Duško Bogdanović

Decembarske dane i noći slavlja, praznovanja i svekolikog opuštanja, dobrih vibracija i kolektivnog zaborava tužnog i ružnog nam svakodnevlja, gotovo pa redovno, dodatno gestom ili odlukom, razgali neki belosvetski bašmebrižnik. Silvio Berluskoni (77) trostruki je bivši italijanski premjer, tajkunčina, vlasnik Milana, jednog od najvećih i najtrofejnijih svetskih fudbalskih klubova, posednik moćne medijske mreže... Silvio, iliti Gaf koji Hoda.

Televizija B92 je konačno odlučila da se liši neviđenog programskog pizdarluka, šatro, magazinskog tipa, koji je vukla od popodneva do prepodneva, od nemila do nedraga, poput mačke (ključna reč!) mačiće. Taj ‚‚projekat‚‚ je, uz onu neoprostivu glupost sa Velikim bratom, najgore što je na narečenoj televiziji ikada proizvedeno, ili iza čega je - što joj nikako ne umanjuje uredničku odgovornost, štaviše - ista stala. Razlozi, ili (o)pravdanja za te programske promašaje, nisu dovoljno ubedljivi. Ni novac, ni gledanost, ni ‚‚zakoni tržišta‚‚... Ništa! Meni makar.

Poslednji mesec godine jeste prilika za sklepanje svakojakih lista. Evo mog skromnog doprinosa kada je reč o onome što smo u minulih dvanaest meseci slušali, čitali i gledali.

Nema vrata na balkanskoj krčmetini, ispred kojih u minulih četvrt veka mečka iz one narodne kazalice nije zaigrala: Novi Sad, Titograd, Zagreb, Sarajevo, Priština, Beograd... nedavno Skopje i, evo ovih dana, Ljubljana. Činilo se da će se Slovenci nekako izmigoljiti i izbeći pošast ludila i velike nesreće protkane razaranjem i ubijanjem koji su se događao na parceli na kojoj se narečeni ugostiteljski objekat decenijama nalazi.

Humor je veoma ozbiljna stvar da bi se njime bavili preispoljni diletanti. Javno, naročito. A upravo takvi, ljuti amateri koji, bez da ih je iko ikada pozvao da se poklone i počnu, vole da se guze po medijima, televizijama posebno. Da usput, kao, prosipaju svoje plitke umotvorine od kojih i kerovi beže, repom pod zadnjicom, poput onog nesrećnika pasje sorte, iz fenomenalnog Fosijevog filma „Kabare“, sećate se sigurno... Jer smeh je, ozbiljni se stručnjaci kunu, (samo)izlečiva ljudska osobina. Pomaže u izbavljenju iz raznoraznih loših stanja, olovnih misli, okrepljuje dušu, štaviše i telo... Blagorodan je i blagodaran. Ogroman i nesavladiv je stoga to zalagaj za budaletine opšte prakse, kojima bi baš pasovale pedagoške ćuške u smislu odvikavanja od sadističkog poriva da maltretiraju svojim bezvezarijama nezaštićeno i (samo)povredama sklono, televizijsko gledalište.

Zahvaljujući nekim osobama, po vertikali i horizontali, nažalost, zajedničke nam domovine, poželim da se ista zove Moronija. Ili, Imbecilija... Kretenija? Neverovatna je količina gluposti, velikog i malog pizdarluka, sitnih i krupnih pakosti, ali i ozbiljnog bola i nesreće, koje mi jedni drugima priređujemo. Svakodnevno. Kakvi Hrvati, Bosanci i Albanci... Nemci i drugi naši tradicionalni i najbolji dušmani, ovi iz Haga i Brisela, pa bivša Komiterna, svevremeni Vatikan... biciklisti (mamicu im njihovu), vodoinstalateri (kako, zašto oni, a za bicikliste je OK?). Ma, niko nam ne može onoliko ružnog, prljavog i zlog smisliti i učiniti, koliko i čega, mi sami sebi možemo. Niko pod kapom nebeskom.

Uz izvesnu saglasnost sa onim mišljenjima da je poslednje izdanje emisije Utisak nedelje (B92) bilo nedovoljno osmišljeno, konfuzno i nedorečeno u odnosu na najavljenu temu - Ima li u Srbiji opozicije?- kod mene je, ipak, trijumfovao utisak o drugačijem, prijatno iznenađujućem, dobrodošlo neočekivanom.

Dva puta sam minule sedmice nostalgično putovao u - hajde da budem uzdržan pri poređenju - lepšu prošlost. Kada bih se strogo držao izvornog značenja starogrčke reči nostalgija, je li to onda bio i svojevrsni povratak bolu? Možda? I posle bola, znamo, neki se horizonti otvaraju, te su potonja poređenja jasnija i osećanja snažnija.Reč je, ovoga puta, o televizijskom nostalgičnom putovanju. O minuloj televiziji, meni makar, boljoj, bližoj, prisnijoj...

Gledaoci televizijskih emisija koje pripremaju Olja Bećković i Dragan Bujošević, (B 92 i Prva) - dakle, više ili manje, relevantnih političkih pričaonica - u nedelju su, kao bezbroj puta u svojim životima, (p)ostali zatočenici utiska kako u ovoj zemlji gotovo pa sve funkcioniše po principu, promovisanog ko zna kada, od nepoznatog gedžovanskog mislioca: „Mož da bidne, ne mora da znači!“

Od trenutka formiranja uragana Sendi, a naglašeno nakon njegovog (njenog?) stravičnog pustošenja nekih karipskih država (67 mrtvih, mnogo povređenih, premnogo unesrećenih) počele se sveobuhvatne pripreme na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država. Trebalo je to da bude takozvana Savršena oluja (‚‚Perfect storm‚‚), vrlo redak meteorološki fenomen kada se učvori kombinacija tropskog uragana sa masom hladnog talasa niskog pritiska i toplog talasa visokog pritiska.

U ovom kršu i lomu od srpskog novinarstva, mogu se, doduše vrlo retko, sresti i časni izuzeci. Tek da potvrde pravilo o (preo)vladajućem užasu.Dobre novinare i profesionalno odgovorne medije koji se izdvajaju iz razuzdane gomile onih koji to nisu možete baš ovih dana vrlo lako ‚‚lakmusirati‚‚ posmatrajući kako prate slučaj u Novom Pazaru i komentarišu onaj idiotski transparent postavljen od takozvanih navijača, istoimenog fudbalskog kluba. Reč je, valjda se zna, o ponuđenom ‚‚rešenju‚‚ odvratnog rebusa, koji preko nabrajanja ljudskih organa stiže do zloglasne ‚‚žute kuće‚‚, gde su se ti organi nasilno vadili otetim ljudima. Zapravo, svega onoga što ista i sve u vezi sa njom i oko nje, dalekosežno i višeznačno ovde simbolizuje.

Ima li relevantnog medija u svetu koji se ovih dana nije bavio sudbinom Lensa Armstronga. Kakav lik! Čovek čvrste ruke - kako mu i prezime sugeriše - čvrste volje i čvrstih - onoga što Španci zovu - ‚‚kohones‚‚. Treba, ljudi, imati sveopšte čvrstine, te pobediti sopstvena - muda. (Mislim na karcinom testisa!) Lens je, pre ili posle svega, jedan od najvećih sportista današnjice. Sada mu biciklističke prdonje, sjajno plaćene i udobno smeštene po raznim komitetima, savezima i federacijama, oduzimaju silne trofeje koje je, kroz fenomenalnu karijeru, osvojio. A ustremili su mu se i na deeebeli novčanik. Sve zbog, naknadno utvrđenog, navodnog korišćenja, nedozvoljenih stimulativnih sredstava. Dopinga, dakle. I to, kako vele, najsofisticiranijeg, u poznatoj praksi.

Iako mi ponedeljak nije baš sjajno započeo, zahvaljujući jednoj televizijskoj emisiji, premetnuo se u sasvim pristojan dan. I više od toga.Odista, ne sećam se kada mi se poslednji put dogodilo da od prvog do poslednjeg munuta televizijskog razgovora ( možda bi ispravnija kvalifikacija bila kada bih rekao da se radilo o monologu sa pravovremenim i podsticajnim intervencijama pitača) uživam u slapovima i leporekog i mudrorekog. Podjednako.

Iako novoizabranoj ekipi u beogradskoj Nemanjinoj ulici nismo izbrojali onih protokolarnih sto dana i noći, uočavaju se izvesni postupci koji, s obzirom na svoju učestalost, postaju princip rada i interne komunikacije. Kada, tako, premijer Dačić kaže što kaže, odnosno ono što misli, u stvari ono što bi rekao, kada bi pametno (s)mislio, ne mora da bude i opšteprihvaćeni stav novog srpskog režima. Dočim, kada Vučić, siva eminencija istog, nešto gukne, to se ima uraditi, ili je već urađeno, te se samo čeka najbolji ‚‚tajming vremena‚‚ da bude saopšteno - uvek(!) - pred mnogobrojnim novinarima.

Prvi novembarski vikend u Pragu, novi je zvezdani trenutak u istoriji srpskog tenisa. Naše devojke će u dvodnevnom duelu sa češkim koleginicama odlučiti ko će trijumfovati u Federejšen kupu, i tako (ne)formalno imenovati najbolju ekipu na ovoj našoj Kugli. Već sam plasman u finale najprestižnijeg i najrelevantnijeg ekipnog takmičenja u tenisu, istorijski je uspeh.