Safeta Biševac

Armagedon je čuveni američki film iz 1998. godine u kome još čuveniji Brus Vilis spasava svet treći-četvrti put u svojoj bogatoj filmskoj karijeri. Naravno da nije reč o umetničkom delu, već proizvodu čiji je cilj bio dobra zarada. Uspeli su u tome jer je film zaradio više od 550 miliona dolara.

Sitno, sitno... Do Svetskog prvenstva u fudbalu ostalo je tridesetak dana. Možda neko ne zna, ali u Južnoj Africi će se od 11. juna do 11. jula reprezentacije 32 zemlje boriti za titulu svetskog prvaka u fudbalu. Tokom tih mesec dana, „najvažnija sporedna stvar na svetu“, kako, iz meni nepoznatih razloga, fudbal zovu biće svetska tema broj jedan. Ako neko namerava da izvrši vojni udar, napadne neku državu, devalvira valutu, obori vladu, uhapsi političke protivnike... vreme održavanja Svetskog prvenstva biće idealno za takve poteze.

Prilikom jednog zasedanja Skupštine Kraljevine Srbije tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić poslanicima se oštro obratio. Na to je nesumnjivo opozicioni poslanik iz klupe dobacio: „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik britanske vlade) nikad ne bi rekao u parlamentu!“.

Radoznalost spada u osnovne ljudske osobine. Kada je u razumnim okvirima, radoznalost je pozitivna, podstiče na razmišljanje i izučavanje, a problem je kada pređe granicu. Zadire često u privatnost drugih, posebno javnih ličnosti. Ima situacija kada je radoznalost opravdana i u sferi privatnog života javnih ličnosti. Ako, na primer, neki političar ima ljubavnicu, to bi trebalo da bude njegov porodični, a ne širi društveni problem.

Dok maltene pola Srbije sa uživanjem prati tursku televizijsku seriju “Hiljadu i jedna noć”, o ljubavi između lepe Šeherezade i bogatog Onura, “bauk” Otomana ponovo kruži Srbijom. Nekima smetaju česte posete ministra inostranih poslova Turske Ahmeta Davutoglua, njegovo posredovanje u uspostavljanju ili poboljšanju odnosa Beograda sa Sarajevom i Prištinom, sve veći uticaj Ankare na Balkanu, drugima se “priviđaju” paše, subaše i dahije.

Koju god školu da smo pohađali i završili, sigurno nismo mogli da izbegnemo sastave na temu, „Jesen (proleće, leto, zima) stiže u moj grad“ ili „Kad porastem biću...“ Dok je prva zahtevala razvijanje deskriptivnog izražavanja, druga je svima dopuštala da mašti dozvole da se razmahne do neslućenih granica.

Nikada nisam volela „Gorski vijenac“ ni Njegoševe stihove. Više je razloga što mi je bilo mučno da ih učim napamet, ali moralo se u vreme kad sam išla u srednju školu. Kao i svaki štreberski oportunista, naučila sam, po merilima profesorke, neophodni minimum, izrecitovala i čim prije ih sa zadovoljstvom zaboravila.

Bolje išta nego ništa. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Ovo su možda najpoznatije izreke koje građani ovih prostora koriste da se uteše zbog nekog polovičnog rešenja, neostvarenih obećanja ili delimičnog razočaranja. Primera ima bezbroj. Vlast, na primer, obeća građanima po hiljadu evra na ime besplatnih akcija nakon prodaje javnih preduzeća.

Zorana Novakovića, 25-godišnjaka iz Beograda zaboleo je zub pre nešto više od sedam godina. Zub mu otekao, otišao on na Maksilofacijalnu kliniku Stomatološkog fakulteta 23. marta te 2003. godine. Lekar mu rekao da vađenje nije potrebno, dao mu lek i pustio kući.

Hrvatska radio televizija u petak, 19. marta, prikazala je prvu od 12 epizoda dokumentarno-igrane serije „Tito“ Antuna Vrdoljaka, a RTS je najavio da će uskoro prikazati dokumentarni film o Titovoj udovici Jovanki Broz.

Razumem i podržavam želju lingvista i mnogih drugih da srpski i ostale bliske jezike koji se govore na našem prostoru sačuvaju i zaštite od preteranog uticaja stranih i „velikih“ jezika. Šut s rogatim ipak ne može, a i jezik je živa kategorija u kojoj su uticaji uobičajena pojava.

Nije mi žao što Oliver Katić nije izabran za predstavnika Srbije na Pesmi Evrovizije. Ne zbog Katića koji je dobar pevač već, po meni, neobično glupe pesme „Predsedniče, halo“ u kojoj se, ako smem da primetim, ne zna da li su lošije reči ili muzika.

Verovali ili ne, u vreme ekonomske krize koja, kao i ova zima nikako da prođe, uprkos Dinkićevih najava, (ministar ekonomije najavljuje izlazak iz recesije i kraj krize, a ne zime) mnogi građani Srbije razmišljaju o odlasku na letovanje.

Ima li nekog ko bar 10 puta nije dobio šaljivi meil o nesrećnoj budućnosti EU? Verzije su različite, ali suština je ista - kad „mi“ uđemo rasturamo ih. Skraćena verzija ide ovako: 2012. Hrvatska ulazi u EU; 2015. u EU ulaze Makedonija, BiH, Turska, Albanija, Kosovo, Srbija i Crna Gora; 2016. zapošljava se prvi naš čovek u administraciji EU; 2017. prvi naš čovek u administraciji EU zapošljava svoju, ženinu i kumovu rodbinu, kao i članove porodica najbližih suseda, a i neke ljude iz svog rodnog kraja; 2022. udeo naših u administraciji u Briselu je 60 odsto.

Srbija je zemlja u kojoj se stalno nešto dešava i koja vrlo verovatno neće u skorije vreme postati ni dobro uređena ni dosadna ni stabilna, a takvih država, verovali ili ne, ima. Nisu brojne, ali postoje čak i u ova krizna i vremena elementarnih nepogoda.