene Skupštine Nebojša Stefanović raspravljaju da li i ko zaustavlja reforme u Srbiji, kad zazvoniše mi skoro istovremeno mobilni i fiksni telefon: "Pomenuo te Vučić". Priznajem, mislila sam da se sestričina, koja me prva nazvala, šali. Ko sam ja da me pomene PPV?

„Konjuh planinom, vjetar šumi, bruji,lišće pjeva žalovite pjesme,borovi i jele, javori i breze,svijaju se jedno do drugoga...“

Fejsbuk je juče proslavio 10. rođendan. Nisam neki ljubitelj društvenih mreža, ali čestitam. Koliki je značaj društvenih mreža, pokazalo se i poslednjih dana povodom „slučaja Feketić“. Imali smo višednevno olujno nevreme, zavejane puteve po Vojvodini, akciju spasavanja u kojoj je, pored MUP i vojske, učestvovao i predsednik SNS Aleksandar Vučić.

U pravu su oni koji tvrde da Srbija ne treba da se oslanja samo na EU, već da sarađuje sa svima. „I na istok, i na zapad, na sever i jug“, govorio je aktuelni predsednik Republike Tomislav Nikolić tokom predizborne kampanje. Dežurni cinici su, po inerciji, ismevali i tu Nikolićevu izjavu, čak je pogrešno poredeći sa tekstom hita Džeja Ramadanovskog „Gde ću sad, moja ružo“. Džej je, naime, pevao: „Ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug, nigde, nigde bez tebe se, vrtim još u krug...“ No, Nikolić je postao predsednik, a dežurni cinici mogu slobodno da ga i dalje kritikuju. I pevaju. Ili plaču.

Iskreno, pomalo mi je žao ministra privrede Saše Radulovića. Puno je hteo, želeo, najavljivao reforme, ali okolnosti, objektivne i subjektivne. Kad se sad javi njegov prethodnik Mlađan Dinkić i slavodobitno „zaguguče“: „Jesam vam govorio da Saša pojma nema?“

Dobar tajming. Taman se na TV Nova završila premijerna epizoda „Sulejmana Veličanstvenog“, sultanija Hurem, po običaju, spletkari, Firuze pokušava da joj se suprotstavi, Rustem aga i Ibrahim paša na rubu sukoba, princ Mustafa zaljubljen... svašta se dešava, kad kreće intervju Vučić - Basara.

Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević baš nema sreće. Ovaj vizionar ima gomilu ideja i da je rođen u neko srećnije doba ili u bogatijoj zemlji, možda bi ga slavili kao genijalca. „Nobel“ mu verovatno ne bi izmakao. I to ozbiljan, za neku naučnu oblast, a ne ona smejurija od nagrade za mir. Sticajem okolnosti, Bačević živi i radi u zemlji u kojoj su kriza i siromaštvo postali hronično stanje i vladi koju su dočekale skoro sve moguće nedaće. U takvoj Srbiji ministar Bačević nikako da dođe do izražaja, a sve što predloži i kaže veliki deo javnosti dočeka sa sprdnjom.

„Beograd je svet.“ Bila je to glavna parola višemesečnih građanskih i studentskih protesta 1996-97. godine, održanih zbog sumnje da je tadašnja vlast pokojnog Slobodana Miloševića pokrala lokalne izbore. Ispostavilo se da je sumnja bila osnovana. Uključio se OEBS, krađa priznata i leks specijalisom ispravljena. Činilo nam se tada da je Beograd zaista svet, ali se taj osećaj kod mnogih, brzo, izgubio.

- U Srbiji je kultura ljudskih prava potpuno potcenjena i zanemarena i ponovo imamo jednog ekstremno autoritarnog lidera, koji demonstrira koliko su ljudska prava irelevantna u ovoj zemlji, izjavio je predsednik Socijaldemokratske unije, potpredsednik Skupštine Srbije, profesor psihologije Žarko Korać, kome je u nedelju uručena nagrada Beogradskog centra za ljudska prava za unapređenje kulture ljudskih prava „Konstantin Obradović“ za 2013. godinu. „Dok ne izađemo iz tog začaranog kruga, prete nam razne političke opasnosti, jer je jedina odbrana od totalitarizma i ekstremnih, šovinističkih politika i ideologija shvatanje da svaki čovek ima neotuđiva prava, koja su jednaka i nikom se ne mogu oduzeti“, rekao je Korać na dodeli nagrade.

Za sve je kriv šah, tačnije ljubav koju prema ovoj misaonoj igri dele PPV i predsednik SNS Aleksandar Vučić i Vladimir Cvijan, poslanik i funkcioner iste stranke. Kada je Cvijan 2010. napustio posao u Predsedništvu Srbije i došao u tada opozicionu SNS, dočekan je raširenih ruku, a Vučić je na čuvenoj konferenciji za novinare objasnio da su se upoznali slučajno, u nekom šah klubu, jer obojica vole tu igru. Voli Cvijan i plivanje. Šta bi bilo da je tog sudbonosnog dana umesto u šah klub otišao na bazen? Možda ne bi upoznao Vučića, ne bi postao član SNS, medijska zvezda, ali ni kandidat na predstojećim izborima za predsednika stranke. Koji će biti neizvesni kao izbori u Severnoj Koreji, da ih ima. Ili fudbalski meč Barselone i mog Novog Pazara, na primer.

Da kojim slučajem nas Sandžaklija nema, trebalo bi nas izmisliti. Ako ni zbog čega drugog, ko bi, da nije nas, primio jadne azilante koji se nedeljama zlopate po Srbiji? Naravno, mi Sandžaklije nismo poznati samo po ljudskosti. Imamo najbolji sir na svetu (sjenički), ćevape, pršutu, mantije, a sa braćom Turcima nikako da rešimo dilemu čije su baklave bolje, naše ili njihove? Mnogi ne vole Sandžaklije, ali nas to ne brine, pošto mi sebe prilično volimo i izuzetno cenimo. Tvrde neki da smo primitivni i ekstremni, ali kakvih ima, što smo ovih dana mogli da vidimo i na protestima protiv azilanata u okolini Obrenovca i Lajkovca, mi smo zlatni.

Čekala sam da se malo slegne prašina, da prođe premijerna epizoda i da onda, na miru i što objektivnije, pokušam da gledam „Ravnu goru“. Uspela sam. Odgledala sam 20 minuta reprizne prve i 10 minuta treće epizode. Trajale su kao večnost jer je ovo delo Radoša Bajića mnogo lošije nego što sam očekivala. Ni radnje, ni dijaloga, ni glume... A kad se setim „Partizanske eskadrile“, u kojoj je Bajić glumio. To je bila serija, ali tad se znalo ko glumi, ko piše scenario (Miljenko Smoje i Đorđe Lebović), ko režira (Hajrudin Krvavac), a ne kao sa „Ravnom gorom“- „one man show“ i to „very bad show“. Nije da mi nije drago što je „Ravna gora“ ovako loše ispala. Vrlo mi je drago.