Safeta Biševac

Hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić ispunio je obećanje i nije juče došao u Beograd. Time je bačena senka na posetu koja treba da pokaže da li je došlo vreme da se, nakon rata i postratnih trauma, okrene nova stranica u odnosima između Srbije i BiH. Beograd su posetili i sa zvaničnicima Srbije razgovarali srpski i bošnjački članovi tročlanog Predsedništva BiH predsedavajući Nebojša Radmanović i Bakir Izetbegović.

Za razliku od studentkinje iz Kragujevca koja je nedavno preminula čekajući novac za transplantaciju srca u Beču, za malu Tijanu su skupljena sredstva potrebna za operaciju u Hjustonu. Devojčica je, u pratnji mame i lekara, stigla u SAD i čeka odgovarajućeg donora. U toku su akcije prikupljanja para za lečenje u inostranstvu još nekoliko bolesnika Ljubice, Anite... Uspešna akcija prikupljanja novca za lečenje male Tijane imala je višestruko korisne efekte. Devojčici je pružena šansa da živi, njenoj porodici nada da će ipak sve biti dobro, a Srbija je pokazala da, uprkos krizi i problemima, ljudskosti ipak ima.

Preživeli smo još jedan dan de. Srbija je izgovorila novo istorijsko „NE“, s tim što ono nije bilo toliko glasno i odlučno kao u nekim ranijim slučajevima, pa se vrlo lako, za koji dan ili nedelju, može pretvoriti u „DA“. Čovek kome treba verovati Dragan Marković Palma izjavio je, pre zvanično saopštene odluke Vlade Srbije da odbije potpisivanje predloga o Kosovu ponuđenog u Briselu, da očekuje da će „do sporazuma doći u narednih 15 dana“. A Markovićeva očekivanja su se do sada najčešće ostvarivala.

Priznajem - nisam u subotu gledala direktan prenos konferencije za novinare prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. „Legla“ plata, pa mi bilo bitnije da odem na pijacu, a i imam poverenje u potpredsednika Vučića i državni vrh. Verovala sam da će Vučić otići u Brisel, što je, uostalom, najavio Dragan Marković Palma. Nije mi jasno zašto je Srbija ceo vikend bila obuzeta pitanjem - ide li Vučić u Brisel ili ne? Palma je u petak rekao da ide, a Palmi bar, pokazalo se više puta, treba verovati. Ne sumnjam da će se u Briselu, na pregovorima sa Hašimom Tačijem i Ketrin Ešton, koji su u vreme pisanja ovog teksta trajali, Dačić i Vučić lavovski boriti, a šta će biti rezultat - videćemo i analizirati.

Što iz objektivnih, što subjektivnih razloga, nisam imala zadovoljstvo da putujem po inostranstvu koliko sam želela i želim, mada sam, u poređenju sa prosečnim građanima Srbije, maltene, svetski putnik. Ne zato što sam puno putovala, već što, nažalost, mnogi građani ove zemlje ni ranije ni sada nemaju tu mogućnost. U inostranstvu uvek pokušavam da obiđem lokalnu prodavnicu, pijacu, koristim gradski prevoz, pogledam TV... Rečju, pokušavam da „osetim“ kako se živi u toj zemlji. Holandiju, tu lepu i bogatu zemlju obišla sam puno puta, a jednom mi pade na pamet da pratim tamošnju, originlnu verziju „Velikog brata“. Umilni holandski nisam razumela, ali sam pokušavala da shvatim šta rade ti dokoni mladi ljudi u toj kući, krevelje se, svađaju,vrište, ljube...

„Da sam znao kakvo će vreme doći, nikad ne bih išao na trg da rušim Sadama“, izjavio je britanskom Obzerveru Kadom al Džaburi, koji je pre desetak godina bio svetska medijska zvezda, pošto je čekićem rušio jedan od brojnih spomenika Sadama Huseina u Iraku. Danas se navršava deset godina od početka vojne intervencije zapadnih zemalja, predvođenih SAD, u Iraku („Operacija iračka sloboda“), u kojoj je ubijeno skoro 200.000 Iračana i 4.500 američkih vojnika. Okupacija Iraka trajala je osam godina i koštala je Ameriku 2.200 milijardi dolara. Čini se da danas niko nije zadovoljan postignutim.

Mart je prepun istorijskih datuma, te su u moru događaja bitnih za Srbiju, naši mediji tek uzgred, u rubrikama tipa „vremeplov“, zabeležili da je 10. marta 1940. rođen američki glumac, karatista i junak bezbrojnih viceva Čak Noris. Napunio je, mašala, 73 godine. E, da je Srbija jedina zemlja u kojoj Čak Noris ima gomilu obožavalaca...

Zamislite da Novak Đoković pobedu na nekom turniru proslavi zastavom Srbije u rukama i Beograda oko pasa. Da li bi to neko u ovoj zemlji nazvao skandalom? Sigurno ne bi. Zašto je onda deo javnosti Srbije, potez Asmira Kolašinca, osvajača zlatne medalje u bacanju kugle na Evropskom dvoranskom prvenstvu u atletici, nazvao skandaloznim? Asmir je iz Sjenice, Bošnjak, Sandžaklija, musliman, državljanin Srbije. Nastupa za reprezentaciju Srbije, osvojio je zlatnu medalju, što je proslavio držeći u rukama zastavu Srbije, a oko pasa mu je bila zastava sandžačkih Bošnjaka. Dakle, Asmir je poštovao svoju državu i narod kome pripada. Šta je tu skandal?

Danas se navršava 20 godina od otmice 19 putnika, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, državljana Srbije i Crne Gore, iz voza Beograd - Bar. Na današnji dan 1993. u jeku rata u BiH, voz broj 671, na stanici Štrpci, u opštini Rudo, zaustavila je naoružana grupa predvođena haškim osuđenikom Milanom Lukićem, legitimisala i izvela putnike. Bošnjake zato što su bili Bošnjaci i muslimani, Hrvata zato što se usudio da pita šta rade i zašto izvode muslimane? „Šta si ti?“, pitali su ga otmičari. „Hrvat.“ „Onda ćeš i ti sa njima“, rekli su nesrećnom čoveku koji je iz Beograda krenuo da poseti sina na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori.

Muhamed je ubedljivo najpopularnije muslimansko muško ime. U Srbiji je, prirodno, prilično retko, ali se u poslednje vreme često pominje. Naravno, zbog šeika Muhameda bin Zajeda, dobrog prijatelja, brata i jarana prvog potpredsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića.

„Ovo nije ništa novo kod nas. Ovo je Srbija“, tim rečima je Dragan Todorić, sportski direktor KK Partizan komentarisao finalnu utakmicu Kupa Radivoja Koraća između svog tima i Crvene zvezde, koja je u nedelju u Kragujevcu prekinuta zbog incidenata na tribinama, a u ponedeljak završena pobedom Zvezde. Malo su se u nedelju tukli huligani, malo koškali čelnici dva velika sportska kluba, ali ništa posebno - to je Srbija. Zemlja čiji premijer malo peva, malo preti, čas se druži sa liderima sveta, čas sa predstavnicima podzemlja, ali ništa posebno –to je Srbija.

Spadam u one generacije „Titovih“ pionira koji su u školi o Karađorđevićima učili sve najgore. Kraljevina Jugoslavija je bila „tamnica naroda“ u kojoj su zli kapitalisti tlačili siromašne radnike i seljake. Na čelu „tlačitelja“ bili su mrski Karađorđevići. Onda su došli Nemci i odneli nam sve. Tačnije, ono što je ostalo od Karađorđevića i onog štrkljavog Petra II koji je, pre dolaska nacista, pobegao sa svojom kamarilom noseći tone našeg zlata i blaga. Odavno ne verujem u mnoge stvari koje su nas učili, pa ni u tu priču o Kraljevini i Karađorđevićima, ali kad vidim kako pojedinci pokušavaju da nam nametnu novu verziju tog dela prošlosti, a koja se opet svodi na laži i propagandu, dođe mi da zapevam „Druže Tito, mi ti se kunemo...“

„Ljudi moji, pa je li to moguće?“ „Ludnica, šta je ovo?!“ Otprilike tim rečima je legendarni sportski komentator rahmetli SFRJ pokojni Mladen Delić komentarisao obrt na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo u fudbalu između reprezentacija Jugoslavije i Bugarske 1984. godine na stadionu „Poljud“ u Splitu. U poslednjim sekundama utakmice, kada je pokojni Delić već tugovao, („nema vremena, gotovo je“), nakon centaršuta Vujovića i gola Radanovića Jugoslavija je pobedila sa 3:2 i plasirala se na EP. Rečima: „ Je li to moguće, ludnica, šta je ovo“ može se komentarisati nov obrt u hrvatsko-srpskim odnosima.

Početkom marta 2009. godine u Ženevi su se sreli Hilari Klinton koja je tada tek zasela u fotelju državne sekretarke SAD i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Bilo je to vreme velikih očekivanja od tada nove administracije američkog predsednika Baraka Obame, a sekretarka Klinton želela je da okrene novu stranicu u odnosima sa starim hladnoratovskim rivalima. Ti odnosi su se od propasti SSSR kretali uzlazno-silaznom putanjom. Pokojnog Borisa Jeljcina su američki predsednici i javnost voleli, ali onda je došao malo „nezgodan“ Vladimir Putin i odnosi između Vašingtona i Moskve ponovo su zahladneli.

Bila sam na Rtnju, toj, neki tvrde, mističnoj planini, koja ima čudesnu energetsku i magnetsku snagu. Naravno, ne skoro fatalnog 21. decembra ove godine, već mnogo ranije - aprila 1997. godine. Da mi je neko tada rekao da će ta planina u istočnoj Srbiji biti mesto koje će ljudskoj vrsti nuditi spas od „smaka sveta“, rekla bih mu isto što sam rekla ili pomislila kad god sam u ovdašnjim medijima pročitala ili videla takve natpise - ljudska glupost je nepresušna i bezgranična, skoro kao i želja da se zaradi na račun lakovernih. Ima, međutim, i svojih čari. Malo nam je „smak sveta“ skrenuo pažnju sa gorućih problema, malo nas zabavio, a neki su, uglavnom u belom svetu, i zaradili. Pametni uvek profitiraju na račun budala.