Borka Pavićević

Tema za ovonedeljnu kolumnu bila je hitna evakuacija naših građana, turista, iz Tunisa. Svi dnevnici svih televizija obilato su izveštavali o uspešnom i srećnom završetku avanture, od polazišta do aerodroma Beograd na kome se pojavio i Zdravko Ponoš, što je sigurno, sigurno je.

Poznog leta dvehiljadite, pojavio se u Politici tekst iz pera Momčila Pavlovića „Peta kolona u kulturi“. Teško ga je bilo prevesti na bilo koji jezik, ali njegov autor je rekao, ukratko, kako se u Centru za kulturnu dekontaminaciju spaljuje srpska kultura.

Danas je „Danas“ dobio novog kolumnistu, Stevana Filipovića, nadnaslov njegove kolumne je „Brijanje“, a naslov „Lutanje po virtuelnom bespuću“, i to je jedan jednostavno sjajan tekst, ako se tako može reći, jer je njegova tema hapšenje iranskog reditelja Džafara Panahija, dobitnika Zlatne palme u Kanu 1995. i Zlatnog lava u Veneciji.

Gotovo da nema skandalozne javne i tajne stvari („Zbog Tadića sam obećavao hiljadu evra“, Dinkić) na čije pominjanje prijatelji i sugrađani, znani i neznani sagovornici ne odgovaraju „Pa zar te to čudi.“

Negde u vreme pripreme i javnog zahuktavanja oko održavanja Parade ponosa, jedan holandski prijatelj, na iznošenje „kontroverzi“ oko skupa u Beogradu, pitao me je zašto se ne oglašavamo i ne priskačemo u pomoć onda kada su slična pitanja u drugim zemljama, pa i onda kada se u Holandiji radi o ugrožavanju ljudskih prava. Prvo sam se začudila, a onda mi je postalo jasno do koje je mere on u pravu, zaista, zašto nismo solidarni kada su bilo gde i bilo kada ljudska prava u pitanju, zašto mislimo da se ona samo kod nas ugrožavaju.

Jutros čitam u „Politici“, u pekarskom avionu iz Sarajeva, let je u šest i dvadeset, koliko je stručnjaka i univerzitetski obrazovanih ljudi potrebno Srbiji, visokoškolarce treba „popeti“ na četrdest posto, postavlja se pitanje koliko će to masovno obrazovanje biti i kvalitetno.

Nekako sam mislila da je Milan Beko finiji čovek, i da je suvereniji, da je prosto otmeniji, takva očekivanja verovatno proizilaze iz mišljenja da treba biti veoma pametan, pa i pomalo demonski pametan, pa smisliti čitavu tu mrežu za hvatanje "korisnih budala", što bi drug Lenjin rekao.

Svi se sećamo da je JSO pod punim naoružanjem novembra meseca dve hiljade i prve godine zauzeo autoput E7O i most Gazelu u Beogradu.

„Pogledaj Vukovar, pogledaj svoju budućnost“, bila je to naslovnica „Vremena“.Pravovremeno, sa izveštajem Miloša Vasića sa mesta „događanja“.Sa tim prizorom teško da se može živeti, sa integritetom, ali smo preživeli.

Tako će to sve i da izgleda, kako reče jedna mudra žena u anketi povodom nestašice mleka na „našem pravu da znamo sve“. „Ja ću da pođem direktno kod proizvođača pa ću kod njih da kupim mleko.“ Kravu ću da kupim i da muzem.

Stvari su se već iz stvarnosti, jedne, druge, treće, četvrte i pete Srbije, stvarne stvarnosti i virtuelne, „reteritorijalizirale“ u pravcu „fenomena“, jesmo zaista jedan postmodernistički „simulakrum“. Pa tako i povodom „Parade ponosa“, ne radi se više o ugroženoj i marginalizovanoj grupi, već se radi o svemu što se povodom toga ispostavlja.

Svojevremeno sam, sa Jovanom Ćirilovim, radila u komisiji Uneska na zaštiti manastira na Kosovu, da skratim, znam šta bi sve trebalo da izgovorim i u ovoj prilici, i koliki je bio proces učenja da od „spomenika kulture“ dođemo do svih oblika kvalifikovanja i izražavanja, e ne bi li se postigao cilj da se manastiri zaštite, i to u stepenu opasnosti.

Neko je već rekao, ah, mnogi su već rekli, čuj rekli, hodali, doživeli, da uvek kada hoćeš da suspenduješ demokratiju, ti se lepo na nju pozovi. Slutim, a to se već i dogodilo („Utisak nedelje“), da će urednici i voditelji svih televizija, koliko sutra, opet u studio pozvati jednog predstavnika demokratski relevantnih snaga u vidu vođa, inspiratora ili zagovornika „patriotske“ opcije, i preko puta posaditi predstavnika „izdajničkih“ zlomislitelja, „mundijalista“, cijaša, nevladinih, intelektualaca, levičara, i tako sve to redom. Redom i putem utabanim već dvadeset godina. Bez obzira na bilo koji demanti iz stvarnosti.

„Otvorivši prozor ujutro preko puta Hrvatskog društva likovnih umjetnika ugledala sam veliki baner na kome je stajao lik Josipa Reihela Kira i tekst ‘Ko je tebi Reihel Kir?’, i nisam mogla da dođem k sebi“, kaže moja prijateljica Katarina Pejović, dramaturškinja i voditeljica teatra „Bacači sjenki“.

Na otvaranje izložbe Milice Tomić „Jednoga dana“ u Galeriji MSUB, otišla sam pravo sa Radio Beograda, gde sam dva sata u studiju još jednom razgovarala sa Đorđem Vukadinovićem, bio je tu i Teofil Pančić, ali kako je samo Đorđe insistirao na integritetu i teritorijalnom suverenitetu izgovorenog, na pomen da će razgovor biti kraćen, držim da je on ostao nekako ubedljiviji, pogotovo što je insistirao da izgovori ono što je naumio, sa onom čuvenom uljudnom izrikom „Ja sam vas pažljivo slušao, sada slušajte vi mene“, konvencija takve pristojnosti je da stvarno sve to i slušate, i da istrpite da, ma šta da ste rekli, a dođe vam da kažete sve što mislite i sve što ne mislite, pojaviće se ono „ali“, „ali i oni su nas“, „ali“... I nije vreme, ne sada, zašto sada, kada je nacija u pitanju, zašto sada, ti gejovi, zašto sada. Nema „ali“, i tačka.