Borka Pavićević

Zajedno sa čitavom raspravom o mogućnosti ukidanja Belog šengena („Ne, samo ne vize ponovo“ bio je naslov teksta koji sam u februaru napisala za bečki „Kulturkontakt“), koja je u punijoj formi izbila u javnost u novom nedeljniku „Novi magazin“ čitam tekst za koji sam u prvom času pomislila da ga je napisao Boris Dežulović „Srpski policajci na istarskim plažama“, ne, Dežulovićeva kolumna je na kraju pod naslovom „Red letenja“, a „Hoće li nenaoružani pripadnici MUP-a Srbije ove godine patrolirati jadranskim ulicama u projektu „sigurne turističke sezone“ znaće se posle sastanka na policijskom vrhu 12. maja, Ratko Femić je istraživao kako haške tenzije utiču na projekat.

„Belgija je upozorila EU na pogubne posledice vizne liberalizacije“, a srpske vlasti su pozvane da reaguju i spreče ovu pojavu što je rezultiralo drastičnim smanjenjem broja zahteva u drugom kvartalu 2010, piše srpsko i beogradsko glasilo „Politika“. Međutim, u trećem kvartalu dolazi do naglog skoka zahteva za azil koji po poslednjim procenama iznosi deset hiljada vlasnika pasoša Srbije, dok broj onih koji su u zemlje Unije ušli sa Kosova iznosi trinaest hiljada. Osim o predlogu za privremenu suspenziju bezviznog režima, ministri EU će 24. februara razgovarati o mehanizmu monitoringa bezviznog režima za građane svih pet balkanskih zemalja (Zapadni Balkan) na koje se odnedavno primenjuje bezvizni režim. U slučaju negativnog izveštaja ekspertske komisije za nadgledanje bezviznog režima koji uskoro stiže u Beograd prema najlošijem scenariju, moguće je da EU u junu suspenduje bezvizni režim. Što znači da ćemo ponovo stajati u redovima za vize ispred evropskih ambasada i konzulata u Beogradu.

Pojam „savremenika“ nikada nije bio jasniji nego danas. Istovremeno, nikada kao danas nije jasnije šta znači biti odsutan iz savremenosti, ili odsutan iz stvarnosti.

Teško je uzdržati se i ne komentarisati tekst Jetona Neziraja, dramaturga i umetničkog direktora Narodnog pozorišta u Prištini „Pogrešan poziv“ objavljen u Danasu o gostovanju predstave „Bračni par Martin“ u Ateljeu 212 u Beogradu, onemogućenom radom združenih „patriotskih snaga“ Kosova.

Kosovo, Priština i „Studije solidarnosti“. Tri dana intenzivnog rada i susreta sa ljudima na ulicama i javnim mestima u Prištini. Šta se zapravo događalo. Upis biografija i sudbina institucija u Prištini kao što su „Dodona“, jedno od najvažnijih „mesta govora“ tokom devedesetih prošlog veka na Kosovu i u Jugoslaviji.

Sećate se one izreke o vlasti koja se kotrljala ulicama, samo nije bilo nikoga da se sagne i da je uzme (Moša Pijade). Vlast se nekako podigla i preuzela. Međutim, odgovornost je danas to što se kotrlja ulicama, ali nikako da se vlast i opozicija sagnu da je „preuzmu“.

Valja pozdraviti sve susrete i pregovore, i dogovore predsednika i premijera Hrvatske, Slovenije i Srbije u vili jednoj ili drugoj, na kopnu ili na moru, posle dvadesetak godina rastave (malo je reći dramatične, a nazivane „krizom“), tim pre što je nemoguće a ne prisetiti se kako su izgledali počeci „disolucije“ kada su poglavice prenošene sa jednog na drugo mesto radili o glavi miliona stanovnika Jugoslavije.

Jednostavno, to je bilo onako kako ću vam ispričati, videli vi u tome svedočenje bitno za kolektivnu istoriju, ili socijalnu istoriju, ili, pak, „samo nešto lično“.

U neka dostojanstvenija vremena roditelji bi rekli deci da „nije lepo“ da svoje greške pravdaju greškama drugih i da na druge prebacuju krivicu. Majke, doduše, imaju uvek opravdanje za svoje sinove pa kažu: „Nije on kriv, takvo mu je društvo“, ili „Napili su ga ili izdrogirali drugi, nije on takav.“

Danas je 8 mart, Međunarodni dan žena, u Centru za kulturnu dekontaminaciju su „Žene u crnom“ po običajnom pravu, to ne propisuje nikakav zakon, sa programom koji, između ostalog, sadrži i film o položaju žena na tržištu rada u Srbiji. Pre toga „Žene u crnom“ stoje, po običaju, na Trgu Republike u znaku parole „Za radna prava žena“, uz asistenciju Roza Luksemburg fondacije.

Na video-snimku vidite ljude koji se gušaju, prepoznajem Sašu Stojanovića, likovnog umetnika, učesnika antiratnih i mirovnih okupljanja, „u ona zla vremena“, čoveka koji je već dobijao batine tokom svojih protestnih performansa, ne samo jednom, gotovo svaka mirovnjačka institucija „iz onih zlih vremena“, ima na svom zidu poneki rad Saše Stojanovića.

„Kakva je to majka koja svome sinu kaže da ide u rat iz koga se neće vratiti, ali će, kao junak, živeti hiljadama godina“, bile su reči jedne devojčice upućene majci na izlasku iz bioskopa gde smo gledali „Troju“, davno je to bilo, devojčica je sada studentkinja.

„Sekretar Mešihata Islamske zajednice u Srbiji zahteva od Danasa da objavi pismo potpredsjednice MOK-a (nije Međunarodni olimpijski komitet), već Muslimanski omladinski klub, Aide Rašljanin - znači li to da je Aida Rašljanin maloletna, a da joj je sekretar Samir Škrijelj staratelj.

Zaista kao tornado protutnjalo je Zagrebačko kazalište mladih kroz Beograd. Tri dana gostovanja na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta bili su dani velikog uzbuđenja scenskim istinama koje je ova zagrebačka pozorišna kuća izručila pred beogradsku publiku. Bolno samoupitnim istinama.

Čitam u jučerašnjem broju ovih novina kako Basara komentariše gostovanje Nebojše Čovića, Žarka Koraća i Zorana Živkovića u „Utisku nedelje“, „Utisak meseca“ kaže Basara, a moglo bi se reći i utisak svih ovih deset godina na desetogodišnjicu prve vlade nakon petog oktobra, vlade Zorana Đinđića. Pročitala sam i tekstove Tanje Tagirov u poslednjem „Vremenu“ napisane istim povodom. I Tagirova i Vasić pustili su svoje intervjuisane da govore, Žarka Koraća i Zorana Živkovica, i dobro su učinili.