Svetislav Basara

Rekoh juče da mi nije bila namera da firma-čoveka rastegnem ni na dva, kamoli na tri nastavka, ali eto, ponese me priča, ne mogadoh da se zaustavim. Ima tema o kojima bih, kad bi mi zatisnuli usta, progovorio "na dupe".

Nemadoh nameru da pravim serijal - nije ni lepo da seirim što ja imam četiri zimske gume, a džumhurbaškan nijednu - ama istog momenta nakon što kliknuh na "send" i poslah jučerašnju kolumnu, dođe mi iz dupeta u glavu da tema ni izbliza nije iscrpljena i da naprosto vapi za dodatnom elaboracijom.

Naš džumhurbaškan, Foma Nikolajevič, blagoizvoleo jedati intervju za svetonedeljni broj "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu", na šta vam je - pretpostavljam - ako vam počem beše palo na um da se mašite za neke druge novinčine, skrenuo pažnju dežurni policaj na nevidljivoj duplerici. Znate već kako to ide! "Ne čitaš Politiku, a barabo!"

Baš se ovih dana nešto pitam gde li nam je Marinko M. Vučinić - šta li sanja, šta li mu se događa - kad ne lezi vraže, eto ti juče Marinka M. u Danasu, razbaškario se preko cele strane, onako serbez, en gros. Zadnje vreme! Koliko sam samo puta govorio Panoviću da on, kao čovek i glodur, ni po ljudskim ni po Božijim zakonima nije u obavezi da objavi svaku budalaštinu koju Marinko načuketa dupetom, ali Panović, božemeprosti, kao da nije iz Užica. Isuviše je nekako demokratičan, isuviše popustljiv, a Marinko - navučen na Danasovu sinekurčinu - zna da iskoristi Panovićeve slabosti. Jer pazite, ako bi mu Panović odbio tekst i podviknuo - marš u tri lepe NSPM - Marinko bi do neba zavapio: gušenje slobode mišljenja, autošovinistička cenzura. I pročaja.

Prođe Nikoljdan, a sve je bliže i Nova godina, pa iako takozvano pretpraznično raspoloženje nije ni prići nekadašnjem, politički pičvajzi u Srbiji polako utihnjuju, tako da je poslednjih dana udarna vest bila smena /ostavka/penzionisanje policajnog direktora, Veljovića. Nešto malo halabuke je, gostujući kod Olje Kovačević, koja nekim čudom nije zaglavila na TV Mladenovac - podigao Nenad Čanak izjavom da je spoljnog popečitelja, Dačića, vaktile trebalo apsiti. Cink bi rekao - nikad nije kasno, ali - kako, čoveče, da ga apsiš kad je ili prvi potpredsednik vlade ili unutrašnji ili spoljni popečitelj, ne ide to, brate.

Nije bez neke što je svetski poznata konceptualna umetnica, Marina Abramović, rodom iz ovih krajeva. Balkansko poluostrvo je Obećana zemlja konceptualizma. Osim Abramovićeve, imamo mi još sjajnih konceptualista, moga druga Eru na primer, koji bi, samo da je hteo, mogao postati možda i slavniji od Abramovićeve, ali mu se svetska slava - a u krajnjoj liniji i svet - nisu uklapali u koncept. Trebalo je da prođe iha-ha vremena dok se nisam uverio koliko je Era bio u pravu jer se svet - zbog istrošenosti koncepta - najpre pretvorio u mesto u kome je svetska slava u stvari svetska sramota, a potom - zahvaljujući naprednim, je li, tehnologijama – u mesto u kome su svi svetski slavni.

Kad je ono vaktile na snagu stupila globalna zabrana reklamiranja alkohola i cigareta, belosvetski proizvođači rakiještine i duvana nađoše se u nebranom grožđu. Proizvodnja počela da opada. Para sve manje. Moralo se nekako reagovati. Samo kako? Eh, kako! Nužda zakon menja, bar mi to znamo. Rakidžije i duvandžije su, da kažemo, počele da se snalaze kako znaju i umeju. Filipu Morisu - firmi kojoj je i moja malenkost ostavila grdne pare - palo je recimo na pamet da sponzoriše tim Formule 1 koji je - za odgovarajući naknadu, naravno - preuzeo na sebe obavezu da svoje bolide ofarba kao paklice marlbora. Nije doduše na kolima pisalo "marlboro", ali svima je bilo jasno v čjom tu djelo. Ne piše više ni na paklicama pa ga i dalje kupujem.

Znate li onaj prastari vic o crnogorskim serdarima i vojvodama koji vijećaju dal' da objave rat Americi - koja se nešto grdno bijaše zamjerila u ono doba u CG vrlo popularnoj Rosiji - il da ga ne objave. Padaju prijedlozi i za i protiv. Ne srlja se. Sve se promišlja. Sve se uzima u obzir. Contingency planning, jednom rječju.

Oco nam je, dakle, otputovao u inostranstvo na svečano otvaranje famoznih poglavlja za pristupanje EU, a to znači - i sam Oco uvek na to sluti - da bi u otadžbini ubrzo mogao izbiti neki težak pičvajz. Mi, međutim - narod i senat Famoznog - nećemo trčati pred rudu, strpljivo ćemo čekati razvoj događaja, a međuvreme posvetiti lakšim temama, primerenim takozvanoj pretprazničnoj atmosferi, koja mene, zloslutnog kakav sam, mnogo više podseća na predapokaliptičnu.

Danas ćemo "ispoštovati" Poštu, mislim na PTT, ako se to još uvek tako zove. Vaistinu je ta ustanova zaslužila mali znak pažnje sa moje strane, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što me je u izvesnom smislu othranila.

Prođevikend bez mnogo dreke i gungule,sa prihvatljivim gubicima u ljudstvu i materijalu, pa me tonavededa se zapitam da li mi –kao društvo u kome su i mirotvorcimilitantni –uopšte želimo ( i zaslužujemo)mir inisu li, s obzirom kakvi smo, državni udari i atentatisrazmerno retka pojava? Takvonam je nasleđe. Ovde se smatra – i time se ponosi– da se ništa nije dogodilo, ako se nedogodina silu, uz munje,gromove,buku ibes.I pročaja. Znate i sami.

Osvanu i subota, dan za kulturu, pa ćemo današnju kolumnu, ili bar jedan njen deo, posvetiti prepičkavanju kultur-popečitelja Tasovca i novoustoličenog direktora "našeg prava da znamo sve", Bujketa. Zna li se gde su koreni te najnovije srpske podele? Zna se. Tamo gde i većine drugih - u kasici, tačnije - u njenoj praznini. Dokonavši po preuzimanju dužnosti da će sa raspoloživom finansijama teško sastaviti kraj s krajem, Bujke se obratio Ocu i zatražio njegovu podršku za ponovno uvođenje prinudne naplate TV pretplate, što je, prevdidivo, izazvalo masovnu rezignaciju širokih narodnih masa naviknutih na "deljenje" plata stanova, svinjskih polutki, zejtina, brašna, regresa i - uopšte - džabaluk sponzorisan državom.

Militarni Gašić se, nakon pičvajza, fakat, posuo pepelom po glavi, dibidus se odao političkoj korektnosti i rodnoj ravnopravnosti - i to u meri da bi ga i Cece iz Peščanika mirne duše mogle privijati na rane

Već danima nema državnog udara, mačo seksizam sasečen u korenu, sezona drekavaca, proplakalih ikona i teladi sa tri glave još daleko, nema nam druge nego da postavimo zamku teorije i da strpljivo čekamo da stvarnost upadne u nju.

Koliko vidim, reč "oco" se posle viševekovne pauze ponovo primila u narodu, sledstveno čemu je svečano vraćam u upotrebu kao stalnu i zvaničnu titulu srpskih vladara. Od danas pa nadalje, Overlord će biti Oco - i dođe mu nekako kao tepanje - a Oco će biti i svaki sledeći Overlord, pardon - Oco, naravno pod uslovom da sledećeg uopšte bude.