24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Kultura kanibalizma

Tema smrtonosne igre do istrebljenja stara je koliko i zvučni film i omogućava nam da prateći kroz decenije motive organizatora i profile učesnika analiziramo razvoj ljudskih strahova. U filmu „The Most Dangerous Game“ iz 1932. godine grof Zarof, aristokrata i gospodin sa kojim bi svakako bilo prijatno provesti sofisticiranu večeru (naročito iz ugla gledaoca kojeg po izlasku iz bioskopa očekuje borba na život i smrt u okviru ekonomske krize tridesetih), nedovoljno ispunjen lovom na krupnu divljač, koristi brodolomnike na svom privatnom ostrvu kao ljudsku lovinu.

Predivna laž

Već planetarni uspeh nemog filma „Glumac“ („The Artist“ u daljem tekstu), u vremenu sve većeg razvoja 3D tehnologije koja polako ali neumoljivo putem televizora osvaja i dnevne sobe, može se posmatrati kao kratkotrajna potreba publike za predahom od dehumanizujuće digitalizacije ili, šire, kao sasvim zabrinjavajući pokazatelj pogrešnosti vremena u kome živimo. Francuz litvansko-jevrejskog porekla Mišel Azanavisjus očigledno je osoba koja voli da gleda u prevashodno filmsku prošlost.

Stanje filmske komedije

Razlozi koji nateraju reditelja da napravi višegodišnju, ponekad višedecenijsku pauzu između dva filma različiti su od čoveka do čoveka ili ponekad od jedne političke situacije do druge. Već smo apsolvirali dvadesetogodišnju pauzu Terensa Malika između „Dana raja“ i „Tanke crvene linije“ kao rezultat sa jedne strane opsesivnog ponašanja kada je u pitanju kontrola nad sopstvenim delom, sa druge ličnog izbora života fizički dalekog od mesta na kome se prave filmovi kakve je on navikao da stvara.

Nova klasika za stara vremena

„Džejn Ejr“ američkog Japanca Karija Fukunage (mlad momak, rođen 1977.) već na samom početku donosi ekstremnu dramaturšku promenu započinjući od Džejninog bekstva iz Tornfilda, što celu priču pretvara u ogromni flešbek. Takvi postupci mogu biti diskutabilni, naročito kada je nova verzija zapravo i dalje klasična po svim drugim osnovama.

Desnica sa ljudskim likom

Pisanje scenarija za biografski film u principu ne bi trebalo da se razlikuje od bilo kog drugog. Prvo bi trebalo odgovoriti na pitanje o čemu je priča, zatim na koji način će da bude ispričana i kada se ti početni problemi reše, kasnije bi sve trebalo da ide bez većih nedoumica, naročito ukoliko je glavni lik filma neko čiji život obiluje dramski zanimljivim događajima. Klint Istvud je tokom svoje karijere tri puta pre „Dž. Edgara“ bio u prilici da pokuša da reši problem biografskog filma.

Umetnost žanra

Pre dve godine na Festu je prikazan film Nikolasa Vindinga Refna „Valhalla Rising“, inicijalno fascinantan rad koji negde oko polovine počinje opasno da luta u pravcu teritorije koja se nalazi iza granice besmisla. Da se razumemo, sasvim je u redu kada film pretpostavi filozofsku igru logičnom sledu događaja, kao što je i sasvim moguće da vam u isto vreme prija „Prošle godine u Marijenbadu“ a „Valhalla“ vam u svojoj poslednjoj trećini izaziva bes zbog nemogućnosti komunikacije sa rediteljem.

Hrabrost da se obrukate

Pre nekoliko meseci, što govori sa kolikim zakašnjenjem „Drvo života“ stiže u srpske bioskope, prijatelj mi je usput napomenuo kako je počeo da gleda nekakav film sa Bredom Pitom i odustao posle desetak minuta, potpuno zbunjen i odbijen ritmom, pristupom, kompletnim autentičnim filmskim jezikom na koji nije bio spreman. Kada je vaskrsnuo iz samovoljne filmske smrti 1999. filmom „Tanka crvena linija“ , Malik je postao neka vrsta simbola rešenosti da se ne pristaje na kompromise i ostane veran sebi koja ga je dovela do toga da napravi kreativnu pauzu dugu dvadeset godina.

Učenje kroz greške

Kasno je leto 1992. godine. U neimenovanom gradu u Bosni slikarka Ajla, muslimanka, odlazi na prvi sastanak sa policajcem Danijelom, bosanskim Srbinom. Njihovo međusobno zavođenje koje se odvija bez reči, tokom laganog plesa u nekakvom kafić-klubu, grubo i šokantno prekida eksplozija koja ima više veze sa terorističkim napadima u Izraelu ili Severnoj Irskoj, nego sa realnošću bosanskog sukoba, što odmah nagoveštava da autorka filma Anđelina Džoli ne vlada u potpunosti detaljima priče koju želi da ispriča.

Očekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar

Priča

Ako se za trenutak fokusiramo samo na prvi film iz serijala „Ratovi zvezda“ (tj. četvrti po redosledu radnje) primetićemo da pred sobom imamo, iznad svega drugog, primer gotovo savršenog scenarija. Početak, sa slavnim kadrom svemirske potere sledi jedno od osnovnih pravila koja se valjaju pratiti prilikom pisanja literarnog bestselera a koje glasi: „započni akcijom, objasnićeš kasnije“.

Biti ono što jeste

Postavljanje ne-glumca u kontekst fiktivnog filma privlačan je koncept koji bi u teoriji trebalo da kao rezultat dobije odsustvo efekta laži. Iako je po Godarovom citatu (citati su često proizvoljni i izvađeni iz konteksta ali hajde da se za momenat zabavimo) film istina dvadeset četiri puta u sekundi a svaki rez predstavlja laž, činjenica je da je i sa i bez reza film, barem fiktivni, u kome se glumci pretvaraju da su neko drugi, ili naturščici igraju same sebe u kontrolisanom okruženju, skoro u potpunosti laž, koliko god bila predivna.

Ljudskiji od ljudi

Može se pretpostaviti da su tokom prethodnih nekoliko decenija na temu likova iz serije „Mapet šou“ napisane desetine psiholoških studija. Na primer, sa ovom pameću (a vrlo verovatno da je uživanje bilo veće bez nje), Gonzo, sa njegovim samoubilačkim cirkuskim egzibicijama i serijskim napadajima na suprotni pol deluje kao personifikacija Erosa i Tanatosa, dok se Zverko može tumačiti kao čisti, neiskvareni Id. Ili je, ipak, samo u pitanju crvena spodoba koja pronalazi vrhunsko zadovoljstvo u jedenju predmeta od gvožđa... Film „Mapetovci“ proizvod je situacije u kojoj su ljudi rođeni negde između 1970. i 1980. godine došli u poziciju slobode donošenja visoko rizičnih odluka vezanih za realizaciju filmskih projekata.

Granice morala

Može se pretpostaviti da je Stig Lašon, pisac trilogije „Milenijum“, koji je ranih sedamdesetih bio u poznim tinejdžerskim godinama, kada se najviše ide u bioskop i gleda šta se stigne, na italijanskom krimiću tog perioda bazirao dobar deo svoje ljubavi prema žanru trilera u književnosti i filmu. Otuda možda stižu i koreni dugačkih i opisnih naslova njegovih knjiga, ne mnogo drugačiji od naslova (inače, pretežno mizoginih) „giallo“ čudesa kao što su „Četiri muve na sivom somotu“, „Tvoj porok je zaključana soba i samo ja imam ključ“ ili, moj omiljeni (naslov, ne film, mada je i film žestoko zabavan), „Ubica mora ubiti ponovo“.

Uljezi u ljudima

Činjenica da „Stvor“ nije klasičan „rimejk“ već nešto što se na čistom srpskom jeziku naziva „prikvelom“ (prednastavkom?) dovoljna je da natera nekoga ko je proveo puno sati svog mladog života negde oko 1990. godine gledajući (ograničen postojanjem samo dva televizijska kanala) sa kasete remek-delo Džona Karpentera na desetine puta, da novom, istoimenom filmu nevoljno da šansu i sat i četrdeset pet minuta toliko dragocenog vremena.

Post-film

Gotovo je nemoguće odupreti se napadu samoironije pa ne navesti nekoliko redova iz predigre Geteovog „Fausta“ u kojima upravnik pozorišta, u diskusiji sa komičarem i tragičarem, razmišlja na temu svoje publike:

Dramaturgija neprijatnosti

Prateći film „Glad“ Stiva MekKvina, britanskog reditelja i konceptualnog umetnika sa imenom koje dekoncentriše svakoga ko je u mladosti hteo da bude nalik ciničnom Vinu Teneru iz „Sedam veličanstvenih“, gledalac lako može steći utisak da je deo hora iz grčke tragedije, zaštićen teatarskom maskom, nemoćni svedok nepojamnih užasa koji se odvijaju na sceni.
PrvaPoslednja