Boško Đokić

Nedavno me „prijatelj košarke“ (jedan od onih koji vole da pomognu, a koji u neznanju prave još veći haos) upitao koliko i na koji način arbitri u basketu utiču na tok igre, a katkad i na rezultat. Moj odgovor je decidan: više nego u bilo kojoj igri sa loptom, dakle fudbalu, rukometu, odbojci, vaterpolu... Evo kako ćete znati da nešto nije u najboljem redu, naravno kada se takmiče dva tima približnog kvaliteta:

Nekako, vazda sam se u košarkaškim kolumnama trudio da kažem šta zaista mislim, iako je to katkad izazivalo priličan bes upućenih a sujetnih, „pljuvanje“ neupućenih a pristrasnih, gubitak po kojeg prijatelja, nešto sitnih problema na poslu, privatno i tome slično.

Rečeno-učinjeno: ovu basket kolumnu počinjem skeniranjem sadašnjeg trenutka Crvene zvezde. Posle jedine ovosezonske pobede, nad posrnulom Cibonom (mnogo sličnosti između dva kluba: izbacivanje iz hala u kojima su decenijama obitavali i osvajali trofeje, seča struje kao pijanom podstanaru, lošem platiši; novca ni na vidiku, dugovi rastu kao dečiji balon, talože se porazi sa neprimerenom razlikom...), belo-crveni, voljom žreba, uskaču u čeljusti Partizana, osokoljenog važnom, ali ne i istorijskom pobedom nad Kahom laboral.

Moram da priznam da sam se u dosadašnjem pisaniju (nehotično) ogrešio o neke timove, teme, događaje, samim tim i ljude. Prvo, rečju nisam pomenuo napor, pre svega, Nebojše Čovića i grupe klubova da se oformi profesionalna košarkaška liga Srbije. Zašto? Zato što znam da od te rabote nema ništa! Piši propalo, džabe ste krečili...

U prošloj kolumni najavio sam priču oko mladih igrača koji dolaze, traže šansu u reprezentaciji, novih, svežih lica. Njih, za sada, jednostavno nema. Partizanova startna postava sastavljena je od petorice stranaca, plus Kecman i Božić. Milosavljević je već u pogonu Dušana Ivkovića, a nisam siguran da je dalje unapredio svoju igru.

Drugo kolo Evrolige donelo je radost košarkaškim poslanicima u Srbiji i, pre svega, važnu pobedu i bodove u pravom trenutku timu Partizana. Trijumf u sjajnoj završnici nad ruskim Himkijem (72:68), nastavak transmisije pozitivne energije na relaciji navijači-igrači-rukovodstvo, pet vezanih poena novajlije Lafajeta (trojka i ukradena lopta) koji je bio samo početak isplativosti njegovog angažovanja, prva pobeda Vlade Jovanovića kao glavnog stratega u ovom takmičenju - krucijalne su odrednice ovog meča. Ostaje žal za osam koševa razlike i napadom, jer mislim da će u A grupi za treće i četvrto mesto raditi digitron sa više decimala.

Drugo kolo Evrolige donelo je radost košarkaškim poslanicima u Srbiji i, pre svega, važnu pobedu i bodove u pravom trenutku timu Partizana. Trijumf u sjajnoj završnici nad ruskim Himkijem (72:68), nastavak transmisije pozitivne energije na relaciji navijači-igrači-rukovodstvo, pet vezanih poena novajlije Lafajeta (trojka i ukradena lopta) koji je bio samo početak isplativosti njegovog angažovanja, prva pobeda Vlade Jovanovića kao glavnog stratega u ovom takmičenju - krucijalne su odrednice ovog meča. Ostaje žal za osam koševa razlike i napadom, jer mislim da će u A grupi za treće i četvrto mesto raditi digitron sa više decimala.

Obradovao me slogan 55. beogradskog sajma knjiga, koji je počeo juče, a glasi - Pamet u glavu, mada bih ga ja, u sledu svih događanja u oktobru, dopunio, tako da može da se prenese i na domaći basket - PAMET U GLAVU I DUPE UZA ZID!

Naravno, radi se o košarkaškoj kolumni, ne socio-psihološkoj ili dnevno-političkoj, kakvih je pokušaja i zamena teza bilo ovih dana. Zato, ne dajte da vas sam početak odvuče od daljeg čitanja, osim ako treba isključiti šporet, odnosno smanjiti ringlu na „dvojku“, da se sarma krčka... Mnogo puta, pogotovo u sportu, čuo sam frazu „ovo je za Riplija“, pa me nešto zaintrigiralo da vidim ko je čovek. „Verovali ili ne“, Robert Ripli počeo je da sakuplja uvrnute i bizarne stvari početkom dvadesetog veka, a 1929. godine i da objavljuje delove svoje kolekcije u novinskim stripovima, u kojima je predstavljao neverovatne priče do kojih je dolazio na svojim putovanjima po svetu.

Sa tek otvorenom basket sezonom i ja sam „oživeo“ posle napornog leta (malo veštačkog disanja „ženska na muška usta“, malo čišćenja metlicom od zemlje i memle i - sad sam kao „nov“), tako da ću vam jednom nedeljno odvlačiti pažnju od jednolične svakodnevice na magiju Igre. Naime, došlo je do kapitalnih promena koje bitno mogu uticati na dobar kurs koji je domaća košarka zauzela.

Oko veoma uspešnog nastupa seniorske košarkaške reprezentacije Srbije na svetskom prvenstvu u Turskoj, zauzimanja četvrtog mesta i svih stresova i emotivnih izliva, često nekontrolisanih, svoje mišljenje iznela je „i kurta i murta“, posebno „kurta“, pozvani i nepozvani, stručnjaci raznih fela, a najčešće laici, odnosno oni koji vole a ne znaju (a da pritom još nisu nabavili ni Nalog)...

Buran basket vikend u Parizu, gde je u tri dana viđen evropski krem, četiri vrsne ekipe, isto toliko neizvesnih mečeva. Naš šampion je četvrti, protivnicima je oba dana trebalo po 45 minuta da ga nadigraju, ostavio je izvanredan utisak, kao i tokom čitave sezone, na kraju krajeva. Faktor sreće u košarci je nešto sa čime pravi timovi moraju računati, a ovoga puta fortuna nije sačuvala crno-bele...

Jeste prošlo poprilično od finala NLB lige, ali čini mi se da ona Kecmanova lopta, usmerena božjom rukom, još uvek leti ka središtu obruča i pokazuje pravo stanje u regionalnom basketu, odnosno apsolutnu dominaciju srpskih timova. Naime, od aprila 2004. godine osvajači prstena bili su isključivo domaći klubovi: Partizan četiri, FMP dva i Hemofarm jednom. Zato i (ne) čudi „dobrovoljni pristanak“ naših timova da peto mesto u NLB ligi bude prodato za, recimo, simpatičnih 500 000 evra češkom Nimburku. Mada, ako ćemo „pošteno pa ko koga prevari“ - novci i trgovina svim i svačim uvek su bili jak motiv za razdor u našem narodu, a samim tim i u sportu. Drugačije, dva naša tima (ne treba valjda da pišem koja i zašto?) digli su dva pionirska Titova prsta „za“ samo četiri predstavnika Srbije u regionalnoj košarkaškoj ligi, dok su klubovi iz okolnih država to jedva i dočekali.

Burna, kao na nemirnom moru, košarkaška nedelja je za mnom (htedoh da napišem „za nama“, ali verovatno vama i nije nešto talasasta protekla sedmica). Ako krenem redom, četvrto kolo Superlige Srbije nije donelo ništa kapitalno, ni u smislu igre, još manje rezultatskih iznenađenja. Jer, nešto nisam preterano zapanjen ubedljivom pobedom (75:64) kragujevačkog Radničkog nad Hemofarmom, iz nekoliko razloga.

Koliko mi je vreme dozvolilo, propratio sam finalne košarkaške turnire na nivou Srbije, u kategoriji pionira u Beogradu (domaćin FMP) i juniora u Vršcu (Hemofarm). Kolumnu pišem pre mečeva za prvo mesto, ali sam dovoljno video da kažem da mi se neke stvari apsolutno ne dopadaju.