Nikad nedeljom

Zoran Panović

Piše za Danas od osnivanja lista 1997. godine. Prošao je u Danasu put od honorarca do glavnog i odgovornog urednika. Trenutno radi na poziciji 'slobodnog komentatora'. Neguje eklektičan izraz.

Čamcem u Novi Pazar

Nije mi bilo najjasnije zašto su naprednjaci svoju stranku nazvali Srpska napredna stranka, umesto samo Napredna stranka. Jer, i bez toga S sigurno da ne bi bila manje srpska, ali bi zato s druge strane, partija imala veći manevarski prostor jer je u jednom S često velika razlika - na primer, između DS i SDS. Doduše, između ove dve „državotvorne“ stranke nije uvek bilo baš tolikih razlika. Nije sad da cepidlačim, ali zbog sve neskrivenijeg razumevanja naprednjaka sa predstavnicima manjinskih naroda u Srbiji više bi pristajalo da se zovu samo Napredna stranka.

Babo na službenom putu

Nedavno smo obeležili ravnu godišnjicu propalog puča u Sovjetskom Savezu (avgust 1991), nakon čega se ova unikatna istorijska tvorevina i zvanično raspala. Čak i da je mogao, maršal Jazov je, tvrde izvori, na kraju rekao da nema nameru da bude ruski Pinoče.

Kako da se ponašamo?

Šta je politički marketing? U stvari, šta je uspešan primer političkog marketinga u srpskim uslovima? Ne, tu ne mislimo samo na profitabilne slogane, već na suštinu ponašanja u komunikaciji sa građanima. Pa, evo primera: Zoran Đinđić, kaže jedan njegov bliski saradnik iz vremena mnogo pre atentata (to naglašavamo da bi se izbegle moguće aluzije), tvrdi da je lider DS (u to vreme nije bio premijer, a još ni gradonačelnik Beograda), voleo da sasluša savet u vezi s onim u šta nije bio siguran.

Biodizel

Šta mislite, da li bi ruski ambasador u vreme Josipa Broza Tita mogao da deli lekcije na nekom „bezbednosnom forumu“ u Beogradu, kao što je to preključe učinio Aleksandar Konuzin sa poentom „ima li ovde Srba“.

Pročešljavanje Marksa

Cenimo da je počivši Zvonko Lepetić jedan od najvećih glumačkih bardova bivše nam zajedničke države. Njegova najpoznatija uloga svakako je ona Đure Čvorovića u „Balkanskom špijunu“. Pamte se i uloge sadističkog ustaše Gavrana u Zafranovićevoj „Okupaciji u 26 slika“, ili veselog ekonoma Brke u TV seriji „Kapelski kresovi“. Oni malo posvećeniji u ex YU kinematografiju sećaju se i Lepetićeve uloge iz hrvatskog treš filma „Medeni mesec“, s početka osamdesetih prošlog veka. I to one scene kad Lepetića u ulozi nekog političkog faktora, njegova frendica Vanda, jedna zgodna i bogata purgerka, hvata ni manje ni više nego za muda, a on je pita da li je ona uopšte svesna koliko se dnevno para izdvaja za Kosovo.

Gargamel u našem sokaku

Ajmo malo o obrazovanju jer kancelarke i Kosova ima dovoljno na stranama koje slede. Planetarni uspeh filma o Štrumpfovima i bioskopsko finale Harija Potera (drugi deo „Relikvija smrti“) nameću tu temu.

Most Žaka Širaka

Malo stariji Beograđani, bez obzira na ideološku orijentaciju, reći će vam da je Branko Pešić, bio legendarni gradonačelnik Beograda. Za njegovog mandata napravljena je i „Gazela“. Ali, nisu ni onda svi sa oduševljenjem dočekali taj most.

Američki grafiti

Sticajem okolnosti eve me u Njujorku. Viliju je pravo ime Vićenco. Poreklom je Italijan. Familija mu je iz Napulja. Ima 84 godine. Sedimo za šankom u pabu O’ Hara stotinu metara niže od „Grand ziro“ - nulte tačke gde su nekad bile kule „bliznakinje“, a gde sad niče impresivan kompleks zgrada sa memorijalom, sa tauerom koji će biti najviši u Americi, sa hotelom koji će se zvati „Milenium“...

Kineska demokratija

Hajde da budemo pošteni jedni prema drugima: Koje rezolucije možete da nabrojite ako vas neko probudi u gluvo doba noći? Sem, naravno, ove poslednje o Kosovu Skupštine Srbije koja je prilično sveža. Ako bi mene probudili u to gluvo doba noći, od prve bih pogodio sve tri pesme iz onog famoznog Šešeljevog haškog testamenta: Dakle, „Sprem’te se, sprem’te četnici“, „Ima jedan kućerak u Sremu“, i „Niz polje, babo, idu sejmeni“ (sejmeni su okrutna policija iz turskog vremena).

Hol fejm

Kao kad Rade Šerbedžija u onoj čuvenoj „Ne daj se Ines“ tvrdi da je „naše poznanstvo dugo pripremano“, čini se da su i neke smrti u rokenrolu dugo pripremane. Uz čestu asistenciju javnosti. Iako se obično umire rano, kao po pravilu u 27. godini.

Magacioner i abadžija

Prosto je neverovatno koliko se puta povodom hapšenja poslednjeg haškog begunca čulo da je on magacioner. Skoro da je ispalo kako njega Hag traži zato što je magacioner, a ne zato što je optužen za ratne zločine.

Crnogorski Džoni Štulić

Nakupilo se jubileja početkom ovog leta: 40 godina uspešne karijere Zdravka Čolića, 70 godina od kada su Titovi komunisti odlučili da dignu ustanak, 50 godina Zagora, 20 godina od raspada SFRJ, 90 godina od osnivanja Komunističke partije Kine u Šangaju. Mnogo povoda za diskusije, i nostalgične i poučne. Malo i „letnje šeme“.

Đoković i protiv Lendla

Sticajem okolnosti sedim ti ja pre neki dan s jednim viđenijim socijalistom. Ispred nas televizor, idu neke vesti, pa se na ekranu pojavi i izveštaj o izboru novog formalnog šefa beogradskih demokrata i jedinog kandidata za to mesto, gospodina Aleksandra Šapića.

Radujte se izborima

Iskreno sam se obradovao onomad kad su se DS i SPS pomirili priznajući jedni drugima da svako „ima svoj bol“ koji treba poštovati, ali da se treba okrenuti evropskoj budućnosti koje, opet, nema bez moderne levice - strateškog saveza DS i SPS. Oni koji još ne mogu da se emancipuju od devedesetih godina, i koji još uvek žive u neverici, pitajući se svaki dan postojimo li još uvek „mi“ i „oni“, dan kad su se Tadić i Dačić simbolički izmirili, smatraju krupnim korakom države unazad.

Čekajući Dunjića

Da li ste razmišljali - bar dok ste gledali „Utisak nedelje“ u kome zajedno sede Čedomir Jovanović, Vuk Jeremić i Aleksandar Vučić - ko bi bio najuverljiviji narator naših sudbinskih lutanja. Možda Branko Cvejić, jer su melanholična sećanja Baneta Bumbara („Grlom u jagode“, 1976), odavno postala pop kulturni šablon. Možda Dragan Nikolić, kao onomad u dokumentarcu „Dva veka Srbije“ (scenario Milovan Vitezović, režija Zdravko Šotra, RTS 2008).
Prva Poslednja