Svetislav Basara

JexS Tadić i spoljni Dačić su, visokoparno rečeno, paradigma srpskih nacionalnih pomirenja. A evo - ako vas počem interesuje - kako se ta pomirenja odvijaju u praksi. S vremena na vreme - a naročito u trenucima kada imperativi seljačko-bakalske politike tako nalažu - srpskom glavešini bajagi dođe iz dupeta u glavu da famozne srpske podele nikuda ne vode i da se tom zlu mora stati na put. Da ne bismo, je li, ostali bez "biološke supstance".

Ogreših juče dušu, čestnejši đuturumi! Jexsov intervju ipak nije bio onoliko uštrojen koliko sam to predstavio. Ipak je malo uzburkao tankoćutnu srpsku javnost, dibidus ogrezlu u političku korektnost. V čjom bilo djelo? Blagoizjavio Jexs da se Dačić pravi mrtav kao oposum i ta je izjava - moglo se to predvideti, ali mi je promaklo - srpsku javnost na čelu sa Dačićem bacila u težak amok. Podigla se stravična moralna panika. Ju, ju, ju, pa to stvarno nema smisla, pa gde to ide nazvati srpskog domaćina oposumom? I pročaja. Sve po seljačkom protokolu.

Šta to moje oči ugledaše u novinčinama? Eh, šta.Predlog majki narodnjačke invencije da stambene zgrade dobiju - upravnike. Dobro, de, stanje u srpskom stanovanju je doista katastrofalno. Otrglo se to kontroli. Svako stanuje kako hoće i gde hoće. Fakat u taj haos treba uneti malo reda, kao što je reda bilo dok su stambene zgrade, bar one viđenije, imale takozvanog kućepazitelja.

Izbili neki neredu u Srcu Srbije, to jest u lažnoj državi Kosovo i to je - predvidivo - lokalnim odštampotinama poslužilo kao sjajan povod za seirenje. Ko biva... tako im i treba kad su se otcepili od Srbije, države koja je, je li, etalon ustavnosti, pravnosti, uređenosti i društvenog spokoja. Zažaliće šiptarija što se otcepila. I pročaja.

Sve što je lepo ima kraj, pa tako dođe kraj i praznovanju srpske državnosti koje se - skupa sa vikendom - proteglo na cela četiri dana. Videh u Danasovom prazničnom broju da je rubrika Pitanje/odgovor sprovela anketu na temu da li Sretenje dostiže popularnost 29. novembra. I - šta su rekli anketirani? Bilo je tu različitih odgovora. Neki su Sretenje kovali u zvezde, neki su ga, opet, sobaljivali u blato. A šta ja kažem? Ne znam šta da vam kažem, ali ću ipak nešto reći - svečarska atmosfera državnih praznika proporcionalna je ozbiljnosti države koja ih, kako to novindžije kažu, "obeležava". Pametnom dosta.

Štedeti je dobro, ali nje uvek i dušekorisno; postoje stvari na kojima se štedeti ne sme, pa me živo čudi kako je došlo do toga da spoljni popečitelj, Dačić - veliki, inače, zagovornik tradicionalnih srpskih vrednosti, među koje spada i gostoljublje - razašalje dopis podređenom mu elčiluku da zbog hronične besparice ne upriliči prijem povodom Dana državnosti. Takođe me živo interesuje šta li Oco misli o svemu tome. Mimo običaja, nije se izjašnjavao o tome.

Osvanu i subota, dan za kulturu! Iako će vam današnja kolumna na prvi pogled izgledati kao politička, u stvari je usko povezana sa kulturom. Idemo na stvar, Glave će nam, čestnejši publikume, doći amaterizam, populizam i večito zasenjivanje predizborne prostote. V čjom sad bilo djelo? Elem, Haški tribunal nije nešto dozvolio našem advokatu, predstavniku, zastupniku, šta li je, onom usukanom Obradoviću i to je - sasvim predvidivo - aktuelnu politički garnituru bacilo u težak patriotski amok.

Kulturpenziona kriza je dobila epilog. Biće da je popečitelj Tasovac u revnosti kukuriknuo pre svitanja. Oco je, kako se to kaže, "presekao" u svom čuvenom stilu. "Više vredi", blagovestio je, "jedna Milena Dravić, nego 30-40 grešaka koje su" - tu Oco nije odoleo da uvali predizbornu dubaru - "napravile prethodne vlade".

Srbijica, dragi moji đuturumi, sve više liči na Švajcarsku, doduše u negativu. Kao i u Švajcarskoj, i u Srbiji je dozlaboga dosadno, ali - za razliku od Švajcarske - sve ostalo je drljavo, klimavo, razvaljeno, jadno i bedno, da ne govorim o drastičnim razlikama u takozvanom BDP.

Pročitah interesantan tekst u najstarijem listu u galaksiji. "Na vladi" Republike Francuske - kaže tekst - pala odluka da se u pravopis francuskog jezika unesu izvesne promene, a francuska javnost skočila kao oparena. Ujedinili se po tom pitanju i levica i desnica i centar. Ne dirajte pravopis, poručuju. Nema u njemu ništa ni da se oduzme ni da se doda. Punktum.

Kad god Severna Koreja lansira neku raketu - a u poslednje vreme se baš odala lansiranjima - ceo svet se uspaniči i uzibreti kao da na njemu vladaju blagostanje i idilični mir i kao da je Kim Džong Un jedini šef države sumnjive psihičke stabilnosti. Meni se, uostalom, čini - mada možda i grešim - da "mladi vođa" raspolaže sa dve psihičke stabilnosti, jednom za "po kući", drugom "za po svetu". Ako je Kim strinu rastrgao konj'ma na repove, a ujaka streljao protivavionskim topom, to samo znači da mu se moglo, ali to uopšte ne znači da je spreman da ode korak dalje i da raketira sestru Južnu Koreju, Japan, SAD, Rusiju - ili ko je već neprijatelj dana u Pjongjangu - zato što rečene zemlje, za razliku od vođine familije, lako mogu da mu zaprže čorbu i smrse konce.

Ne trčite pred rudu! Nije reč o Ocovom sinu! Nije ovo - pu pu, pu, daleko bilo - još jedan "napad na njegovu porodicu". Reč je o TV seriji. I to ruskoj, na koju sam sasvim slučajno naleteo na Jutjubu i tokom vikenda odgledao svih devet epizoda po pedeset i kusur minuta.

Naša današnja tema je - u Srbiji dominantna - kultura samosažaljenja i posledičnog zapomaganja. Pre nego što pređemo na stvar nije zgoreg da razmotrimo šta je to u stvari samosažaljenje. To je, da kažemo, filozofsko pitanje, postoje razne definicije, mene što se tiče najbolje volim onu koja kaže da je samosažaljenje mešavina preteranog optimizma, tupoumnosti, lenjosti i previsokog mišljenja o sebi. Hoću da kažem: samosažaljivač u dubini duše čvrsto veruje da njemu, kao takvom, ne bi smelo da se dogodi ništa loše a budući da se loše stvari, po prirodi stvari, događaju svima – a naročito samosažaljivcima – tu dolazi do teških pičvajza.

Pomenusmo pre neki dan da u Srbiji postoji nekoliko gvozdenih pravila. Pravilo prvo - kad god Oco ode u inostranstvo, sledi težak pičvajz. Pravilo drugo - kad god Foma javno progovori, sledi težak luping. Pravilo treće - kad god Ljilja Smajlovićka odluči da bude u pravu, ona bude u pravu. Bez obzira na žrtve u ljudstvu i materijalu. Punktum.

Tokom sinoćnjeg redovnog potucanja po skomračnim sajtovima novinčina serbskih, pažnju mi privuče jedan naslov, učinilo mi se sročen tako da podigne ugled vlade i da unese nešto optimizma u sveopšti finansijski čemer. "Počinje isplata penzija većih za 1,25 odsto" - tako je glasio naslov i taj me je naslov nagnao da se odam sitnom računanju, radnji koju iz dubine duše mrzim. Nemerno nisam hteo da posegnem za onim telefonskim računalom. Bejah odlučio da se malo pomučim.