Dejan A. Milić

Na ulazu u jedan zoološki vrt u Bangkoku uprava zoo-vrta istakla je obaveštenje posetiocima, napisano krupnim slovima na nekoliko svetskih jezika: „Pazite da vam majmuni ne ukradu torbu“.

Zastavin Fijat 750 koji je, „mudrom vizionarskom rukom najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti vođen“, u jesen 1955. izašao iz kragujevačke fabrike i počeo da hara jugoslovenskim putevima i cestama, bio je ponos svih radnih ljudi i građana negdašnje Juge. Pravi orden nacionalnog prestiža. Zlatna značka socijalističke industrijske potentnosti. Vrlo živahna prevozna stvarčica. Kralj prevoza radničke klase. Za trideset godina vladavine čini se da mu je uspelo da svim našim narodima i narodnostima bude omiljenije prevozno sredstvo nego što je folksvagen (narodni auto) bio Nemcima. Nema, međutim, dokaza da se Josip Broz fotografisao u prototipu Zastave 750. Fića je bio prilično skučen za najvećeg sina. Maršal je, istorija govori, više preferirao Rols-rojs, Horh ili Mercedes.

U pozno leto davne 1915, kad je moj deda pošao u treći razred, šetali se pokraj Nišave u Nišu srpski predsednik Vlade Nikola Pašić i prijatelj mu iz emigrantskih dana Mihail Čaprašnikov, bugarski poslanik u Srbiji. Nemci i Austrougari bili na Dunavu, Savi i Drini, a Bugari se oštrili da nas krknu s leđa. Šetači razmenjivali misli o „veoma složenoj političko-bezbednosnoj situaciji“ na granicama Srbije. U jednom trenutku Čaprašnikov je, najavljujući bugarski napad, uz uzdah, Pašiću prijateljski stegao mišicu i skrušeno kazao: „Nikolaj, nie sega šte vi napadneme, a utre pak šte si b’deme prijateli.“

Ima više od decenije da mi je konzumentsku pažnju zaokupio holivudski film western naslova „Metak kroz srce“, stidljivo prikazan u kasne sate na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom od pre 5. oktobra. Nameran da saosećam s „hrabrim kaubojima koje čereče gnusni Indijanci“, naleteo sam na „hrabre branioce Sarajeva, koje podmuklo ubija srpski snajperista“. Radnja filma je „plenila“. Dvojicu prijatelja, Muslimana i Srbina, iz Sarajeva, reprezentativce Jugoslavije u streljaštvu, rat odvodi na suprotne strane.

Ne pamtim već koliko puta sam, u raznim prilikama (i neprilikama) ustvrdio da ne postoji ni jedan opravdani cilj, nijedan veliki ideal, niti kakav normalan razlog, u ime kojih valja bez zakona i suda pobiti nedužan, goloruk svet, ma koje on rase, vere ili nacije bio. I ne pamtim koliko puta sam rekao da za katastrofalne razmere bilo kojeg takvog zločina uopšte nije bitan broj stradalih niti „firma“ pod kojom ubice čine egzekucije.

Pre petnaestak godina, u vremenu drugačijem i ipak surovijem od našeg, veliki poznavalac prava i toliki nepoznavalac političkog takta, Kosta Čavoški, u svom poznomladićskom žaru, nečajevski junošno je uskliknuo da bi pitanje okončanja diktatorskog režima Slobodana Miloševića lako mogao rešiti jedan čovek koji ima „hladno srce, oštro oko i mirnu ruku“. Ta „mudrost“, koja mu je (među ostalim sličnim) donela značajnu popularnost (iako je kao odličan predavač filozofije prava popularnost već ranije stekao), mnogima se svidela. Mnogima i nije.

Kad sam bio dete (ne beše to tako skoro) zima je bila hladna i duga. Nova godina je dolazila sa snegom, deda Mraz je bio šmeker i nije škrtario. Roditelji, umorni od posla, nestrpljivo su čekali praznike ne bi li se odmorili, ali su bili zadovoljni. Tih zimskih dana, pre i posle Nove godine, državna televizija (koja je imala samo dva kanala) znala je da svoje skupoceno vreme rasporedi tako da svi ukusi budu zadovoljeni - i ukus druga Tita i ostalih drugova i drugarica, i ukus mama i tata, i ukus onih starijih, pa i ukus nas, vesele, dokone dečice. Tata je gledao zimske sportove, mama je čitala Bazar ili Praktičnu ženu, čekajući nezaobilazne Stašu i Đuzu u njihovom Pozorištu u kući.

Rekoh pre dve nedelje - da je država znala šta joj je raditi (ne samo sad, nego oduvek) Titov general Jovo nikad ne bi bio pretučen. I rekao sam da su batine koje je primio u svojim poštovanim godinama, akt bezumnika ili očajnika. I još rekoh da država što pre mora da uhapsi i po zakonu kazni napadača na Jova kako u Srbiji više nikad ne bi carevali očajnici ili bezumnici. Sve sam to rekao pa zaćutao, čekajući da napadač na Jova bude priveden pravdi i da se beogradska čaršija umiri.

Premlaćivanje čoveka u „zaboravljenim“ godinama usred bela dana na beogradskim ulicama nije ni junačko delo ni viteški čin. Taj akt sramote, manje počinioca, a više Beograda i Srbije, čak ne može biti ni rezultat „delovanja“ nečije zdrave pameti. Starca, devedesettrogodišnjaka, mogao je tako da napadne i izudara jedino bezumnik ili očajnik. I ko god da se okitio takvim „junačkim“ perjem, više je nego dovoljno za sramotu i Beograda i Srbije.

Medijsko oplakivanje sudbine pola veka upokojenog Slobodana Jovanovića pred njegov konačni povratak u Srbiju ponovo pokazuje koliko smo u odnosu prema sebi nedovoljno stasala nacija. Ko je Slobodan Jovanović, čije ime ovih dana (kao i ranijih godina, s vremena na vreme) izaziva toliko medijsku pažnju u Srbiji?

Od kad se piše istorija, s njom pod ruku hoda društvena zakonitost koja veli da je broj marodera direktno proporcionalan količini katrana kojom je sudbina države i nacije zalivena. Maroder je, jelte, strvinar. Onaj koji koristi tuđu nesreću da za sebe izvuče određenu korist.„Naši dani“ jesu dani kad srpska nacija baulja okovana mrakom, lupajući glavu o svaku bukvu na koju naiđe. Oni jesu dani kada bismo u našoj kafani zvanoj „država“ komotno mogli da proglasimo fajront, a da nam potomci na tome uopšte ne zamere, jer im ostavljamo u nasleđe više no dobre razloge za proglašenje fajronta. Oni su dani kada je olovno teško biti građanin Srbije, kada je „sad je momenat“ za odreći se svega i postati „drugo“. I nema sumnje. Srbija naših dana, kad „podigo se truli zadah propadanja“, privlači marodere svih boja kao miris iz McDonald’s-a na Terazijama veselu dečicu u subotnje prepodne.

„Da je Božić svaki dan, deca ne bi nikad svinje čuvala.“ Tako je u vreme mog detinjstva često govorio On. Moj deda Milorad. Čovek sa sedamdesetpetogodišnjim radnim stažom na njivi.

Gotovo blizanački razvoj ekonomsko-političke situacije u prijateljskim nam državama Grčkoj i Italiji, takav kakav jeste, za malenu i siromašnu Srbiju i zbunjeni srpski narod prilično je poučan. Svakako, ako se to naravoučenije dogega do naših pameti.

Rektor Kovačević u jednom je, bez sumnje, u pravu. Muke Univerziteta u Beogradu, trenutno oličene u studentskoj blokadi rada Filozofskog fakulteta, nerešive su bez učešća države. Nje, koja jedina ima ustavna ovlašćenja da uredi taj ugaoni kamen temelja svoje održivosti i više nego moralnu obavezu da razdreši Gordijev čvor problema koji je sama zapetljala.

HDZ, na vlasti u Hrvatskoj od 1990. godine (s trogodišnjom pauzom početkom ovog veka), nikad se nije odlikovala demokratskim pravilima političke utakmice. Ona se uobličila kao populistički pokret utemeljen na neprikosnovenosti vođe, nacional-romantičarskom uskliku rimskog pesnika Horacija „Slatko je umreti za Domovinu!“(„Dulce est pro Patria mori!“) i Makijavelijevom receptu za dobro ukrčkanu softanu vlast „Cilj opravdava sredstvo!“.