Aleksej Kišjuhas

Koliko puta smo čuli da su najbolje godine iza nas? Nije reč o Titovom socijalizmu ili, za posebno nastrane i neobaveštene, o Kraljevini Jugoslaviji. Još manje o neozbiljnim kreaturama koje pozivaju na život u pećini, proklinju struju i jedu samo presno. Ne, reč je o kretenoidnim - čak i kad su dobronamerni - savetima da su godine najvećeg uživanja zapravo godine kada smo bili tinejdžeri. Ili godine koje smo proživeli dok se ne oženimo, odnosno udamo. Ili dok nam se ne rodi dete. Ili, u slučaju "stare dece Srbije", o čemu se u "Fusnotama" (br. 76) već drobilo, do neke tridesete godine života, ili i šire i dalje. Jer neko, naprosto, nikad ne odraste.

„Japanski železničar izvršio samoubistvo jer je voz kasnio pet minuta." Koliko puta smo čuli i prepričali ovaj zapadnjački mit, urbanu legendu ili budalaštinu o Dalekom i (na)stranom istoku? Ideja da se Japanci masovno samoubijaju zbog mizernog kašnjenja vozova ili slične skromne nezgodacije uporna je poput hroničnog gastritisa ili potkožne bubuljice.

U izlivu dalekovidosti za kakvu je samo brutalni pesimizam sposoban, jedan engleski oficir i ratni novinar je u svom dnevniku već 10. septembra 1918. godine nazvao tada još nedovršeni globalni konflikt - Prvi svetski rat. Četiri godine pre njega, nešto slično je uradio genijalni biolog, filozof, odvažni evolucionista i osnivač ekologije Ernst Hekel.

Fraza "I want to believe" ("Želim da verujem") ispod fotografije "letećeg tanjira" činila je sadržaj postera specijalnog agenta FBI Foksa Moldera, protagoniste serije "Dosije Iks". Međutim, ova fraza je i poražavajuće ozbiljan kandidat za slogan koji precizno opisuje ljudsku vrstu. I sve ono što nije u redu sa njom.

Srbija ima najstariju decu u Evropi. Kako to? Jer su u Srbiji ljudi sa 23, 25, 27 ili 32 godine starosti u alarmantnom postotku nezaposleni i/ili žive sa roditeljima. A ljudsko biće koje ne zarađuje za svoj život, niti ima sopstveno stanište, naprosto je - dete. Koliko god godina imalo. Jedno je odrasti u biološkom smislu, stidne dlake i galopirajuća ćelavost nas uporno podsećaju na to. Ali nešto je sasvim drugo odrasti u onom socijalnom.

Kako je primetio svako ko ne preskače vesti iz sveta stiskajući dugme na daljinskom ili vlažeći jezikom prst za okretanje novinske stranice: u Iraku je trenutno novo zlo i naopako. Nešto što sebe zove Islamska država Iraka i Levanta (ISIL) i, odnedavno, samo "Islamska država", a zapravo grupa radikalnih, naoružanih i veoma-spremnih-da-to-naoružanje-upotrebe islamista, od početka godine i ubrzano od juna osvaja velike delove iračke teritorije.

Jul je mesec, a u kalendaru poštene inteligencije po univerzitetima ovo je doba prijemnih ispita na fakultete. I koliko god se ushićenost ili strast zbog generacije novog plastelina za akademsko oblikovanje izgubila u prevodu, još uvek ima neke romantične magije u tome. Uzgred, generacija duha i telesa koja ove godine upisuju fakultete rodila se 1995. godine. Smeštajući stvari u perspektivu: Nirvanin "Nevermind", taj simbol studentske muzike, izašao je četiri godine pre nego što se generacija koja danas upisuje fakultet rodila.

Kao što znamo iz osnovnoškolskih udžbenika za istoriju - ili kako nas ovih jubilarnih nedelja medijski podsećaju ako smo časove prespavali - Prvi svetski rat je započeo atentatom na austrougarskog nadvojvodu koji se, poput onog britanskog benda, zvao Franc Ferdinand.

„Dakle, ovako umire sloboda... uz gromoglasni aplauz", bile su reči koje je u "Ratovima zvezda" (Epizoda III) izgovorila Padme Amidala, u trenutku kada je vrhovni kancelar Palpatin demagoški vešto preuzeo svu vlast od Galaktičkog senata.

Bajata vest glasi ovako: američka pevačica Barbra Strajsend je 2003. godine pokušala da sakrije, suzbije širenje ili cenzuriše fotografije svoje kućerine na plaži Malibu u Kaliforniji. Naime, Strajsend je za 10 miliona dolara bila tužila izvesnog fotografa i zaštitara životne sredine Kena Adelmana, koji je iz vazduha slikao obalu ove bogataške plaže, i to u naučne i istraživačke svrhe.

„Ne prodajem ništa, samo se hvalim": ovaj kolumnista trenutno piše doktorat, a radi i kao asistent na predmetu Pisanje naučnog rada (između mnogih ostalih) na osnovnim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Velika voda se još nije bila povukla, a krenulo se u upiranje prstima. Prirodno poput elementarne nepogode, čovek se pita ko je krivac za nevolju koja ga je snašla. "Kriv je bog", bilo je objašnjenje do tada suvislog i u sveopštem haosu dobrodržećeg direktora Srbijavoda, Gorana Puzovića. "Kriva je gej parada", uputiše svoju interpretaciju predstavnici srpskog pravoslavnog boga na zemlji.

Dok se u Srbiji odvijao zastrašujući potop biblijskih (manje mitološki: njuorleanških) razmera, te među ljudima probudila davno zaboravljena solidarnost, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi se paralelno događao potop svesti. I savesti.

Da li je u Rimskom carstvu bilo antiglobalista? One desne provenijencije? Naime, da li su se stanovnici po obodima ovog carstva pompezno brinuli za svoj nacionalni identitet i kulturu? Jesu li se lokalni starci od Hadrijanovog zida, preko ovdašnjih Viminacijuma i Sirmijuma, sve do Aleksandrije i Judeje bunili zbog mermernih antičkih kipova, mozaika i vaza koje je globalizujuća grčko-rimska kultura sejala unaokolo?

Interneti su jedna velika stvar. Toliko velika da su bistri ljudi vremenom počeli da formulišu "zakone", "aksiome" ili implicitna pravila po kojima internet funkcioniše. Jedan od njih je "Poov zakon" iz 2005. godine, nazvan po izvesnom Nejtanu Pou, koji ga je i osmislio, a koji tvrdi da je na internetu teško razlikovati istinski fundamentalizam ili ekstremizam od satire ili sprdačine na račun tog ekstremizma. Teško je ukoliko autor prikrije svoje namere, naravno.