TELEtina - medijska

Duško Bogdanović

U novinarstvu od druge polovine prošlog veka. Novine, radio, TV i tako u krug. Još malo...

Veliko farbanje

Nemam ništa protiv izbora i biranja, u globalu i detaljima, šta god taj pojam i ta radnja značili. A, znače mnogo, naročito kada se, ne samo etimološki, već čisto logički sledi koren tih reči.

Ali, šta i koga, uistinu, biramo o Đurđevdanku? Izbor između koga i čega?

I klicu onoga što me je do početka takozvane kampanje držalo kao moguća varijanta odluke za najmanje loše ubio je ovaj odvratni medijski presing. Parada običnog, prostog, izlizanog, stotinama puta već viđenog. Promenada siromaštva duha i ideja i tragičnog nepoznavanja tehnoloških dostignuća i mogućnosti savremenih medija. Televizije, naročito.

Iz dvojke u keca

Gledajući pasionirano, sa naglašenom dozom profesionalne posvećenosti, ali i čiste gledalačke znatiželje program televizije B 92, sve češće uočavam da su mi na (nekada?) omiljenoj televiziji u toku ozbiljna gibanja u kojima se vrlo teško snalazim. A nisam, jel da, ni mlad, ni naivan. Pa, u konkretnom slučaju, i neobavešten.

Šatra drugi deo

Kao što napisah na ovom mestu pre mesec dana, politički artisti i modeli pod šatrom, razapetom nad ovom ubogom i nesrećnom zemljom, i dalje ordiniraju ne bi li, po ko zna koji put, svojom veštinom, zadivili i razonodili znatiželjnu i odveć naivnu publiku: gutač sopstvenih reči i dela, bljuvač najgorih uvreda, krotitelj bezubih lavova i razgoropađenih kokošaka, žongler sa koferčićima tuđih novaca, iluzionista koji testeriše asistentkinju napola, a onda je nanovo spaja, hrabra akrobatkinja na žici razapetoj čak santimetar od zemlje, klovnovi koji, kao, podvaljuju jedan drugom, a u stvari se žestoko sprdaju sa publikom... Tu su, svi na gomili, sa svojim uzbudljivim programom, još samo četiri sedmice. A, onda, slede četiri godine posledica te zabave, u kojoj ćemo svi učestvovati - pojedinačno i kolektivno - hteli, ne hteli.

Ruženje tenisa

Pozdravljanje - najčešće rukovanje - sportskih protivnika, je gest mnogo bitniji i značajniji od pukog protokola. U nekim sportovima (fudbal, rukomet, košarka...) rivali se pozdravljaju pre početka meča, u nekim, opet (vaterpolo, odbojka, auto i moto-sport, plivanje...) po okončanju utakmice ili trke.

Davno znano naksutra

Samo tri legendarna majmuna (sa rukama na ušima, očima i ustima) iz sasvim očiglednih razloga, imaju alibi, ako nisu, sa velikom dozom verovatnoće, nagovestili u svojim političkim analizama, ono što će („naksutra“) učiniti Boris Tadić. To se dogodilo i aktuelni srpski predsednik je skratio mandat, podneo ostavku i za Đurđevdanka će izaći na crtu Nikoliću, Dačiću, Jovanoviću i inima, sklonih nadanju da će biti novi stanari prelepog zdanja na Andrića vencu.

Naš đoker

Još jedna sedmica za pamćenje je arhivirana u istoriju domaćeg tenisa, ali i srpskog sporta, uopšte: dobrim rezultatima u martu, Janko Tipsarević je stigao do osmog (!) mesta na listi najboljih svetskih tenisera i tako učinio da Srbija postane jedna od retkih zemalja u povesti tog sporta, u njegovoj, takozvanoj open-eri, sa dvojicom igrača među prvih deset. Fenomenalno!

Trijumfom u Majamiju, Novak Đoković je svoju bodovnu prednost i poziciju na tronu nanovo učinio vrlo lagodnom, te ako ne dude nekih, sasvim neočekivanih turbulencija, mogao bi da dočeka vimbldonsku travu sa ravno 365 dana iza sebe, na poziciji planetarnog broja jedan. Učiniti to za vakta Federera i Nadala i žestokog aspiranta i pretendenta Marija, koji svima nestrpljivo duva za vrat, jeste podvigčina!

Jači pol

Jedna od besmislenijih predrasuda, zapamćena u priprostom narodu, čvrsto i temeljno poput korova na livadi, poručuje kako su žene veće torokuše, spletkaruše i ogovaračice od, ljubi nas majka, muškaraca. Nas - po drugom, podjednako glupom i otrcanom klišeu - pripadnika jačeg pola.

Koliko smo, uistinu jaki ili jači. Svedočimo sami sebi, ako je u nama, imalo savesti i samokritike.

Crvena tačka gluposti

Ponedeljak, rano prepodne. Nakon emitovanih vesti (RTS), iz televizora dopire snimljeni glas spikera koji upozorava da se program koji sledi ne preporučuje gledaocima mlađim od... Ovde pravim rez, a započetu rečenicu ću završiti nešto docnije.

Kreće muzička tema. Pa, pesma. Višegodišnji hit u kafanama. Evergrin. Naravski, špica serije „Salaš u malom ritu“! Po meni, ali bez konkurencije, najbolja serija za decu i omladinu svih vremena, snimljena, hajde da se ipak malo ogradim, na ovim prostorima.

Naši heroji

Već dve sedmice, Zoran Ilić i Sava Sajko, autori dokumentarnog serijala Moj heroj (RTS) sa darovitim saradnicima, kratkim pričama ubedljivo i uzbudljivo, svedoče o uspešnim mladim ljudima koji su put do sopstvenih zvezda vodilja pronašli kroz učenje, rad, samopregor i fanatičnu posvećenost. Serijal je u svakom svom segmentu – dakle, od impresivne špice i grafičkih rešenja koja iz iste proizilaze, preko nadahnute režije i kamere, funkcionalne montaže, odličnog izbora muzike - predstavlja pravu posvetu televizijskom poslu i zanatu. Naravski, samo ako se isti rade vrhunski profesionalno.

Krađa medalja

Vlade Divac je jedan od najvećih sportista koje je ova zemlja iznedrila. Oni koji ga bolje poznaju, naročito oni koji su sa njim delili svlačionicu, od Beograda do Los Anđelesa, tvrde da je Diki i dobar čovek. ( A svlačionica je prostor u kojem se, sa najmanjom mogućom verovatnoćom, makar u dužem periodu, može lagati, varati, folirati ili prenemagati i, pritom pokušati, sebe bojadisati, spolja i iznutra, bojama koje ti ne pripadaju.)

Pusti utisci

Odgledao sam poslednju trećinu reprize emisije u kojoj je Emir Kusturica gostovao kod Ivana Ivanovića (PST). Sasvim dovoljno za potvrdu starog utiska, ali i sticanje novog. Neočekivanog, makar za mene.

Neprijatno me je iznenadila totalna neotpornost - jednog od najvećih reditelja savremenog filma - na nepodnošljivu količinu rektalne speleologije koju je demonstrirao domaćin emisije.

Očekivao sam da je Kusturica - putujuću beskompromisno kroz tuđe životopise, ali podjednako odvažno i kroz sopstveni - davno naučio lekciju o laskavcima, uvlakačima i sličnim likovima iz tog rukavca ljudskih karaktera.

Igra asocijacija

Od trenutka kada je Demokratska stranka i koalicioni joj sateliti, objavila ime izborne liste u kojem se spominje bolji život, prva je asocijacija među mladim cinicima i matorim zakeralima (u koje i sebe ubrajam) bila na istoimenu, izuzetno popularnu, verovatno, najviše puta repriziranu seriju u istoriji televizije. Giga Moravac i familija mu, te Boris Tadić - od ženevska tri prsta na braniku novog srpskog automobilskog čuda, do pune šake nade zavučene u najnovije leskovačke hulahopke - ma, nema bolje preporuke za Bolji život. Čokolada! Ali - kako je to omiljeni predsednikov pesnik i medijski savetnik, slatkodobitno i emocionalno nadraženo svojevremeno sklepao, a talentovani drugari mu stihić u hitić uglazbili - da „nije onog gada.“

Šatra

Politička šatra je još onomad, na divlje, razapeta po celoj Srbiji, a evo od minule srede, kada su stigli svi neophodni befeli, cirkus je i zvanično otvoren. Predstave se daju neprekidno. I danjom i noću.

Pa, da nastavim alegorično. Artisti i modeli su publici, najvećma, poznati. Ima izvesnih promena, ne toliko u likovima, koliko u njihovim delima. Sada je na umetnicima da, u samoj šatri, narodu objasne da li, recimo, poznata igračica prečesto pada sa žice samo zbog viška kilograma, ili zašto se gutač mača samopovređuje, a bljuvač plamena svako malo, oprlji i nekog u gledalištu?

Vukašini

Prođe još jedan dvanaesti dan marta koji su, nanovo, besramno iskoristili mnogobrojni ovdašnji politički i medijski grebatori. Kao i dan uoči i dan posle obeležavanja godišnjice ubistva Zorana Đinđića, mediji su bili nekontrolisano prepuni utisaka opskurnih nekrofila o liku i delu pokojnog premijera. I kako godine prolaze, a evo nanizalo ih se devet, sve je više tih beščasnika, te se nešto pitam, zašto nam Zoran tako nenadoknadivo nedostaje, pored svih prepametnih, preobaveštenih, učesnika i svedoka, prijatelja, saboraca, saradnika, savetnika, konsultanata... Sve su znali, sve im je, još onda, bilo jasno. Odvratno.

Mala tajna

Temeljna priprema, pažljivo i predano slušanje sagovornika, ključne su odrednice za kvalitetan televizijski razgovor. Postoji i mala (javna?) tajna koju mi je, bezobrazno davno, u Londonu, otkrio jedan od mojih najboljih profesionalnih instruktora. Intervjuer, tvrdio je moj mentor, mora, poput kakve zamke, da postavi, na samom početku i sasvim na kraju razgovora, pitanja-iznenađenja za svog sagovornika, ali i za gledaoce. Ono na startu bi bio ‚‚tizer‚‚ zapravo, pozivnica za sve što sledi, a sam kraj, takozvani ‚‚panč-lajn‚‚ trebalo bi da bude detalj za što duže pamćenje gledalaca na razgovor, koji su upravo ispratili. Stoga priprema za ta dva pitanja valja da bude posebna. Nakon što se za njih odluči, pitač bi ista trebalo da zapamti, a nije na odmet i da ih zapiše, kao eventualni podsetnik.

PrvaPoslednja