24 laži u sekundi

Pavle Simjanović

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa. Neplaćen, uglavnom. Zato piše ono što želi a ne po narudžbini. To više liči na kolumne, pa je u međuvremenu prešao u kolumniste. Takođe neplaćeno, ali slava je veća. Kao njegov urednik možete se suočiti sa šalom za svaku pomerenu zapetu, o promenjenom naslovu da ne govorimo. Nije ni čudo jer je završio dramaturgiju. Dakle, pisac. Ima Jelenu, slikarku, zajedno imaju Noru. Ima i pse i mačku. Od urednice kulture tražio je (verovatno u okviru perverzne želje da oseti kako je to kada vas neko svede na niz reči i proreda) prethodnih nekoliko rečenica dok je njegova verzija biografije bila: „Pavle Simjanović, dramaturg iz Beograda. Nije zadovoljan.“. Izgleda da ponekad ipak jeste zadovoljan.

Učenje kroz greške

Kasno je leto 1992. godine. U neimenovanom gradu u Bosni slikarka Ajla, muslimanka, odlazi na prvi sastanak sa policajcem Danijelom, bosanskim Srbinom. Njihovo međusobno zavođenje koje se odvija bez reči, tokom laganog plesa u nekakvom kafić-klubu, grubo i šokantno prekida eksplozija koja ima više veze sa terorističkim napadima u Izraelu ili Severnoj Irskoj, nego sa realnošću bosanskog sukoba, što odmah nagoveštava da autorka filma Anđelina Džoli ne vlada u potpunosti detaljima priče koju želi da ispriča.

Očekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar

Priča

Ako se za trenutak fokusiramo samo na prvi film iz serijala „Ratovi zvezda“ (tj. četvrti po redosledu radnje) primetićemo da pred sobom imamo, iznad svega drugog, primer gotovo savršenog scenarija. Početak, sa slavnim kadrom svemirske potere sledi jedno od osnovnih pravila koja se valjaju pratiti prilikom pisanja literarnog bestselera a koje glasi: „započni akcijom, objasnićeš kasnije“.

Biti ono što jeste

Postavljanje ne-glumca u kontekst fiktivnog filma privlačan je koncept koji bi u teoriji trebalo da kao rezultat dobije odsustvo efekta laži. Iako je po Godarovom citatu (citati su često proizvoljni i izvađeni iz konteksta ali hajde da se za momenat zabavimo) film istina dvadeset četiri puta u sekundi a svaki rez predstavlja laž, činjenica je da je i sa i bez reza film, barem fiktivni, u kome se glumci pretvaraju da su neko drugi, ili naturščici igraju same sebe u kontrolisanom okruženju, skoro u potpunosti laž, koliko god bila predivna.

Ljudskiji od ljudi

Može se pretpostaviti da su tokom prethodnih nekoliko decenija na temu likova iz serije „Mapet šou“ napisane desetine psiholoških studija. Na primer, sa ovom pameću (a vrlo verovatno da je uživanje bilo veće bez nje), Gonzo, sa njegovim samoubilačkim cirkuskim egzibicijama i serijskim napadajima na suprotni pol deluje kao personifikacija Erosa i Tanatosa, dok se Zverko može tumačiti kao čisti, neiskvareni Id. Ili je, ipak, samo u pitanju crvena spodoba koja pronalazi vrhunsko zadovoljstvo u jedenju predmeta od gvožđa... Film „Mapetovci“ proizvod je situacije u kojoj su ljudi rođeni negde između 1970. i 1980. godine došli u poziciju slobode donošenja visoko rizičnih odluka vezanih za realizaciju filmskih projekata.

Granice morala

Može se pretpostaviti da je Stig Lašon, pisac trilogije „Milenijum“, koji je ranih sedamdesetih bio u poznim tinejdžerskim godinama, kada se najviše ide u bioskop i gleda šta se stigne, na italijanskom krimiću tog perioda bazirao dobar deo svoje ljubavi prema žanru trilera u književnosti i filmu. Otuda možda stižu i koreni dugačkih i opisnih naslova njegovih knjiga, ne mnogo drugačiji od naslova (inače, pretežno mizoginih) „giallo“ čudesa kao što su „Četiri muve na sivom somotu“, „Tvoj porok je zaključana soba i samo ja imam ključ“ ili, moj omiljeni (naslov, ne film, mada je i film žestoko zabavan), „Ubica mora ubiti ponovo“.

Uljezi u ljudima

Činjenica da „Stvor“ nije klasičan „rimejk“ već nešto što se na čistom srpskom jeziku naziva „prikvelom“ (prednastavkom?) dovoljna je da natera nekoga ko je proveo puno sati svog mladog života negde oko 1990. godine gledajući (ograničen postojanjem samo dva televizijska kanala) sa kasete remek-delo Džona Karpentera na desetine puta, da novom, istoimenom filmu nevoljno da šansu i sat i četrdeset pet minuta toliko dragocenog vremena.

Post-film

Gotovo je nemoguće odupreti se napadu samoironije pa ne navesti nekoliko redova iz predigre Geteovog „Fausta“ u kojima upravnik pozorišta, u diskusiji sa komičarem i tragičarem, razmišlja na temu svoje publike:

Dramaturgija neprijatnosti

Prateći film „Glad“ Stiva MekKvina, britanskog reditelja i konceptualnog umetnika sa imenom koje dekoncentriše svakoga ko je u mladosti hteo da bude nalik ciničnom Vinu Teneru iz „Sedam veličanstvenih“, gledalac lako može steći utisak da je deo hora iz grčke tragedije, zaštićen teatarskom maskom, nemoćni svedok nepojamnih užasa koji se odvijaju na sceni.

Artisti i modeli

Ako je verovati jednom uvaženom profesoru, simptomatično je da se na studijama dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti ne tako često ali redovno pojavljuju filmski scenariji u kojima je glavni lik dramaturg (ili ekstremnije, student dramaturgije). Donekle se ne može previše zameriti za(b)ludeloj mladosti što do krajnje, iritantne granice insistira na korisnom principu koji kaže „piši o onome o čemu znaš„. Ono što se pri tome zanemaruje je činjenica da se glavni lik tog profesionalnog usmerenja tiče 0,0001 procenta potencijalne publike.

Osuđujući pogled

Nekoliko skorašnjih filmova koje neki zapadnoevropski kritičari već nazivaju „grčkim čudnim talasom“ (bolje zvuči na engleskom, naravno - „Greek weird wave“) zapravo je možda samo saradnja i međusobna pomoć dve ili tri sličnomisleće osobe. Naravno, šta su filmski talasi do neka vrsta, zlokobne li reči, klanovskog udruživanja? Tokom gledanja „Atenberga“ Atine Rahel Cangari imao sam utisak da bi ovaj film valjalo puštati u formi nekakvog art double bill-a sa prošlogodišnjim „Očnjakom“.

Trolovi u magli

Teško je definisati kojoj publici, tj. da se izrazimo korporacijski, tržištu je namenjen „Dilan Dog: U tmini noći“. Film je američki, i, sa premijerom u Italiji, čini se da su producenti shvatili da je, u nemogućnosti da se takmiče sa domaćim superherojskim pričama, najbolje da se okrenu svetskim, ponajviše evropskim ljubiteljima bizarnog. Ipak, verovatno bi bilo pametno da su izbegli Italiju (ili bivše zemlje SFRJ, mada im ta lokacija premijere sigurno nije ni pala na pamet), jer njihov film skrnavi gotovo sve što bi vam moglo pasti na pamet kada je dilandogovski univerzum u pitanju.

Jesen bez ljubavi

Priča o Hariju Belafonteu ponajviše govori o čoveku koji je stavio politički aktivizam ispred svoje karijere, donekle i porodice. No opet, iako se broj filmova koje je snimio za pedeset godina karijere može izbrojati na prste dve ruke a intenzivno bavljenje muzikom proredilo nakon kalipso faze iz pedesetih godina prošlog veka, kao da drugačije nije ni moglo da bude, jer za neke ljude život je važniji od umetnosti (što zna da bude problem ukoliko ti ljudi upravo i jesu umetnici).

Vreme vredno posete

Da se odmah razumemo... po mom skromnom mišljenju Vudi Alen je filmom „Deconstructing Harry“, snimljenim pre 14 godina, završio proces započet filmom „Eni Hol“, neke dve decenije ranije. Na tom mestu on poslednji put tumači svima dobro poznati lik urbanog umetnika (ili ponekad poluintelektualca) prepunog svakovrsnih inhibicija i opsesija. Na planu, heh, konstrukcije, u tom trenutku Alen poslednji put čini i veliku posvetu nekom od svojih uzora („Harry“ je više nego inspirisan Bergmanovim „Divljim jagodama“). Karijeru potom osvežava kreativnim napuštanjem Amerike koja je, verovatno, nakon 11. septembra 2001. godine postala i suviše „right-wing“ za njegov ukus.

Mi i oni

Hiljade puta uzviknuto „Allahu Akbar“ tokom linča Moamera Gadafija svelo je listu klasično, očigledno totalitarističkih zemalja na Iran, Severnu Koreju, Turkmenistan, eventualno Kubu i Venecuelu, ukoliko baš želimo da budemo na liniji zapadnih tajnih službi (mada bi ova poslednja pre potpala pod definiciju totalitarističke demokratije). Naravno, ako ste vešti kao predsednik Azerbejdžana, dizaće vam spomenike u zemljama koje bi da budu, ili već jesu članice Evropske zajednice a razvijene demokratske zemlje smatraće vas prihvatljivim diktatorom.

Male dobronamerne laži

Godine 1956. poljski, recimo to tako, izbeglica u Velikoj Britaniji Slavomir Ravič je objavio knjigu „The Long Walk“ (moguće je da nikada nije prevedena na srpski a svakako ne bi mogla biti objavljena pre sredine osamdesetih godina) u kojoj je opisao svoj beg iz sibirskog gulaga tokom Drugog svetskog rata. Knjiga je prodata u pola miliona primeraka verovatno obezbedivši autoru miran ostatak života, neugrožen kasnijim otkrićem da se opisana dešavanja nikada nisu dogodila, svakako ne sa Ravičem kao njihovim učesnikom, uz konačni udarac u vidu činjenice da on nije lično ni nabacao slova na papir, već je umesto njega to učinio profesionalni britanski „ghost writer“.
Prva Poslednja