Safeta Biševac

Što iz objektivnih, što subjektivnih razloga, nisam imala zadovoljstvo da putujem po inostranstvu koliko sam želela i želim, mada sam, u poređenju sa prosečnim građanima Srbije, maltene, svetski putnik. Ne zato što sam puno putovala, već što, nažalost, mnogi građani ove zemlje ni ranije ni sada nemaju tu mogućnost. U inostranstvu uvek pokušavam da obiđem lokalnu prodavnicu, pijacu, koristim gradski prevoz, pogledam TV... Rečju, pokušavam da „osetim“ kako se živi u toj zemlji. Holandiju, tu lepu i bogatu zemlju obišla sam puno puta, a jednom mi pade na pamet da pratim tamošnju, originlnu verziju „Velikog brata“. Umilni holandski nisam razumela, ali sam pokušavala da shvatim šta rade ti dokoni mladi ljudi u toj kući, krevelje se, svađaju,vrište, ljube...

„Da sam znao kakvo će vreme doći, nikad ne bih išao na trg da rušim Sadama“, izjavio je britanskom Obzerveru Kadom al Džaburi, koji je pre desetak godina bio svetska medijska zvezda, pošto je čekićem rušio jedan od brojnih spomenika Sadama Huseina u Iraku. Danas se navršava deset godina od početka vojne intervencije zapadnih zemalja, predvođenih SAD, u Iraku („Operacija iračka sloboda“), u kojoj je ubijeno skoro 200.000 Iračana i 4.500 američkih vojnika. Okupacija Iraka trajala je osam godina i koštala je Ameriku 2.200 milijardi dolara. Čini se da danas niko nije zadovoljan postignutim.

Mart je prepun istorijskih datuma, te su u moru događaja bitnih za Srbiju, naši mediji tek uzgred, u rubrikama tipa „vremeplov“, zabeležili da je 10. marta 1940. rođen američki glumac, karatista i junak bezbrojnih viceva Čak Noris. Napunio je, mašala, 73 godine. E, da je Srbija jedina zemlja u kojoj Čak Noris ima gomilu obožavalaca...

Zamislite da Novak Đoković pobedu na nekom turniru proslavi zastavom Srbije u rukama i Beograda oko pasa. Da li bi to neko u ovoj zemlji nazvao skandalom? Sigurno ne bi. Zašto je onda deo javnosti Srbije, potez Asmira Kolašinca, osvajača zlatne medalje u bacanju kugle na Evropskom dvoranskom prvenstvu u atletici, nazvao skandaloznim? Asmir je iz Sjenice, Bošnjak, Sandžaklija, musliman, državljanin Srbije. Nastupa za reprezentaciju Srbije, osvojio je zlatnu medalju, što je proslavio držeći u rukama zastavu Srbije, a oko pasa mu je bila zastava sandžačkih Bošnjaka. Dakle, Asmir je poštovao svoju državu i narod kome pripada. Šta je tu skandal?

Danas se navršava 20 godina od otmice 19 putnika, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, državljana Srbije i Crne Gore, iz voza Beograd - Bar. Na današnji dan 1993. u jeku rata u BiH, voz broj 671, na stanici Štrpci, u opštini Rudo, zaustavila je naoružana grupa predvođena haškim osuđenikom Milanom Lukićem, legitimisala i izvela putnike. Bošnjake zato što su bili Bošnjaci i muslimani, Hrvata zato što se usudio da pita šta rade i zašto izvode muslimane? „Šta si ti?“, pitali su ga otmičari. „Hrvat.“ „Onda ćeš i ti sa njima“, rekli su nesrećnom čoveku koji je iz Beograda krenuo da poseti sina na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori.

Muhamed je ubedljivo najpopularnije muslimansko muško ime. U Srbiji je, prirodno, prilično retko, ali se u poslednje vreme često pominje. Naravno, zbog šeika Muhameda bin Zajeda, dobrog prijatelja, brata i jarana prvog potpredsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića.

„Ovo nije ništa novo kod nas. Ovo je Srbija“, tim rečima je Dragan Todorić, sportski direktor KK Partizan komentarisao finalnu utakmicu Kupa Radivoja Koraća između svog tima i Crvene zvezde, koja je u nedelju u Kragujevcu prekinuta zbog incidenata na tribinama, a u ponedeljak završena pobedom Zvezde. Malo su se u nedelju tukli huligani, malo koškali čelnici dva velika sportska kluba, ali ništa posebno - to je Srbija. Zemlja čiji premijer malo peva, malo preti, čas se druži sa liderima sveta, čas sa predstavnicima podzemlja, ali ništa posebno –to je Srbija.

Spadam u one generacije „Titovih“ pionira koji su u školi o Karađorđevićima učili sve najgore. Kraljevina Jugoslavija je bila „tamnica naroda“ u kojoj su zli kapitalisti tlačili siromašne radnike i seljake. Na čelu „tlačitelja“ bili su mrski Karađorđevići. Onda su došli Nemci i odneli nam sve. Tačnije, ono što je ostalo od Karađorđevića i onog štrkljavog Petra II koji je, pre dolaska nacista, pobegao sa svojom kamarilom noseći tone našeg zlata i blaga. Odavno ne verujem u mnoge stvari koje su nas učili, pa ni u tu priču o Kraljevini i Karađorđevićima, ali kad vidim kako pojedinci pokušavaju da nam nametnu novu verziju tog dela prošlosti, a koja se opet svodi na laži i propagandu, dođe mi da zapevam „Druže Tito, mi ti se kunemo...“

„Ljudi moji, pa je li to moguće?“ „Ludnica, šta je ovo?!“ Otprilike tim rečima je legendarni sportski komentator rahmetli SFRJ pokojni Mladen Delić komentarisao obrt na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo u fudbalu između reprezentacija Jugoslavije i Bugarske 1984. godine na stadionu „Poljud“ u Splitu. U poslednjim sekundama utakmice, kada je pokojni Delić već tugovao, („nema vremena, gotovo je“), nakon centaršuta Vujovića i gola Radanovića Jugoslavija je pobedila sa 3:2 i plasirala se na EP. Rečima: „ Je li to moguće, ludnica, šta je ovo“ može se komentarisati nov obrt u hrvatsko-srpskim odnosima.

Početkom marta 2009. godine u Ženevi su se sreli Hilari Klinton koja je tada tek zasela u fotelju državne sekretarke SAD i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Bilo je to vreme velikih očekivanja od tada nove administracije američkog predsednika Baraka Obame, a sekretarka Klinton želela je da okrene novu stranicu u odnosima sa starim hladnoratovskim rivalima. Ti odnosi su se od propasti SSSR kretali uzlazno-silaznom putanjom. Pokojnog Borisa Jeljcina su američki predsednici i javnost voleli, ali onda je došao malo „nezgodan“ Vladimir Putin i odnosi između Vašingtona i Moskve ponovo su zahladneli.

Bila sam na Rtnju, toj, neki tvrde, mističnoj planini, koja ima čudesnu energetsku i magnetsku snagu. Naravno, ne skoro fatalnog 21. decembra ove godine, već mnogo ranije - aprila 1997. godine. Da mi je neko tada rekao da će ta planina u istočnoj Srbiji biti mesto koje će ljudskoj vrsti nuditi spas od „smaka sveta“, rekla bih mu isto što sam rekla ili pomislila kad god sam u ovdašnjim medijima pročitala ili videla takve natpise - ljudska glupost je nepresušna i bezgranična, skoro kao i želja da se zaradi na račun lakovernih. Ima, međutim, i svojih čari. Malo nam je „smak sveta“ skrenuo pažnju sa gorućih problema, malo nas zabavio, a neki su, uglavnom u belom svetu, i zaradili. Pametni uvek profitiraju na račun budala.

Nedelja, 16. decembar. Noć je pala na prestoni grad Beograd. Temperatura malo iznad nule, sneg se polako topi, ulice uglavnom prazne. „Sulejmana“ večeras nema, pa neko gleda „Utisak“, neko „Grand“, neko sport... Širok izbor. I dok je Beograd, kao i veći deo zemlje, prikovan za TV ekrane, u elitnom delu grada, na Dedinju, odjednom se niotkuda pojavila kolona automobila, džipova, limuzina, kreće se ka vili „Bokeljka“. Svadba nije, nema mladenaca. Ko je onda to? Državni vrh Srbije. Vidi se Ivica Dačić zavaljen na zadnjem sedištu, ostali su iza zatamnjenih stakala svojih automobila. Okupili se da rešavaju važne probleme. Nije njima 21. decembar i mogući smak sveta briga, more njih drugi jadi: Kosovo, Mišković, ekonomija, javna preduzeća...

Sedim na aerodromu Ataturk u Istanbulu, JAT-ov let za Beograd kasni, već treći put menjaju izlaz sa koga se očekuje poletanje aviona nekadašnjeg ponosa i dike bivše Jugoslavije, a sada kompanije koju niko neće. Vremena na pretek, a i tema za razmišljanje. JAT se nekako sam po sebi nameće. Koja je to silna kompanija nekad bila...

U poslednje vreme malo-malo pa čujem da neko pomene pokojnog Nikolu Šećeroskog, jednog od 32 kandidata na predsedničkim izborima 1990. („od ovog bi i Šećeroski bio bolji“, „pre bi za Šećeroskog glasao“ ). Pojedinci su se te 1990. kandidovali u želji da na lak način dobiju dosta para, ali Šećeroski nije bio među njima. On je imao problem sa opštinskom upravom Čukarice koja mu je izdala rešenje na kome je pisalo da se bavi izradom četki i metli. A Šećeroski je bio plastičar. Žalio se opštini, gradu, sudu jednom, drugom, stigao i do saveznog. Ali, rešenje nije mogao da ispravi („Nisam oborio četke i metle, to mi oči bode evo dve godine“).

Nek se sad javi „fukara“ koja je za EU, pisalo je na jednom transparentu u Beogradu nakon odluke Žalbenog veća Haškog suda da oslobodi generale Antu Gotovinu i Mladena Markača. Ne bih se nazvala „fukarom“, ali, da prostite i izvinite, jesam za članstvo Srbije u EU i ne vidim vezu između odluka Tribunala i nastavka evrointegracija.