Svetislav Basara

Čak su i komunisti imali prilično jasnu predstavu o neophodnosti koncentrisanja intelektualne energije na jednom mestu, pa su osnovali instituciju koja se zvala „Marksistički centar“. Izlazio je i časopis „Marksistička misao“ u kome su, gle čuda, objavljivani veoma zanimljivi tekstovi, a mnogi od tih tekstova i nisu bili naročito marksistički.

Oni koji veruju trebalo bi da znaju šta im je raditi za Božić. Ali ne treba zaboraviti ni ateiste. A ni ateisti ne bi trebalo da zaborave Božić. To bi trebalo da bude praznik svih ljudi. Slobodoumniji teolozi, uostalom, ateizam - pa čak i onaj militantni - definišu kao „so vere“.

Bezbrojne su manifestacije srpske politike afekata. Eto, na primer, neki se delija, sažežen ljubavlju prema otadžbini, odlučio da popravi njen međunarodni položaj, pa je gradu i svetu obznanio da je „Srbija neosporni lider zemalja zapadnog Balkana“.

Prođe i Nova godina. Hvala bogu, niko nije poginuo od zalutalih metaka. Čak je izgubljeno i nešto manje prstiju u eksplozijama petardi. Koje, stvar prilično interesantna, uglavnom bacaju sasvim odrasli ljudi. Nije bilo ni uobičajenog zagušenja mreža mobilne telefonije. Dobri su to znaci. Ali daleko je to od dobrog.

Dan po dan, prođe dvanaest meseci. Evo nama Nove godine. Poslednji dani decembra su u novinama tradicionalno rezervisani sa proglašavanje raznoraznih „naj“ sa pozitivnim i negativnim predznacima, pa ću i ja napraviti izbor „najova“ u nekoliko disciplina. Da počnem sa najvećom glupošću godine. U žestokoj konkurenciji, odlučio sam se za izjavu gorostasa svesrpske bliskoistočnosti i provincijalizma, Đorđa Vukadinovića, koji je blagoizvoleo izjaviti da je „smrt patrijarha Pavla događaj godine“.

U pravu su, izgleda, one poštenjačine koje me terete za malicioznost i „ruženje Srbije“. Život je konačno demantovao moju zlobu. Nema mi druge nego da se, suočen sa istinom, pospem pepelom po glavi. Nije mi, doduše, baš najjasnije zašto vest koju ću ovde prokomentarisati nije objavljena ranije, ali nikada nije kasno. U Blicu se pojavio interesantan članak iz koga se može zaključiti da je u pogledu brige o građanima Srbija ubedljivo prva na svetu.

Državu je najbolje uporediti sa jednom od njenih ključnih institucija - poštom. Krajnje svedeno, smisao pošte je da, za određenu naknadu, uredi da pismo predato u mestu A bude dostavljeno na adresu u mestu B. Stvar sa državom je nešto komplikovanija zbog toga se, za razliku od pošte čiji je delokrug rada ograničen na prostor, njeno delovanje proteže i na vreme. Što će reći da država mora da nađe način da „pošiljku“ aktuelne realnosti - za to uostalom uzima naknadu u vidu poreza - dostavi na bezbednu adresu u budućnosti.

Izgleda da je Tadićev mobilni bio isključen, pa je Telekom moj SMS predsedniku preusmerio na broj Nebojše Krstića. A on ne bude lenj, sedne pa ga prokomentariše na blogu B92 i tu se podigne malo prašine. Krle veli da je moje viđenje stanja stvari uglavnom tačno, a da bi on u nekim stvarima bio i radikalniji. Ali, veli, ja samo dijagnostkujem, a nikakva rešenja ne nudim i pri tome prebacujem svu odgovornost na pleća Borisa Tadića.

Pre neko veče gradonačelnik Dragan Đilas dao je jednu veoma važnu izjavu. Gostujući u Utisku nedelje, Đilas je poručio firerima sportskih klubova da, ukoliko se na još jednoj tekmi ponove divljanje i verbalni linč, mogu slobodno da svoje igrače i navijače povedu u Košutnjak, pa da igraju na male goliće (košiće). Njegova pretnja nije pucanj iz prazne puške.

U gotovo pravilnim vremenskim razmacima po medijima započinje jadikovka o jednom od najlažnijih srpskih mitova - o famoznoj „srpskoj neslozi“. Zahvaljujući pravilnosti i stalnosti ponavljanja, fama o toj „neslozi“ vremenom je stekla snagu zakona prirode, postala deo nacionalnog identiteta i stvar koju - sve žaleći slučaj - najglasniji borci protiv nesloge ne bez ponosa vole.

Tek nedavno opazih čudnu pojavu, u stvari - odsustvo pojave. Već godinama po javnim i kafanskim toaletima nema sočinjenija klozetskih literata koji su neprikosnovenu privatnost ćenife (tu ni Udba tokom upotrebe nije upadala) koristili da se pismeno obračunaju sa režimom (najređe), suparnicima iz kraja (češće) i da se - najčešće - pohvale ljubavnim podvizima sa lokalnim lepoticama. Mada se, ruku na srce, ovde-onde moglo naići i na pokoje hvale vredno i duhovito razmišljanje o prolaznosti i trošnosti ljudskog života.