Svetislav Basara

Jedan je Corax. Gledam jučerašnju karikaturu: Oco u nekoj jaruzi (možda čak i Marićevićevoj) naguzio boginju pravde, a iznad jaruge, u ševaru, njegovi "najbliži saradnici" - uključujući popečitelja boginjinog ministarstva - gledaju li gledaju, kolena klecaju, sline cure, sve u nadi da će Oco odobriti redaljku. Lepo su rekli Kinezi da jedna karikatura vredi više nego 100.000 karaktera.

Šta ima novo u čudesnom svetu Ljilje Smajlovićke? Ništa, brate. Sve po starom. Ljilja i njen fanzin stoje, ka i vazda, na braniku. Čega? Kako čega? Svega i svačega što je srpsko! Počev od ćirilice, zaključno sa najrecentnijom istragom poturica, što će reći nevladinih organizacija koje uzimaju pare sa Zapada da bi poturali klipove u točkove naše revolucije. Pre nego što pređem na stvar, sledi digresija: ja nisam neki naročiti fan takozvanih nevladinih organizacija, držim da nevladini - nazovimo ih - organizmi uglavnom mlate praznu slamu (i to za poprilično sitne pare, nisu darodavci toliko štedri), ali, Bože moj, svi smo mi beočuzi u surovom lancu ishrane. Sve je na ovom svetu povezano, samo se to na prvi pogled ne vidi.

Pomenuh pre neki dan u Famoznom gradonačelnika Sinišu Malog pa mi iznebuha - a da pojma nemam zašto - na um pade Petar Veliki. Potom mi na um počeše da padaju raznorazne misli od kojih izdvajam ovu: Šipak bi Rusija bila onolika kolika je i onako snažna da nije bilo baćuške Petra Aleksejevića. Misao je, zapravo, htela da kaže da bez velikih ljudi nema ni velikih država, ni velikih kultura, a još manje vlažnog sna srpskih političkih elita - velikih i moćnih vojski.

Već su se uspostavila neka pravila! Kad god Oco ode u inostranstvo, temelji Srbije se uzdrmaju, pa ispadne neki težak pičvajz, a kad god Foma Nikolajević progovori na nekoj velezvaničnosti, iz toga se proizvede teška muka duhu.

Ako niste dokonali zašto sam odmorniji dok svaki dan kulučim na Famoznom nego kad se bajagi odmoran vratim na mesto zločina, sad ću da vam objasnim. Mnogo je, naime, lakše uzimati dnevnu dozu ovdašnjih medijskih halucinacija, budalaština i nesuvislosti - štono se kaže "na kašičicu" - nego po službenoj dužnosti progutati desetodnevnu zalihu.

Ne trčite pred rudu. Neće biti reči ni o seksu s kolumnom, još manje sa kolumnistom, a ponajmanje o navučenosti na pijenje neke nove droge. Objasniću. Polako. Krenimo od početka. Prođe moj zimski raspust. I to dok si dlanom o dlan. Da li sam vam nedostajao, cenjeni publikume, to je, držim, filozofsko pitanje. A jesam li se ja odmorio? I to je filozofsko pitanje. Kako se uzme! Od nekih stvari privremeno jesam - čitanja novinčina, na primer - od nekih baš i ne. Novinčine, kako rekoh (kao i uvek kad mi Panović odobri dopust) sedam-osam dana nisam čitao, ali sam one koje i inače redovno kupujem uredno kupovao i slagao na kamaru, pa sam se - kad je kucnuo čas da se vratim u borbeni stroj - odao prelistavanju.

Dok sam na nepropisan i nepatriotski način razmišljao o tome, Marićevića jaruga je - nije mi to promaklo - postajala sve odbojnija prema meni, sva se beše nekako narogušila, nije to nikakvo preterivanje, još manje poetska slika, lepo sam to osetio jer se nad Srbijom tokom vekova formirao takozvani genius loci - poluživi, potpuno autonomni metafizički entitet izrastao iz kolektivnog nesvesnog, koji naprosto prisiljava Srbe da misle onako kako je propisano i da slepo slede svoje mitomansko-megalomanske elite u svakom sumanutom poduhvatu koji se uklapa u poetiku junačkih pesama.

Zaista, pomislih potom, da bi se u Srbiji bilo šta, makar i prividno, promenilo u najmanju ruku je potreban rat ili revolucija.

Iako sam ulicu Save Kovačevića, poznavao takoreći kao svoj džep, iako sam je iz prve pronašao, ipak sam nekim čudom zalutao, iako ne u prostoru, nego u istoriji, jer sam - nakon što sam (beše neki sumrak) pomislio da sam se greškom ipak obreo u nekoj drugoj, a vrlo sličnoj ulici i obišao kvart - shvatio da je Savi Kovačeviću odzvonilo, da mu je isteklo istorijsko vreme i da se ulica sada zove Mileševska.

Otuda nije čudno što u Srbiji egzistira popriličan broj uglednih ljudi, takozvanih "najumnijih srpskih glava" - Dobrica Ćosić, na primer (o njemu će biti još reči) - koji su na jednoj etapi svog razvojnog puta bili na strani onih koji su zatirali srpski identitet, ubijali očeve i dede i proterivali kralja, da bi se posle izvesnog broja godina, hokus-pokusom obreli kao predvodnici borbe za srpski identitet i za rehabilitaciju ubijenih očeva i deda.

To stanje u kome nije bilo nikakvog izbora izuzetno je, živo se toga sećam, godilo Srbima koji - ma šta tvrdili - uopšte ne vole da imaju izbora i zato ga najčešće i nemaju.

Ipak je, pomislih potom, dole, u Marićevića jaruzi, izgnanstvo Crnjanskom došlo kao naručeno, jer da je ostao u zemlji, nesumnjivo bi, zbog (navodnog) "širenja fašističkih ideja", posle takozvanog oslobođenja - jednog od bezbrojnih srpskih oslobođenja - bio po kratkom postupku osuđen na smrt i streljan.

Koliko je samo, pomislih malo potom, istorija moje dugovečne tetke stabilnija i konzistentnija od istorije Srbije? Tokom 98 godina svog života, od kojih je čitavih pedeset i osam godina provela u svojstvu moje tetke - što uopšte nije bilo lako - moja tetka je sve vreme bila ono što jeste, dok je Srbija - jedva duplo starija od moje tetke - tokom tog vremena bila sve i svašta - vazalna kneževina, suverena kneževina, kraljevina, potom socijalistička i na kraju demokratska republika - a tokom dvadeset i kusur godina, kako rekoh, uopšte nije ni postojala ili je postojala pod lažnim imenima.

Ne treba sumnjati da bi to one i učinile samo da u međuvremenu sela, varoši, a dobrim delom i njihovi stanovnici, nisu gotovo nestali sa lica sveta. U srpskoj istoriji, pomislih bogohulno, samo se mrtvi osećaju kao kod kuće, ali ne čak ni svi mrtvi. I mrtvi su - u duhu sabornosti koji ne pravi razliku između mrtvih i živih, sve su to Srbi - potčinjeni hirovima i menama srpske istorije.

Zapitah se, tu, u Marićevića Jaruzi, kako li bi izgledala srpska istorija da jeod dvoboj (koji zvanične istorije redovno prećutkuju) između vožda Karađorđa i ondanjeg vlasnika jaruge, Todosija Marićevića, koji se zvao Teodosije, ali koga su – zbog opštepoznate sklonosti Srba da sve strano pa i imena, izvitopere i prilagode svom mentalitetu i svojoj fonetici zvali Todosije – imao drugačiji ishod? Todosije je, kao u kaubojskom filmu, bio brži, povukao je prvi, našao se na korak od pobede, a srpska istorija na korak od toga da krene sasvim drugim tokom, ali je Todosijeva kubura zatajila pa ga je vožd hladnokrvno upucao.