Zlatko Paković

Čemu raskoš bez raskalašnosti! Čemu luksuz doli besposličenju i perverziji. Jer, raskoš je već frivolni odnos prema drugima; luksuz je dangubljenje na delu i perverzni doživljaj sebe. Raskoš i raskalašnost, luksuz i perverzija, to su, dakle, samo dva niza neizbežnih i uvezanih posledica istovetnog uzroka ili, kako bi o tome mogli da govore klerici i njihovi podanici, kad bi, umesto što ćute, o tome uistinu i prozborili - dva reda posledica istog smrtnog i usmrćujućeg greha.

Ubilačka agresija se vraća kući. Kad se prekine ili onemogući uništavanje drugog i na drugom mestu, onda se uništitelj okreće prema sebi i svom boravku ili bivaku, i tu destruira. Taj nagon smrti, Frojd je nazvao prema bogu Tanatosu, a javlja se usled osujećenja erosa ili nagona ljubavi i stvaralaštva. Ta dva suprotna nagona, eros i tanatos, zapravo su dva glasa istog nagona. Tanatos predstavlja obamiranje erosa, ali, proces je reverzibilan. Pod određenim uslovima, tanatos se može pretvoriti u eros, u silu života.

Kakav užitak pruža fašizam? To je pitanje koje prevashodno moramo postaviti ukoliko uopšte nešto želimo da znamo o fašizmu. Jer, ne odustaje se budzašto od slobode, od umnosti i od sopstvenog integriteta. Za to odricanje i takav gubitak postoji nadoknada u obećanom i ostvarivom uživanju koje fašizam pruža svojim pričesnicima. U čemu je, dakle, njegova zavodljivost, da mu je cena tako visoka a da se rado plaća tokom čitave moderne i sve do dana današnjeg, u vekovima prosvećenosti i trijumfa racionalnosti?

Ugledni advokat, Dragoljub Todorović, u ponedeljak je, na stranicama ovog dnevnika, u tekstu, dobrim delom autobiografskom, "Šta rade mladi pravnici", uputio jedan "setni pogled na profesiju kojoj pripada(m)", i lepo uočio da je suštinski problem tu u pomanjkanju kritičkog duha: "Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pri tom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije.

Mišel Onfre, ateistički prosvetitelj i zagovornik hedonizma kojim se ukida otuđenje, pobornik politike individualne i kolektivne direktne akcije, jedan od najplodnijih i najuticajnijih savremenih francuskih filozofa, pre jedanaest godina, o svom je trošku, zaradivši od dobre prodaje svojih četrdesetak knjiga, osnovao Narodni univerzitet u Kenu, mestu udaljenom dvesta kilometara od Pariza. Život ovog univerziteta, po ugledu na koji je do danas nastalo još petnaestak narodnih univerziteta diljem frankofonog sveta, ozbiljenje je jedinstva teorije i prakse Onfreovog ateizma, hedonizma i anarhizma.

U susret desetogodišnjici, detaljno organizovanog i politikantski široko podržavanog, ubistva premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Zorana Đinđića, usred njegovog posla modernizacije države i demokratizacije društva, sadašnji predsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, dakle, dvostruki naslednik mučki umorenog premijera (jer je Đinđić, ako se još ko toga seća, jedno prekratko vreme bio i gradonačelnik prestonice), Dragan Đilas, izjavio je („i ostao živ“) u jednoj metiljavoj televizijskoj emisiji koja se, za one koji još imaju šta da ručaju, emituje u vreme nedeljnog ručka, da je premijer ubijen i zbog svoje politike prema Kosovu i Republici Srpskoj.

Jugoslovensko dramsko pozorište ne nalazi se među ustanovama koje nadležna komisija preporučuje nadležnom ministarstvu za status institucije od nacionalnog značaja.

Pođimo od pojma Gospoda Boga, koji ga predstavlja kao vlasnika neba! Jer, ukoliko postoji, Bog nije nikakav Gospod niti gospodin, na toplim prostirkama rajskog salona, nego puki proleter koji bivstvuje u patnji drugih i ne predstavlja moć i nasilje, nego sapatnju i pobunu. Kako je to uvideo Marks, kritiku društva i politike treba započeti od kritike neba, gde građani postavljaju idole ideologije na koju su lukavo nagovoreni od onih koji ih onda lako pljačkaju, gone da gube živote na ratištima i potom ostavajalju da gladuju.

To je onaj čovek koji obavlja teške fizičke radove koje drugi nikako ne žele da obavljaju, jer to je ponižavajuće, i potom se vraća kući umoran, prašnjav i radostan. Na njemu su fleke od kreča i zagušljive farbe, a njegovo izgužvano radno odelo, koje nije uniforma, i njegova kosa, puni su plastičnog trunja, stakla i piljevine.

Teatrolog i četrdesetak pozorišnih umetnika, to je skoro pa kao Ali Baba i 40 razbojnika. Međutim, ta sličnost između naslova istočnjačke bajke i skupine beogradskih delatnika u pozorištu i oko njega, koja je, predvođena teatrologom Milovanom Zdravkovićem, Komisiji za spomenike i nazive ulica i trgova, u Skupštini grada Beograda, uputila „inicijativu da se sadašnjem Trgu republike vrati naziv Pozorišni trg, koji je imao pre Drugog svetskog rata“ - kao što je, recimo, i Zrenjanin, pre tog rata i pobede partizana u njemu, nosio ime Bečkerek - samo je nominalna sličnost, ne i realna.

Tragični činovi naše novije istorije začeti su kao farsa. Takav je i postdisidentski početak Vojislava Šešelja i njegovih teatralnih četničkih pohoda Ulicom Kneza Mihaila, s tada malobrojnom i razvlašćenom kamarilom socijalno zanemarenih osoba, a na nerazuman podsmeh dobro situiranih prolaznika koji će ubrzo zatim izgubiti svoja radna mesta, ako prethodno, kao prinudni regruti ili dobrovoljci, nisu izgubili i svoje anonimne živote na ratištima. Takav je početak i Slobodana Miloševića, kao partijskog gradskog čelnika, koji, u sam suton blokovske podele sveta, zabranjuje objavljivanje sabranih dela Slobodana Jovanovića, da nekoliko godina potom do međunarodne zabrane dovede državu.

Juče je našim tmurnim medijskim nebom, nad još tmurnijom zemaljskom stvarnošću, prostrujala magnoveno vest da su doneta prvostepena rešenja o povraćaju imovine poljoprivrednim zadrugama u Srpskom Miletiću i Bačkom Brestovcu, u opštini Odžaci. Ti posedi su privatizacijom, uz pomoć nepravičnih zakona (nelegitimne legislative), oteti od njihovih istinskih vlasnika, zadrugara.

Krajnje je važno razlikovati pojam povesti od pojma istorije. I krajnje je simptomatično kad se oni uzimaju kao sinonimni, što je gotovo pravilo u teorijskoj misli izloženoj na srpskom jeziku, ako se tu uopšte i koristi pojam povesti. Dakle, povest i istorija nisu sinonimi.

Sam toponimski ili nacionalni pridev za jednu stvar uma, kao kad kažemo klasični nemački idealizam, škotska filozofija zdravog razuma, francuska filozofija prosvetiteljstva, jugoslovenska filozofija praksisa ili latinoamerička filozofija oslobođenja, jasno stavlja do znanja da je reč o jednom intelektualnom pokretu koji, u određenim društvenim i političkim okolnostima i uprkos njima, sagledava svet na jedan nov način i otkriva njegove dotad nepoznate mogućnosti.

Ko i sutra bude čitao „Danas“, sasvim sigurno je preživeo još jedan smak sveta. I ovi prethodni, odreda su, u poslednjem trenutku, odustajali od svoje prvobitne namere. Ipak, iskrene poklonike konačnog rešenja katastrofom, koju su ovog puta zvezdočatale Maje, ništa neće razuveriti u to da je baš na današnji dan fatum lupio svoj poslednji pečat.