24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Misterija adaptacije

Veliki, ambiciozni romani često su gotovo neprenosivi na filmsko platno, osim ako nisu u pitanju vrhunska dela žanrovske literature, sa neraspisanim naratorom čiji se doprinos ograničava na opise lokacija, i informacijama o likovima koje dobijamo iz životnih dijaloga. Kako roman Viktora Peljevina „Generation P“ ne spada u pulp literaturu (neko će možda ovu tvrdnju osporiti jer sa žanrom fantastike više nego koketira ali ipak govorimo o knjizi koja počinje detaljnim i gotovo uspešnim pokušajem definisanja jednog naroda i države) scenaristički pristup je nešto o čemu se mora dugo i temeljno razmišljati pre nego se pristupi bilo kojoj drugoj delatnosti tokom realizacije filma.

Gubitnici od Skoplja do arktičkog kruga

Kriza američke komedije koja traje nekih desetak godina nastala je, između ostalog, kada su moćni ljudi u odelima (zapravo, sada verovatno nose starke i uzane farmerke) zaključili da su im ljudi blesavog izgleda (Vil Ferel, Stiv Karel i ostali glumci tog tipa) sasvim dovoljni te da nije više neophodno smišljati nesporazume, trke sa vremenom ili situacije u kojima se naš junak plaši društvene sramote (eh, „Zabava“ sa Piterom Selersom, na žalost, nikada više...) pa srlja iz jedne greške u drugu.

Metod unutar ludila

Ima li smisla stvarati devedesetominutni film na osnovu čuvene slike, koliko god da ona kipi od skrivenih i eksplicitnih simbola, istorijskih podataka i, u slučaju „Puta za Golgotu“ Pitera Brojgela Starijeg, magije čudesne umetnosti? „Mlin i krst“ Poljaka Leha Majevskog film je bez klasične naracije, šta god se pod tim terminom podrazumevalo, koji se bazira na slikaru i njegovom procesu stvaranja, njegovom odnosu sa naručiocem dela, odnosu sa porodicom, možda iznad svega, na prostoru i vremenu u kojem je živeo.

Klasa 1995.

Reditelj mađarskog filma „Biblioteka Paskal“ Sabolč Hajdu je prilikom kratkog obraćanja publici napomenuo da obrati pažnju na film koji će te večeri biti prikazan u okviru takmičarskog programa, takođe mađarski „Deca zelenog zmaja“, uz dodatak da je reditelj njegov kolega sa klase, što daje zgodan formalni razlog da im se zajednički posvetimo, koliko god da se razlikuju.

Ne pitajte me za prvi milion…

Drugo veče Festivala evropskog filma Palić otkriva određenu konfuziju u odabiru filmova takmičarskog programa. Italijanski „Štagodbilo“ Đulija Manfredonija, ukoliko se, krajnje nategnuto, ne shvati kao konceptualni treš koji pokazuje hrabrost i pozitivni bezobrazluk selektora, zapravo pre spada u redovnu bioskopsku distribuciju, gde bi imao svoj kratki, u Srbiji, naravno, neuspešni ali prirodni život. Sredovečni i fizički krajnje odbojni gangster (komentar gledalaca koji se često čuo bio je: „italijanski Šojić“) vraća se u svoje rodno mesto u Kalabriji gde zatiče poslove u neredu te odlučuje da se kandiduje za mesto gradonačelnika. Žanrovski, film je negde između angažovane parodije, humora apsurda i nečega što se u našem školstvu valjda još uvek naziva „komedija naših naravi“. Ipak

Fenomen i život po strani

Na koji način se pozabaviti određenim sociološkim fenomenom kada od samog početka jedva da ste pasivni posmatrač, ako i toliko? Naime, iako osoba koja je završila neku vrstu filmske škole, takođe, osoba koja se već godinama profesionalno bavi pisanjem na temu filma (možda baš zbog svega toga, ko bi to znao), moram da na početku iznesem ponizno priznanje da do srede, 13. jula 2011. godine nisam gledao nijedan film iz serijala „Hari Poter“.

Kutija bez dna

Roman „The Box“ Slavoljuba Stankovića je neka vrsta autorovog prisećanja na period sa početka 90-ih godina 20. veka kada je radio u holandskoj firmi za selidbe diplomatskih predstavništava, vrlo zaposlenoj u Srbiji za vreme uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija.

Čovek u očima deteta

Miloš Radivojević svoj film „Odbačen“ iz 2007. godine, na čijem kraju izgubljeni intelektualac u vremenu novih pravila preskače ogradu muzeja i sam postaje jedan od eksponata, posvećuje „onima koji ‘iz ličnih razloga’ odustaju i odlaze u prošlost i snove“. Time na neki način najavljuje svoje autobiografsko, možda životno, delo, „Kako su me ukrali Nemci“.

Revolucija, kazne za greške i ljudi kao zgrade

Bez obaveze da se vodimo programskim celinama - selektori domaćih festivala, čini se, ionako odabir prave prevashodno od nagrađenih filmova sa stranih festivala koje su posetili, a ređe filmova o kojima su čuli da se priča - možemo se opustiti i pozabaviti nekim najzanimljivijim momentima ovogodišnjeg Cinema City-ja...

Duhovi u nama

Jedan od najvećih kvaliteta Klinta Istvuda, koji demonstrira od, recimo, sredine osamdesetih i „Kote slomljenih srca“ (mnogo pre nego što je postalo popularno ceniti ga) jeste savršeno razumevanje razlike između priče i teme filma. Kompleksnost takvog pristupa sa sobom nosi mogućnost ideološki suprotstavljenog čitanja.

Bitka za dečje mozgove

Mnogo se toga lepog može reći o časnom zanatstvu, ponekad poznatom kao tezgarenje, o ličnosti surovog profesionalca na privremenom ili, ako ima sreće i pameti, dugoročnom radu u svetu filma. Robert Mičam bi, da je živ, mogao da prozbori koju na tu temu (kako neko reče, od 120 filmova u kojima je igrao, kroz 40 se prošetao u istom kišnom mantilu).

U haosu modernog društva

Kada u najpopularnijem internet pretraživaču ukucate, npr., „The Rolling“, ispod kućice će vam se izlistati nekoliko najčešćih nastavaka na navedeni upitnik, tj. reči koje ljudi najčešće ukucaju. U slučaju navedenog primera, sledeća reč koju pretraživač predlaže je, naravno, „Stones“. Sad, ukoliko pokušate sa rečima „how does“, otkrićete da su „facebook make money“ reči koje najčešće bivaju ukucane nakon toga. Jasno, budući da je najpopularnija društvena mreža besplatna za učlanjivanje, a reklamiranje je vrlo diskretno prisutno, mnogi se pitaju na koji način je onda dvadesetšestogodišnji Mark Zakerberg postao najmlađi milijarder na svetu.

Kraj sveta kakav poznajemo

Na prvi pogled, priča romana Kormaka Mekartija („Nema zemlje za starce“) u civilizaciji u kojoj nam se čini da je sve već viđeno, ne donosi mnogo toga novog. Otac i sin (bez ličnih imena, samo Čovek i Dečak) lutaju svetom koji je doživeo nekakvu nedefinisanu kataklizmu. Uzroci zapravo nisu važni, ali nedostatak sunčeve svetlosti nagoveštava podizanje prašine usled atomskog rata ili pada čudovišnog meteora. Biljke i životinje više ne postoje, tako da je pitanje nabavljanja hrane ono što je preostalo da opseda malobrojne preživele.

Dve potrage za besmislom

Porodica je, pokušavaju da nas ubede, osnovna jedinica društva. Koliko smo puta samo čuli kako je krah porodičnih vrednosti najgora od svih posledica kraja 20. veka na našim prostorima. Ne znam! Mislim da je porodica kao i većina drugih stvari koje nam se dogode u životu samo rezultat surovih ili srećnih slučajnosti. Niko nas nije pitao da li hoćemo da probamo to postojanje koje je toliko na ceni, pa, eto, zahvaljujući kombinaciji gena prinuđeni smo da provedemo prvih desetak godina života okruženi s isto toliko ljudi koji uglavnom do kraja za nas ostaju stranci.

Ne tako tihi okean

Na neki način, televizijska serija kao forma doživela je svoju labudovu pesmu 2001. godine, kada se u vakuumu globalnih događaja, između Kosova i 11. septembra, pojavila mini-serija „Band of Brothers“ (Braća po oružju), u Srbiji gledana piratskim putem, preko holandskih satelita ili prvih divx-ova. A danas, u nekom vrlom novom vremenu, plakati za mini-seriju „Pacifik“ ukrašavaju svaku drugu autobusku stanicu.
Prva Poslednja