24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Porodica i pojedinac u borbi sa svetom

Na prvi pogled, „Ta luda ljubav“ (usput, prebanalan prevod) film je kakav smo imali prilike da vidimo i previše puta. Sredovečni računovođa (Stiv Karel) biva ostavljen od strane svoje žene (koja mu je ujedno i prva ljubav i jedina osoba sa kojom je seksualno opštio). U fensi baru/noćnom klubu, nakon nekoliko samosažaljevajućih šank-sesija, upoznaje serijskog zavodnika (Rajan Gosling) koji uzima na sebe zadatak da svom novom prijatelju vrati odavno izgubljenu muškost, šta god to bilo...

Nema zemlje za scenariste

Kako priča filma „Planeta majmuna: Početak“ objašnjava način na koji je zemlja postala bizarno obitavalište čovekolikih majmuna koji su evoluirali i ljudi svedenih na nivo ne tako razvijenih primata, čini se opravdano posvetiti se putu nastanka originalnog filma iz 1968. godine. Dakle, bilo jednom u jednoj velikoj prekookeanskoj zemlji... Majkl Vilson, uz Roda Serlinga („Zona sumraka“, naravno), autor scenarija „Planete majmuna“ bio je jedan od, tokom pedesetih godina XX veka, scenarista stavljenih na crnu listu tokom progona stvarnih i imaginarnih američkih komunista u svetu filmske industrije.

Una faccia, una razza

Bilo bi donekle očekivano pozabaviti se novim filmom Alekseja Balabanova „Ložač“ koji bi, zajedno sa „Teretom 200“ i nekim eventualnim budućim filmom mogao da čini izuzetnu, nihilističku trilogiju na temu propasti Sovjetskog saveza i njenih posledica. Ipak, kako o Balabanovu znamo dosta, verovatno je korisnije usmeriti pažnju na neke nove autore, a o njemu i njegovom svetonazoru samo jedno zapažanje, sa kojim bi se i on, siguran sam, složio: devedesete godine prošlog veka, u većini do tada komunističkih zemalja, svakako su nepojmljivo izopačen period ali sva njihova zla, samo zbog celog bunara tema i umetničke inspiracije koje su donele, ne bih menjao nizašta na svetu, koliko god da su mene, i sve nas, načinile nekom vrstom frustriranih, emocionalnih bogalja.

Vera i istina

Čudno je, a možda i vrlo logično, ali ateisti i agnostici (možda pre ovi drugi) su uglavnom zainteresovaniji za istoriju religije i način funkcionisanja verskih organizacija od verujućih ljudi, ili barem onih kojih se deklarišu kao takvi (često poistovećujući veru sa pripadanjem nekoj naciji). Ako malo preispitamo film Nanija Moretija „Intimni dnevnik“ (uvek mi je bio draži originalni naslov „Dragi dnevniče...“) shvatićemo da u dugačkim ali nimalo dosadnim subjektivnim kadrovima vožnje vespom kroz Rim ima i te kako nečega od individualnog verskog obreda. Kasnije, kada pogledamo teme neočekivanih smrti članova porodice kojima se bavio u filmovima „Soba moga sina“ i „Tihi haos“ (koji nije režirao ali kojim koautorstvom na scenariju i glavnom ulogom u potpunosti dominira) primetićemo da su polja njegovog interesa teme i ovozemaljski problemi zbog kojih religije upravo i postoje.

Odrastanje u savršenom svetu

Moglo bi se reći da je institucionalizacija siguran put za ubijanje svega onoga što čini vođenje ljubavi jednom od najvažnijih ljudskih delatnosti. Takođe bi se moglo reći i da sam brak, opet institucija, može činiti isto, ali da ne budemo previše revolucionarni... Prethodno razmišljanje samo je jedna od tema kojom se bavio albanski reditelj Bujar Alimani u svom prvom dugometražnom filmu „Amnestija“.

Misterija adaptacije

Veliki, ambiciozni romani često su gotovo neprenosivi na filmsko platno, osim ako nisu u pitanju vrhunska dela žanrovske literature, sa neraspisanim naratorom čiji se doprinos ograničava na opise lokacija, i informacijama o likovima koje dobijamo iz životnih dijaloga. Kako roman Viktora Peljevina „Generation P“ ne spada u pulp literaturu (neko će možda ovu tvrdnju osporiti jer sa žanrom fantastike više nego koketira ali ipak govorimo o knjizi koja počinje detaljnim i gotovo uspešnim pokušajem definisanja jednog naroda i države) scenaristički pristup je nešto o čemu se mora dugo i temeljno razmišljati pre nego se pristupi bilo kojoj drugoj delatnosti tokom realizacije filma.

Gubitnici od Skoplja do arktičkog kruga

Kriza američke komedije koja traje nekih desetak godina nastala je, između ostalog, kada su moćni ljudi u odelima (zapravo, sada verovatno nose starke i uzane farmerke) zaključili da su im ljudi blesavog izgleda (Vil Ferel, Stiv Karel i ostali glumci tog tipa) sasvim dovoljni te da nije više neophodno smišljati nesporazume, trke sa vremenom ili situacije u kojima se naš junak plaši društvene sramote (eh, „Zabava“ sa Piterom Selersom, na žalost, nikada više...) pa srlja iz jedne greške u drugu.

Metod unutar ludila

Ima li smisla stvarati devedesetominutni film na osnovu čuvene slike, koliko god da ona kipi od skrivenih i eksplicitnih simbola, istorijskih podataka i, u slučaju „Puta za Golgotu“ Pitera Brojgela Starijeg, magije čudesne umetnosti? „Mlin i krst“ Poljaka Leha Majevskog film je bez klasične naracije, šta god se pod tim terminom podrazumevalo, koji se bazira na slikaru i njegovom procesu stvaranja, njegovom odnosu sa naručiocem dela, odnosu sa porodicom, možda iznad svega, na prostoru i vremenu u kojem je živeo.

Klasa 1995.

Reditelj mađarskog filma „Biblioteka Paskal“ Sabolč Hajdu je prilikom kratkog obraćanja publici napomenuo da obrati pažnju na film koji će te večeri biti prikazan u okviru takmičarskog programa, takođe mađarski „Deca zelenog zmaja“, uz dodatak da je reditelj njegov kolega sa klase, što daje zgodan formalni razlog da im se zajednički posvetimo, koliko god da se razlikuju.

Ne pitajte me za prvi milion…

Drugo veče Festivala evropskog filma Palić otkriva određenu konfuziju u odabiru filmova takmičarskog programa. Italijanski „Štagodbilo“ Đulija Manfredonija, ukoliko se, krajnje nategnuto, ne shvati kao konceptualni treš koji pokazuje hrabrost i pozitivni bezobrazluk selektora, zapravo pre spada u redovnu bioskopsku distribuciju, gde bi imao svoj kratki, u Srbiji, naravno, neuspešni ali prirodni život. Sredovečni i fizički krajnje odbojni gangster (komentar gledalaca koji se često čuo bio je: „italijanski Šojić“) vraća se u svoje rodno mesto u Kalabriji gde zatiče poslove u neredu te odlučuje da se kandiduje za mesto gradonačelnika. Žanrovski, film je negde između angažovane parodije, humora apsurda i nečega što se u našem školstvu valjda još uvek naziva „komedija naših naravi“. Ipak

Fenomen i život po strani

Na koji način se pozabaviti određenim sociološkim fenomenom kada od samog početka jedva da ste pasivni posmatrač, ako i toliko? Naime, iako osoba koja je završila neku vrstu filmske škole, takođe, osoba koja se već godinama profesionalno bavi pisanjem na temu filma (možda baš zbog svega toga, ko bi to znao), moram da na početku iznesem ponizno priznanje da do srede, 13. jula 2011. godine nisam gledao nijedan film iz serijala „Hari Poter“.

Kutija bez dna

Roman „The Box“ Slavoljuba Stankovića je neka vrsta autorovog prisećanja na period sa početka 90-ih godina 20. veka kada je radio u holandskoj firmi za selidbe diplomatskih predstavništava, vrlo zaposlenoj u Srbiji za vreme uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija.

Čovek u očima deteta

Miloš Radivojević svoj film „Odbačen“ iz 2007. godine, na čijem kraju izgubljeni intelektualac u vremenu novih pravila preskače ogradu muzeja i sam postaje jedan od eksponata, posvećuje „onima koji ‘iz ličnih razloga’ odustaju i odlaze u prošlost i snove“. Time na neki način najavljuje svoje autobiografsko, možda životno, delo, „Kako su me ukrali Nemci“.

Revolucija, kazne za greške i ljudi kao zgrade

Bez obaveze da se vodimo programskim celinama - selektori domaćih festivala, čini se, ionako odabir prave prevashodno od nagrađenih filmova sa stranih festivala koje su posetili, a ređe filmova o kojima su čuli da se priča - možemo se opustiti i pozabaviti nekim najzanimljivijim momentima ovogodišnjeg Cinema City-ja...

Duhovi u nama

Jedan od najvećih kvaliteta Klinta Istvuda, koji demonstrira od, recimo, sredine osamdesetih i „Kote slomljenih srca“ (mnogo pre nego što je postalo popularno ceniti ga) jeste savršeno razumevanje razlike između priče i teme filma. Kompleksnost takvog pristupa sa sobom nosi mogućnost ideološki suprotstavljenog čitanja.
Prva Poslednja