TELEtina - medijska

Duško Bogdanović

U novinarstvu od druge polovine prošlog veka. Novine, radio, TV i tako u krug. Još malo...

Naši heroji

Već dve sedmice, Zoran Ilić i Sava Sajko, autori dokumentarnog serijala Moj heroj (RTS) sa darovitim saradnicima, kratkim pričama ubedljivo i uzbudljivo, svedoče o uspešnim mladim ljudima koji su put do sopstvenih zvezda vodilja pronašli kroz učenje, rad, samopregor i fanatičnu posvećenost. Serijal je u svakom svom segmentu – dakle, od impresivne špice i grafičkih rešenja koja iz iste proizilaze, preko nadahnute režije i kamere, funkcionalne montaže, odličnog izbora muzike - predstavlja pravu posvetu televizijskom poslu i zanatu. Naravski, samo ako se isti rade vrhunski profesionalno.

Krađa medalja

Vlade Divac je jedan od najvećih sportista koje je ova zemlja iznedrila. Oni koji ga bolje poznaju, naročito oni koji su sa njim delili svlačionicu, od Beograda do Los Anđelesa, tvrde da je Diki i dobar čovek. ( A svlačionica je prostor u kojem se, sa najmanjom mogućom verovatnoćom, makar u dužem periodu, može lagati, varati, folirati ili prenemagati i, pritom pokušati, sebe bojadisati, spolja i iznutra, bojama koje ti ne pripadaju.)

Pusti utisci

Odgledao sam poslednju trećinu reprize emisije u kojoj je Emir Kusturica gostovao kod Ivana Ivanovića (PST). Sasvim dovoljno za potvrdu starog utiska, ali i sticanje novog. Neočekivanog, makar za mene.

Neprijatno me je iznenadila totalna neotpornost - jednog od najvećih reditelja savremenog filma - na nepodnošljivu količinu rektalne speleologije koju je demonstrirao domaćin emisije.

Očekivao sam da je Kusturica - putujuću beskompromisno kroz tuđe životopise, ali podjednako odvažno i kroz sopstveni - davno naučio lekciju o laskavcima, uvlakačima i sličnim likovima iz tog rukavca ljudskih karaktera.

Igra asocijacija

Od trenutka kada je Demokratska stranka i koalicioni joj sateliti, objavila ime izborne liste u kojem se spominje bolji život, prva je asocijacija među mladim cinicima i matorim zakeralima (u koje i sebe ubrajam) bila na istoimenu, izuzetno popularnu, verovatno, najviše puta repriziranu seriju u istoriji televizije. Giga Moravac i familija mu, te Boris Tadić - od ženevska tri prsta na braniku novog srpskog automobilskog čuda, do pune šake nade zavučene u najnovije leskovačke hulahopke - ma, nema bolje preporuke za Bolji život. Čokolada! Ali - kako je to omiljeni predsednikov pesnik i medijski savetnik, slatkodobitno i emocionalno nadraženo svojevremeno sklepao, a talentovani drugari mu stihić u hitić uglazbili - da „nije onog gada.“

Šatra

Politička šatra je još onomad, na divlje, razapeta po celoj Srbiji, a evo od minule srede, kada su stigli svi neophodni befeli, cirkus je i zvanično otvoren. Predstave se daju neprekidno. I danjom i noću.

Pa, da nastavim alegorično. Artisti i modeli su publici, najvećma, poznati. Ima izvesnih promena, ne toliko u likovima, koliko u njihovim delima. Sada je na umetnicima da, u samoj šatri, narodu objasne da li, recimo, poznata igračica prečesto pada sa žice samo zbog viška kilograma, ili zašto se gutač mača samopovređuje, a bljuvač plamena svako malo, oprlji i nekog u gledalištu?

Vukašini

Prođe još jedan dvanaesti dan marta koji su, nanovo, besramno iskoristili mnogobrojni ovdašnji politički i medijski grebatori. Kao i dan uoči i dan posle obeležavanja godišnjice ubistva Zorana Đinđića, mediji su bili nekontrolisano prepuni utisaka opskurnih nekrofila o liku i delu pokojnog premijera. I kako godine prolaze, a evo nanizalo ih se devet, sve je više tih beščasnika, te se nešto pitam, zašto nam Zoran tako nenadoknadivo nedostaje, pored svih prepametnih, preobaveštenih, učesnika i svedoka, prijatelja, saboraca, saradnika, savetnika, konsultanata... Sve su znali, sve im je, još onda, bilo jasno. Odvratno.

Mala tajna

Temeljna priprema, pažljivo i predano slušanje sagovornika, ključne su odrednice za kvalitetan televizijski razgovor. Postoji i mala (javna?) tajna koju mi je, bezobrazno davno, u Londonu, otkrio jedan od mojih najboljih profesionalnih instruktora. Intervjuer, tvrdio je moj mentor, mora, poput kakve zamke, da postavi, na samom početku i sasvim na kraju razgovora, pitanja-iznenađenja za svog sagovornika, ali i za gledaoce. Ono na startu bi bio ‚‚tizer‚‚ zapravo, pozivnica za sve što sledi, a sam kraj, takozvani ‚‚panč-lajn‚‚ trebalo bi da bude detalj za što duže pamćenje gledalaca na razgovor, koji su upravo ispratili. Stoga priprema za ta dva pitanja valja da bude posebna. Nakon što se za njih odluči, pitač bi ista trebalo da zapamti, a nije na odmet i da ih zapiše, kao eventualni podsetnik.

Vreme spanđavanja

Trodnevna i četvoronoćna bela kopaonička čarolija, tvrdoglavo svedoče televizijski zapisi, beše u znaku sveopšteg cmakanja: ovi na vlasti i oni iz opozicije, tajkunčine i diplomate, vipovci raznih „sorata“, nedokazani talenti i dokazani obožavaoci i puno, puno vrednih plavih čuperaka... Jedared, dvared, trired po naški. Srpski Davos je to!

Na tu nezaboravnu zimsku idilu, sjajno se naslanja kragujevačka, takođe televizijska storija, o birtašu nežnog srca, koji u svom ugostiteljskom objektu, uz standardnu ponudu tipa - meso na žaru, hladno piće, živa muzika... - nudi usamljenim dušama oba pola, priliku za upoznavanje i druženje. Tamo gde su stali njujorški singl-barovi osamdesetih godina minulog veka, nastavlja ovaj šumadijski provodadžija.

Svašta nešto

Svašta nešto ima u ovoj novini, kazali bi ili napisali mnogobrojni primerci bolnog nepoznavanja sopstvenog jezika, masovno zapaćeni po ovdašnjim medijima. Sve su to tragične posledice činjenice da su istima, ili nastavnice srpskog jezika bile na višegodišnjim porodiljskim odsustvima, ili nisu odveć marile šta im (ne) rade loši đaci. A baš su se ti, avaj, docnije u životu, latili pera, te pišu li pišu...

A svašta nešto - da nastavim ovu nepismenu i stilski invalidnu zajebanciju - ima i u televizoru. Gledam seriju Sulejman Veličanstveni na Prvoj (sa najvećim brojem turskih sapunica) televiziji. Zanimljivo. Bogato. Koktel istorije i emocija. Zasnovano, tvrdi upozorenje na početku emitovanja svake epizode, na stvarnim ličnostima i događajima.

Školski drugovi

Bezmalo svaki javni nastup, medijski naročito, ovdašnjih političara, nanovo potvrđuje granitno snažan utisak o njihovom beznadežnom nedostatku elementarne kulture govora i ponašanja. Duga je lista tih likova, učenika istog razreda neke virtuelne škole u kojoj se uči samoljublje, arogancija, nipodaštavanje drugih i tuđeg, ali, za one polaznike dopunske nastave, i agresivnost, prostota, neukusa, razmetljivosti...

Povratak u budućnost

Ko nije probdeo noć između nedelje i ponedeljka čekajući na odluke članova Američke filmske akademije, mogao je na miru, juče i prekjuče, na raznim jezicima i na mnogobrojnim televizijama, da sazna ko su novi vlasnici pozlaćenog kipića, iliti famoznog Oskara.

Anđa u zemlji Kalemegdana

Iako više niko, makar ne zbog Festa, ne pada u nesvest - kako je glasio stihić iz promotivnog pesmičuljka ranih sedamdesetih godina minulog veka - ta je manifestacija (ali i svojevrsni manifest) naše mladosti u međuvremenu, stigla do svog četrdesetog rođendana. Odista, svaki balavander danas ima četiri banke. Bar!

Upotreba naslova

U poslednje vreme, vrlo učestalo, domaćice televizijskih pricaonica, centralne teme razgovora u studiju vole da dodatno nacifraju koristeći se naslovima poznatih filmova: Loši momci, Ples sa vukovima, Prljavi ples ili Opasne veze bivaju tako naslonjeni na domaće, uglavnom, političke aktuelnosti.

Sanremo

U subotu je velikim finalom, okončana petovečernja revija kancone, čuveni festival u Sanremu. Po 62. put, Italija je bila na nogama i, uz medije.
Sanremo je , naravski, manje od života, ali je više od uobičajene - često pojednostavljene, prepune jeftinih predrasuda - predstave o Italijanima. Ipak, pesma i pevanje su bili i ostali, u raznim povodima i prilikama, u dobru i u zlu, tačna ilustracija, zapravo definicija, italijanskog poimanja sopstvenog življenja.

Braco i seka

Odavno zima nije tako histerisala po Evropi, kao ovog februara. Uzduž i popreko. Od Baltika do Bosfora, od Moskve do Parme... Po ljutoj studeni i u velikoj belini, crni harač u ljudima, životinjama, dobrima. Crta tragičnog bilansa, još nije po(d)vučena.

Na televizijskim ekranima, ipak i parada drugačijih zapisa. Nekako primenjenijih zimskim radostima. Ali, i ludostima. I, glupostima.

Evo mog, po tom redosledu, vrlo subjektivnog izbora.

Prva Poslednja