24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Građanin Vejn

Postoje čudne veze između likova Betmena i Čarlsa Fostera Kejna iz filma „Građanin Kejn“. Nastali su u isto vreme, pred ulazak SAD u Drugi svetski rat. Na najprostijem nivou, autor Betmena zove se Bob Kejn, Betmenovo svetovno ime je Brus Vejn, dok u najnovijem serijalu Alfreda igra Majkl Kejn. No, kada se zagrebe malo dublje primeti se da su oba lika bogataši koji su odrastali bez roditelja, plejboji koji u nekom trenutku svog sazrevanja izražavaju opasnu želju da utiču na to kako svet izgleda.

Slike ljudskih nesavršenosti

Odnos Rusije dvadeset prvog veka prema svojoj istoriji prilično je perfidan. Sa jedne strane, komunizam se stavlja u prvu fioku odozdo, kao nešto što se otvara samo kada se mora, dok su slavni trenuci Velikog otadžbinskog rata uvek tu, na dohvat ruke, kao da jedno sa drugim nema mnogo veze. Shodno tome, i filmovi na temu Drugog svetskog rata, ideološki gledano, još uvek prate nekakvu srednju liniju, pa kada je i slučaj da na spisku država koproducenata pronađete i Belorusiju, jasno je da tu neke velike subverzije i bezobrazluka ne može biti.

Odričeš li se publike?

Ko bi rekao, mada se naravno, slične stvari događaju na više bliskih lokacija upravo dok kucam ovu rečenicu, da su dešavanja opisana u rumunskom filmu „Iza bregova“ zapravo, do u najsitnije detalje, inspirisani istinitim događajima iz knjige urednice rumunske ispostave BBC-ja. Kada je film toliko blizak životu kao što je to „Iza bregova“, nekako želite da se ubedite kako je barem fabula fiktivna, ili barem, nakon što je bazirana na realnosti, raspisana u nekoliko izmišljenih linija priče. Jer, mogli bismo se zapitati, koja je onda poenta igranog filma?

Momci sa meseca

Ako jedno od filmskih pravila glasi da su događaji koje glavni junak preživljava nešto najuzbudljivije što će mu se tokom života dogoditi (tj. ako je glavni lik u mladosti bio, na primer, pljačkaš banki progonjen od strane policije ne bi trebalo da film o njemu bude o periodu tokom kojeg umire u staračkom domu) ne čudi što se tematika filmova Ištvana Saba gotovo uvek naslanja na period Drugog svetskog rata ili tridesetih godina u Nemačkoj.

Suze u magli

Priče na temu ponovnog uspostavljanja odnosa između roditelja i deteta tokom čijeg celog života je bio odsutan česte su i javljaju se u svim mogućim oblicima, od visokobudžetnih holivudskih produkcija (američka opsesija porodicom, verovatno jer je društveno uređenje života takvo da se očekuje da nakon osamnaeste godine sa istom prekidate učestali kontakt) do opskurnih festivalskih filmova u koje, donekle, spada švedski „Mis Kiki“.

Kraj zabave

Zamislite Brajana Ferija, čak bez stomaka, no ne realnu, fensi verziju koja se bruka gostujući u srpskim talk show programima (što jeste svojevrstan pakao za sebe), već tipa i dalje ukusno obučenog i podšišanog ali bez ikakvog žara, kojeg kada pogledate u oči vidite samo prazninu promašenog života.

Porazi seksualne evolucije

Dženifer Vestfeld prilično je neobična pojava, sa jedne strane nešto što se zove „working actress“, sa desetinama neinteresantnih pojavljivanja u filmovima i televizijskim serijama koji joj, osim je li, materijalnu korist, obezbeđuju opstanak i održavanje veza unutar sistema kako bi bila u mogućnosti da svakih pet godina stvara jedno svoje (do sad samo scenarističko a sada i kompletno autorsko) filmsko delo.

Prokleta publika

Jedan od osnovnih motiva zbog kojih je Frensis Ford Kopola prihvatio režiju „Kuma“ pre četrdeset godina najverovatnije je bila neophodnost da se stekne nekakav kredibilitet nakon godina snimanja neprimetnih filmova i pokušaja da se opstane van holivudskog sistema (koji su, u ulozi producenta, rezultirali i jednim, pa, recimo, prilično bitnim filmom, „THX 1138“ Džordža Lukasa).

Istinski užas

ASH: You still don’t understand what you’re dealing with, do you? Perfect organism. Its structural perfection is matched only by its hostility.

LAMBERT: You admire it.

ASH: I admire its purity. A survivor... unclouded by conscience, remorse, or delusions of morality.

Alien (1979)

scenario: Den O’Benon

Laka komedija najteže vrste

Glavni junak u filmovima Saše Barona Koena uvek je zatucani autista (ne u medicinskom smislu, naravno), bačen u svet koji ne razume i primoran da preispita svoje čvrsto ušrafljene stavove o društvu. Međutim, tokom Boratovih ili Brunovih susreta sa pripadnicima političkih organizacija ili manjina, feministkinjama, američkim običnim ljudima, shvatamo da je ceo svet takav, da se svako nalazi u zatvoru svojih društvenih stavova i komedija dolazi upravo iz potpunih, gotovo apsurdnih kontrasta mišljenja, iz zla izazvanog neznanjem.

Velike oči i beo ten

Kako vreme nastavlja svoje neumitno odmicanje, postaje sve teže uplašiti filmsku publiku već naviknutu na uobičajena rediteljska rešenja. Pri tome, ne misli se na momenat šoka koji će uvek biti moguće izazvati naglom primenom muzike (obično jedan akord odsviran gudačkim instrumentima) ili iznenadnom pojavom nečega pretećeg (mada, kada vidite da u kompoziciji kadra postoji suvišni prostor odmah znate šta sledi).

Dečaci i devojčica u svetu igračaka

Ekvivalent „Osvetnika“ u srpskoj kinematografiji bio bi film u kome bi na jednom mestu bili sakupljeni Prle i Tihi, Nikoletina Bursać, Valter i, recimo, Ljubiša Samardžić iz „Partizanske eskadrile“. Jedna od zagonetki ovog, svu ideološku pogrešnost partizanskog filma na stranu, misteriozno zabavnog koncepta bilo bi teško pronalaženje ženskog lika adekvatne jačine i sličan problem imali su i autori „Osvetnika“ u kojima Skarlet Johanson na momente deluje kao jedina žena u društvu koje gleda prenos finala Lige šampiona. Fabula „Osvetnika“ je jednostavna mada na momente može da izmakne gledaocu koji nije upoznat sa likovima i pričama iz stripova kompanije „Marvel“.

Pogoci_i_promašaji.avi

Tamo negde 1996. godine imao sam sedamnaest godina i nisam baš znao koju muziku slušam mada su moji prijatelji voleli metal, Novi talas i Novi primitivizam a roditelji Otisa Redinga i jednom sam pušio travu sa čuvarem gimnazije i u određenom periodu sam čitao isključivo Hemingveja (otud, je l’, i konstrukcija ove rečenice) i nekako mi se svideo kraj knjige „Za kim zvono zvoni“ kada onaj tip za koga ne mogu da se setim kako se zvaše ali znam da ga je u filmu koji nikad nisam gledao igrao Gari Kuper umre onako besmisleno ali vredno i na žurkama mog odeljenja se slušalo

Triler bez obmane u društvu bez istine

Razlozi zbog kojih triler jednostavno ne uspeva da pronađe svoje prirodno mesto u srpskoj kinematografiji najverovatnije se svode na višedecenijsku netrpeljivost komunističke ideologije prema žanru u književnosti i filmu. U „Grešnici bez greha“ Koste Novakovića iz 1927. godine, posmatrajući osnovnu fabulu, koliko god da je naivna, gledalac u dovoljnoj meri može da poveruje u bandu lopova i prevaranata koja se krije u praznim bogataškim kućama i predstavlja opasnost za čednu heroinu. Blesavo je, ali na nekom nivou dovoljno približno tadašnjoj kapitalističkoj realnosti.

Kultura kanibalizma

Tema smrtonosne igre do istrebljenja stara je koliko i zvučni film i omogućava nam da prateći kroz decenije motive organizatora i profile učesnika analiziramo razvoj ljudskih strahova. U filmu „The Most Dangerous Game“ iz 1932. godine grof Zarof, aristokrata i gospodin sa kojim bi svakako bilo prijatno provesti sofisticiranu večeru (naročito iz ugla gledaoca kojeg po izlasku iz bioskopa očekuje borba na život i smrt u okviru ekonomske krize tridesetih), nedovoljno ispunjen lovom na krupnu divljač, koristi brodolomnike na svom privatnom ostrvu kao ljudsku lovinu.
PrvaPoslednja