24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Generacija lošeg ukusa

Pre svih konstruktivnih zamerki, valja reći da je serija Radio-televizije Srbije „Priđi bliže“ realizovana u okviru nekakvog projekta Evropske unije/Ujedinjenih nacija, što podrazumeva pisanje mnogo mailova, birokratije, razgovora na osrednjem robotskom engleskom, ukratko, stvari koje su kao poručene da suzbiju iskrenu inspiraciju i želju za kreiranjem svetova pokretnih slika.

Unutrašnja nezadovoljstva

Marinade Van, na početku glumica u, kao i sam njegov autor Fransoa Ozon, prehvaljenom kratkom hororu „Regarde la mer“, kasnije kompletna autorka sa, da kažemo, kronenbergovskim „U mojoj koži“, pokazuje sklonost ka duboko psihološki uznemiravajućim pričama, koje napadaju najosnovnije aspekte ličnosti telo, materinstvo, toliko u poslednje vreme pominjani identitet...

Iluzija moguće pobede

Ludilo i privid nasumičnosti braće Koen, kao i ludilo danskog princa, kriju rezon. Na primer, tek nakon drugog gledanja „Ozbiljnog čoveka“ zaista primetite fantastičnu isprepletanost paralelnih priča koje čine fabulu filma. Što se tiče njegove teme, tu smo već na tankom ledu, počevši od mita o dibuku - mrtvacu koji hoda, pa preko početnog citata francuskog srednjevekovnog rabina o prihvatanju svega neobičnog što život donosi, prateći probuđenu duhovnu potrebu glavnog junaka, teorijskog fizičara...

Opasne ideološke droge

Scenario Sergeja Bodrova Mlađeg, inspirisan autobiografskim pričama Mihaila Bulgakova, izazvao je kod Alekseja Balabanova sputavajuće doze strahopoštovanja prema prerano preminulom prijatelju s jedne, i velikom piscu s druge strane. Bulgakovljeva dela otvorena su za raznovrsna ideološko-estetska tumačenja. Aleksandar Petrović je u svom „Majstoru i Margariti“, slično, zbog preterane emotivne identifikacije i specifičnog istorijskog trenutka, preveliku pažnju posvetio disidentskim aspektima priče, gotovo u potpunosti zanemarivši elemenat apsurdnog montipajtonovskog humora.
Prva Poslednja