24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Bitka za dečje mozgove

Mnogo se toga lepog može reći o časnom zanatstvu, ponekad poznatom kao tezgarenje, o ličnosti surovog profesionalca na privremenom ili, ako ima sreće i pameti, dugoročnom radu u svetu filma. Robert Mičam bi, da je živ, mogao da prozbori koju na tu temu (kako neko reče, od 120 filmova u kojima je igrao, kroz 40 se prošetao u istom kišnom mantilu).

U haosu modernog društva

Kada u najpopularnijem internet pretraživaču ukucate, npr., „The Rolling“, ispod kućice će vam se izlistati nekoliko najčešćih nastavaka na navedeni upitnik, tj. reči koje ljudi najčešće ukucaju. U slučaju navedenog primera, sledeća reč koju pretraživač predlaže je, naravno, „Stones“. Sad, ukoliko pokušate sa rečima „how does“, otkrićete da su „facebook make money“ reči koje najčešće bivaju ukucane nakon toga. Jasno, budući da je najpopularnija društvena mreža besplatna za učlanjivanje, a reklamiranje je vrlo diskretno prisutno, mnogi se pitaju na koji način je onda dvadesetšestogodišnji Mark Zakerberg postao najmlađi milijarder na svetu.

Kraj sveta kakav poznajemo

Na prvi pogled, priča romana Kormaka Mekartija („Nema zemlje za starce“) u civilizaciji u kojoj nam se čini da je sve već viđeno, ne donosi mnogo toga novog. Otac i sin (bez ličnih imena, samo Čovek i Dečak) lutaju svetom koji je doživeo nekakvu nedefinisanu kataklizmu. Uzroci zapravo nisu važni, ali nedostatak sunčeve svetlosti nagoveštava podizanje prašine usled atomskog rata ili pada čudovišnog meteora. Biljke i životinje više ne postoje, tako da je pitanje nabavljanja hrane ono što je preostalo da opseda malobrojne preživele.

Dve potrage za besmislom

Porodica je, pokušavaju da nas ubede, osnovna jedinica društva. Koliko smo puta samo čuli kako je krah porodičnih vrednosti najgora od svih posledica kraja 20. veka na našim prostorima. Ne znam! Mislim da je porodica kao i većina drugih stvari koje nam se dogode u životu samo rezultat surovih ili srećnih slučajnosti. Niko nas nije pitao da li hoćemo da probamo to postojanje koje je toliko na ceni, pa, eto, zahvaljujući kombinaciji gena prinuđeni smo da provedemo prvih desetak godina života okruženi s isto toliko ljudi koji uglavnom do kraja za nas ostaju stranci.

Ne tako tihi okean

Na neki način, televizijska serija kao forma doživela je svoju labudovu pesmu 2001. godine, kada se u vakuumu globalnih događaja, između Kosova i 11. septembra, pojavila mini-serija „Band of Brothers“ (Braća po oružju), u Srbiji gledana piratskim putem, preko holandskih satelita ili prvih divx-ova. A danas, u nekom vrlom novom vremenu, plakati za mini-seriju „Pacifik“ ukrašavaju svaku drugu autobusku stanicu.

Generacija lošeg ukusa

Pre svih konstruktivnih zamerki, valja reći da je serija Radio-televizije Srbije „Priđi bliže“ realizovana u okviru nekakvog projekta Evropske unije/Ujedinjenih nacija, što podrazumeva pisanje mnogo mailova, birokratije, razgovora na osrednjem robotskom engleskom, ukratko, stvari koje su kao poručene da suzbiju iskrenu inspiraciju i želju za kreiranjem svetova pokretnih slika.

Unutrašnja nezadovoljstva

Marinade Van, na početku glumica u, kao i sam njegov autor Fransoa Ozon, prehvaljenom kratkom hororu „Regarde la mer“, kasnije kompletna autorka sa, da kažemo, kronenbergovskim „U mojoj koži“, pokazuje sklonost ka duboko psihološki uznemiravajućim pričama, koje napadaju najosnovnije aspekte ličnosti telo, materinstvo, toliko u poslednje vreme pominjani identitet...

Iluzija moguće pobede

Ludilo i privid nasumičnosti braće Koen, kao i ludilo danskog princa, kriju rezon. Na primer, tek nakon drugog gledanja „Ozbiljnog čoveka“ zaista primetite fantastičnu isprepletanost paralelnih priča koje čine fabulu filma. Što se tiče njegove teme, tu smo već na tankom ledu, počevši od mita o dibuku - mrtvacu koji hoda, pa preko početnog citata francuskog srednjevekovnog rabina o prihvatanju svega neobičnog što život donosi, prateći probuđenu duhovnu potrebu glavnog junaka, teorijskog fizičara...

Opasne ideološke droge

Scenario Sergeja Bodrova Mlađeg, inspirisan autobiografskim pričama Mihaila Bulgakova, izazvao je kod Alekseja Balabanova sputavajuće doze strahopoštovanja prema prerano preminulom prijatelju s jedne, i velikom piscu s druge strane. Bulgakovljeva dela otvorena su za raznovrsna ideološko-estetska tumačenja. Aleksandar Petrović je u svom „Majstoru i Margariti“, slično, zbog preterane emotivne identifikacije i specifičnog istorijskog trenutka, preveliku pažnju posvetio disidentskim aspektima priče, gotovo u potpunosti zanemarivši elemenat apsurdnog montipajtonovskog humora.
Prva Poslednja