Svetislav Basara

Nema odmora dok traje poplava! Odmaraćemo se - po običaju - dok bude trajala obnova. Famozno će sledstveno - iako mu to nije u opisu radnog mesta - dok se vode ne povuku redovno pratiti "situaciju na terenu" i donositi reportaže o najznačajnijim afektima.

Nisu prošleni dve godine odkatastrofalne poplave koja je dibidus razbucalaSrbijukad,viđi vraga, usred marta meseca –čuvenog, inače,po sušama –ponovo nadođoše reke i ponovo zatekošenadležne službenikena spavanju. Srećom u nesreći,ovogodišnji je povodanj izgledabio slabijeg intenziteta, pa će se sve (ako se drugačije ne neredi) zavšiti bet žrtava u ljudstvu.Za materijal ćemo se nekako snaći

Izbori se bliže, situacija se svakim danomusložnjava,političarskesu guzice ( i guzičice)zinule do neba, nijemala stvar – ko se do kraja maja meseca ne ubaštra uvlast ili bar u Dom narodne skupštine, taj slobodno može turiti katanac na vrata svoje partaje. Ionako su– ako je verovati novinčinama –računi gotovo svih stranaka blokirani, što znači da se za vođstvo – ili bar za saučesništvo u vođstvuSrbijeu boljubudućnost– takmiče gologuzanii bankroti.

Ne trčite pred rudu. Nastavite da čitate. Neće ovo biti jedna od mojih dosadnih filmskih recenzija. Ozbiljnija stvar je u pitanju. Martovske, naime, Ide koje su se ove godine poklopile sa desetogodišnjicom smrti Slobodana Miloševića. Bila je to stvar koja je ovdašnjim nekrofilima pala kao kec na desetku. To se naprosto moralo "obeležiti", sledstveno čemu izazovu "okruglog" datuma i maniji "obeležavanja" nije odolela - niti se to od nje očekivalo - ni Smajlovićkina "Politika" koja je u jučerašnjem broju srpskom narodu u senatu podastrla obiman blok - istraživački, a da kakav - posvećen smatranjima na temu, nazovimo je - Milošević i njegovi poslovi i dani.

Kako već i sam naslov insinuira, afera "otkrivanje Pekićevog spomenika" razotkrila je neke polumračne fenomene tako da je Srbija danas nešto manja tajna nego što je bila juče, ali to uopšte ne znači da koliko sutra neće biti tajanstvenja nego što je bila prekjuče.

Koliko je prošlo - ne više od desetak dana - otkako smo ovde (po ko zna koji put) raspravljali o bedi zloupotrebe mrtvih ljudi u seljačko-cincarske, dnevnopolitičke svrhe, a srpska nekrofilija je ponovo podigla glavu. Njena nedužna žrtva ovoga puta je bio veliki pisac, Borislav Pekić, a povod "otkrivanje" njegovog spomenika na Cvetnom trgu. Tu - kako ćemo videti - problem nije bio otkrivanje spomenika, nego ličnost "otkrivača", Oca Vučića.

Nije se, kako stvari stoje, spoljni popečitelj Dačić usrećio sa novopotpredsednikom, Predragom J. Markovićem. Dačić je - bar ja to tako vidim - u PJM-u video "novo lice", urbanu osobu koja treba da popravi džibersko-džulovski imidž SPS-a, a šta je PJM uradio? Krenuo stopama Bate Gašića, napravio seksistički skandal i na sebe - a posredno i na SPS - navukao gnev ženske populacije.

Raširi se po Srbiji blaga vest da će džumhubaškan Foma Nikolajevič u četvrtak raspustiti skupštinu i konačno raspisati izbore. Mašala! Šta drugo reći. Kad smo već kod skupštine, odaću vam jednu tajnu: pre neki dan sam posle višegodišnje pauze čitavih pola sata gledao TV prenos skupštininog zasedanja. Da li to znači da sam se te večeri bio najeo gljiva ludara? Ne! Ni rakiju nisam popio. Bio sam naumio da gledam Vavilon, emisiju iz kulture u novinčinama najavljenu za pola devet; televizor sam (predostrožno) uključio u osam i dvadeset osam i najednom na ekranu ugledao ta divna poslanička stvorenja u njihovom prirodnom okruženju, da ne kažem baš rezervatu, mada reč ne bi bila prejaka.

Baš se ovih dana pitam gde li nam je Marinko M. Vučinić, zašto se ućutao, zašto ga nema u Danasu, šta li sanja, šta mu se događa - kad eto ti Marinka, ovoga puta u ulozi pozorišnog kritičara. Uočio neke nepravilnosti u Pakovićevom - kako MMV kaže - "tzv. libretu", pa krenuo da - onako, na način palanački - raskrinkava "Filozofiju palanke", taj večiti trn u očima palanačkih "intelektualaca".

"Došlo zadnje vreme, uloge su zamenjene; Tomo Nikolić ide u biblioteku, a Filip David pravi skandale" - tako je jedan duhoviti pajtaš iz moje kafanice prokomentarisao "nemili događaj" koji se pre par dana dogodio u NBS prilikom dodele nagrade za "Najbolju od najčitanijih knjiga" i koji je - predvidivo - proizveo još jednu srpsku podelu.

Doguzeljasmo i do subote – dana za kulturu – ali umesto “kulturnih sadržaja” sledi nastavak jučerašnje kolumne. Šta da radim, ponelo me! Na dupe bih, kako to kaže “naš narod”, progovorio. I – da vam nešto kažem – da sam tako učinio, dobro bih postupio jer se o politici utemeljenoj na imperativima guzice najviše (i najtačnije) može reći kroz sramni otvor smešten u njenom epicentru.

Nigde mrtvaci nisu toliko privilegovani i toliko maženi i paženi kao u Srbiji i nigde nemaju veći uticaj na istoriju i život. Uz samo malo preterivanja moglo bi se reći da u Srbiji čovek koji hoće da uspe u životu najpre mora da umre. Onoga trenutka kad umre, čovek u Srbiji naprosto živne, a pred njim se otvaraju bezbrojne mogućnosti. Ako si, recimo, za života bio saradnik nacista ili ratni zločinac to uopšte ne znači da post mortem - nakon izvesnog vremena provedenog u nacionalnom purgatorijumu - nećeš biti proglašen "srpskom majkom", nacionalnim junakom i - uz državne počasti - svečano resahranjen u Aleji takozvanih velikana.

Obrni-okreni, Dačić ispade ličnost meseca u Famoznom. Da je inače poslovično hladnokrvni spoljni popečitelj u poslednje vreme - kako se to kaže - malčice popustio sa živcima, lepo se videlo tokom njegovog gostovanja u jutarnjem programu Pinka, koji nisam gledao, ali sam zato u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, pročitao transkript popečiteljevog prepičkavanja sa voditeljem. Ako niste gledali - ili čitali transkript - to se na karakterno ograničenom prostoru ne može prepričati. A i nije od značaja za našu temu.

Pre nego što zađemo u sitna crevca naše današnje teme, prepričaću vam jedan vic iz hladnoratovskih vremena. Ovako dakle. Oženio se, tamo negde pedesetih godina prošlog veka, jedan Rus, nazovimo ga Vanja, svio toplo porodično gnezdo, dobio bebu, svi preduslovi za dug i srećan život bili su tu, ali znamo da sreću uvek kvari neko "ali". Vanja, naime, i njegova ženščina nisu imali kolica za bebu, koja su u sovjetsko vreme bila deficitarna roba.

Dani Ivice Dačića na ušću dveju reka ispod Avale - tako bi se mogao nazvati ovaj mini-serijal započet u subotu, koji će se ako Bog da - i ako se drugačije ne naredi - završiti danas.