Svetislav Basara

Virus koji hara po Srbiji konačno je sobalio i mene. I to na Badnji dan, i to takoreći s leđa.

Dogurasmo i do Božića, “najradosnijeg hrišćanskog praznika”, kako ga juče sabajle, sva egzaltirana, najavi novindžika Radio Beograda 1, na čiju sam hudu frekvenciju - nakon što se Radio B92 pretvorio u Radio Beograd 1, a možda i u nešto gore - pokajnički namestio radio u mojoj krntiji.

Prođoše praznici, kao da ih nikada nije ni bilo. Vraćamo se polako u kolotečinu svakodnevice.

Rešio sam pod starost da se u novoj 2017. godini globalno proslavim, pa sam u tu svrhu u dokolici prazničnih dana sklepao termin post-stvarnost koji sam - u nadi da će poput sve popularnije sintagme Post-Truth ući i u Oksfordski rečnik - preveo na engleski kao Post-Reality.

Čuh da se - "na vladi", a da gde druge - Oco Vučić zdravo (i glasno) uzibreto nad činjenicom poražavajućem po srpsko javno tužibapstvo da nema nikakvih dokaza protiv Bogoljuba Karića i Mlađana Dinkića...

Sada, kada se konačno presaldumio i obznanio kandidaturu, za predstojeće predsedničke izbore koji će uslediti ubrzo posle martovskog aero-mitniga, najavljujem da ću glasati Sašu Jankovića...

Ma šta mislili (i govorili) ostareli hipici, ozbiljna država mora da ima ozbiljnu vojsku, moglo bi se, štaviše, reći da se jedna država uzima za ozbiljno onoliko koliko se ozbiljno uzima njena vojska ...

Tu, nedavno, beše u Famoznom mini-serijal "Čuvari beslovesnosti" u kome sam na nekoliko primera pokušao dokazati da je Politikina - a odnedavno i državina - akcija "Sačuvajmo srpski jezik" u stvari puki produžetak seljačke ekspanzionističke politike jezikoslovnim sredstvima.

Iako naša današnja kolumna na prvo čitanje može zaličiti na sudsku hroniku, onome ko se odvaži na drugo čitanje biće kao dan jasno da je u stvari posvećena tradicionalnoj temi subotnjeg Famoznog - kulturi.

Osvanu prekjuče i 21. decembar, dan roždestva Josifa Visarionoviča, Frenka Zape i moje malenkosti u koji bejah blagovremeno pozvan pred Višnji kadiluk u Katanićevoj na "glavni pretres", u svojstvu svedoka u "krivičnom postupku protiv našijenca Ivana Ivanovića".

Šipak veličina nije važna! I te kako je važna! Drugačije tvrde samo ostareli hipici koji su još davnih dana - kako sam ja to zlobno protumačio - dubaru o nebitnosti veličine plasirali u javnost ne bi li skrenuli pažnju sa malenkosti svojih Crvenih Banova.

Bacimo li pogled na udarne belosvetske vesti - mučko ubistvo ruskog ambasadora na otvaranju izložbe u Ankari i berlinsku reprizu kamionskog masakra u Nici - možda bismo mogli doći u napast da Srbiju doživimo kao oazu rada reda i mira na brdovitom Balkanu.

U cilju objektivnog (premda zakasnelog) informisanja javnosti danas ćemo zaći korak dalje - ili je možda bolje reći dublje - u političku pozadinu, tačnije u dupe javnog streljanja Zorana Đinđića.

Nakon što su ubijeni "gardisti" po ko zna koji put provučeni kroz toplog zeca srpske nekropolitike i njenih odštampotina, na (čaršijski) red je - takođe po ko zna koji put - došao Zoran Đinđić.

Poučnom pričom o održivom razvoju i solidnom funkcionisanju drevnog užičkog restorana