Svetislav Basara

Putujući jednom zgodom načisto razvaljenim regionalnim putem Mladenovac-Rudnik na sasvim drugo mesto, a imajući vremena na pretek, skrenuh s rute namamljen putokazom da bih – prvi put u životu – posetio kultno mesto srpske istorije – Marićevića jarugu.

Da nije najstarijeg lista na Balkanu i njegovih nedremanih istraživačkih novindžija nikada ne bismo, đuturumi dragi, ukapirali da su srpske podele u stvari - ruske podele. Kakav su to naslov moje oči jutros videle u Ljiljinom fanzinu. Evo kakav: "Ko je ruski, a ko američki čovek u Srbiji?" Za laike i neupućene u misterije srpskog novindžiluka - naslov kao naslov, šala komika, ali meni se učinio kao krivična prijava. Jer, pogađate valjda, za Politiku i njenu glodurku sasvim je normalno, pa i poželjno, biti "ruski čovek u Srbiji", dočim je biti američki čovek, nečovečno, nesrpski, i - uopšte - gnusno.

Ne znam da li pratite ovu sprdačinu u nastavcima sa hrvatskim raketama i našim kontraraketama, ama ako ne pratite - preporučujem vam da počnete pratiti jer će vam u tom slučaju neke stvari biti malo jasnije. Neće vam od toga biti ništa lakše, ali smisao balkanskih država - i razmišljanja o njima - i jeste da vam bude teže. Valjda ste to dosad ukapirali.

Nije, ljudi moji, ova godina počela dobro. Nema dana bez eksplozije neke bombe, nekog lančanog sudara, masovna ubistava i samoubistava da i ne pominjem, a i Dejvid Bouvi poteže pa umre, o čemu će vas, pretpostavljam, detaljnije izvestiti Panović, da mu ne uzimam ljeb iz usta, jer znamo da je u svetu rokerskih nekrologa Panović ono što je Bećković u svetu velikosrpskih pogrebnih rituala. Računa se da nisi ni umro ako ti Matija ne održi posmrtnu govoranciju. I pročaja.

Ne mogodoh da na pretrpanim policama pronađem De Mestrovu knjigu krvoločno naslovljenu, "O dželatu", u kojoj se, doduše, o dželatu ponajmanje govori, pa ću metra De Mestra citirati po sećanju. Kaže otprilike De Mestr da propasti nekog naroda prethodi posrnuće njegovog jezika. Ako je De Mestr bio u pravu - a često je bio - onda nam se crno piše. I to ponajpre zato što u Srbiji svako piše, što možda i ne bi bio neki naročit problem, da se sve to ne štampa u novinčinama. Ne mislim tu na žutare i tabloide, nego na takozvanu ozbiljnu štampu u kojoj se nivo pismenosti iz godine u godinu srozava na sve niže grane.

Verovatno ste primetili da je tokom proteklog vikenda u Srbijici bilo neuobičajeno tiho, sa vrlo malo političke buke i besa, a ako se pitate zašto - bilo je to zato što su državni vrh sa Ocom, kao simbolom svetovne, i patrijarhom, kao predstavnikom duhovne vlasti - u prisustvu "najumnijih srpskih glava" - vikend proveli u Banjaluci, na proslavi dvadesetogodišnjice Republike Srpske.

Budući da je Božić tek minuo, a da je danas Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, ovu nedelju privodimo kraju u bogougodnom i dušekorisnom duhu tako što ćemo se uključiti u debatu koja se proteklih dana vodila (i još se vodi) na stranicama Politike i Danasa, a na temu - ima li veronauci mesta u republikanskim školama, a ako ima - treba li da bude obavezan predmet?

Ne trčite pred rudu! Nije u pitanju naučnofantastična priča, mada će u njoj biti i natruha fantastike. Danas, na drugi dan Božića, ponovo otvaramo temu o starom i novom kalendaru i upornom odbijanju srpske crkve (i srpskih nacionalista, inače listom ateista) da se crkveni kalendar upodobi svetovnom, u kom bismo slučaju - poput ostatka sveta i većine pravoslavnih zemalja - najpre proslavljali Božić, pa tek onda Novu godinu, a ne ovako, obrnutim redosledom.

Mic po mic, dogurasmo i do Božića, a to će ľ kako se već ustalilo ľ biti sjajna prilika da vas "vaše pravo da znate sveö i vaš "najstariji dnevni list na Balkanuö pouče temeljima hrišćanske vere, to jest ľ kako da zakoljete pečenicu, a da se ne isprljate, gde da odsečete badnjak, koga da odaberete za položajnika, kako da sutradan razbijete mamurluk... I proče pravoslavnosti.

Dođe mi jutros da priupitam onog mlađahnog jučerašnjeg akademika, nastavljača Milankovićevog dela, zašto su zatajile srpske planine, zašto nas nisu zaštitile od mini-ledenog doba koje je okovalo Srbiju i - vredi li ovo uopšte pominjati - po ko zna koji put iznenadilo putare serbske, koji su se opet - takođe po ko zna koji put - do pre neki dan, dok još bi toplo, kleli da ih ništa, a kamoli mraz, sneg i led, ne sme i ne može iznenaditi.

Prođe i takozvano novogodišnje slavlje i to sa prihvatljivim gubicima u ljudstvu i materijalu, u subotu je, sa malim zakašnjenjem, napadao i sneg, naši političari se - naravno, u granicama svojih skromnih mogućnosti - usamozatajili, što je, bezbeli, značajno doprinelo dobroj atmosferi... Šta da vam pričam - zimska idila.

Godina koja - kako to novindžije vole da kažu - ostaje za nama mogla bi se nazvati godinom velike konfuzije, a kakva će biti ova što dolazi, to ćemo tek videti, mada, onako intimno, držim da od nje ne bi trebalo previše očekivati. Tako je to kad naši preci nisu slušali vračeve iz Amazonije, sećate se valjda priče o "civilizovanim" istraživačima i "divljim" plemenima", prepričao sam je vaktile u famoznom.

Takozvani socijalisti – mislim na ove naše, na SPS – uvek su znali da pronađu lepu reč za sebe i u toj stvari nisu omanuli ni na prednovogodišnjem trandibalu koji su povodom dvadesetpetogodišnjice postojanja upriličili u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, na sceni na kojoj su ne tako davno igrali i Sterijini “Rodoljupci”.

Večno pitanje! Pitanje svih pitanja! Misterija nad misterijama! Ima li u Srbiji cenzure? Nego šta nego je ima, mada, ako mene pitate, ima je manje nego što bi trebalo da je bude. Verovali vi ili ne, cenzure ima čak i u Danasu, tom bastionu nezavisnog novindžiluka.

Subotu, dan za kulturu, posvetićemo publicisti Marinku M. Vučiniću, kome će to biti drugo gostovanje u Famoznom za samo nedelju dana. Kakve veze - možda ćete se zapitati - imaju Marinko M. Vučinić i kultura? Eh, kakve? Mnogostruke. Marinko M. je neka vrsta kulturnog lakmus papira. Ako, recimo, vidite da Marinko osipa drvlje i kamenje na neku pojavu ili neku ličnost, možete biti sigurni da su ta pojava i ta ličnost nešto dobro i korisno, kao što možete biti sigurni da su pojave i ličnosti za koje se Marinko "zalaže" ili promašaj ili nešto još gore od toga.