Svetislav Basara

Dosadno bez državnih udara, a? Nema se o čemu pričati po kafanama, a tek se nema o čemu pisati. Što reko Matriks - pustinja realnosti.

Komentatori "Famoznog" jesu žestoko neprejebivi, ali su isto toliko i predvidivi. Valjda te dve stvari idu i zajedno. Ko će ga znati. U većini slučajeva unapred znam koja će tema podići komentatorski adrenalin do nebeskih visina, pa sutradan siđem u komentatorluk da proverim vodostanje tupoumnosti. Tako sam učinio i posle mini serijala "Manjajmo prošlost". Nije to moglo da omane. Takozvani "veliki narativi" su pravi lepak za nadobudne dramosere svih boja.

Uvek kada čujem floskulu o “iskonskoj” patrijarhalnosti “našeg naroda" – a često se može čuti – pred očima mi zalebdi sledeći romantični prizor, dostojan pomena u emisiji “Kod dva bela goluba”: Nikolica Krstić udarnički (odostraga) guzi suprugu Josifa Pančića mlađahnu, razdraganu, naslonjenu na prozor, dok pronalazač omorike, na dva-tri koraka od ljubavnika, nešto čeprka po bašti na polzu otačestva, jakako.

Primamljiva ideja, a? Ali znate kako kaže "naš narod" - što se grbavo rodi, to vreme ne ispravi. Dobro, čuli smo šta kaže narod, a šta sam ja hteo da kažem, to ćete videti u daljem izlaganju, da ne kažem baš ekspozeu.

Amaterizam je poguban u umetnosti, a kakav je u takozvanim državnim poslovima, o tome bi bilo bolje ne misliti, samo kada bi to u Srbiji bilo moguće. Evo, recimo, pročitah juče da je naprasno formiran nekakav združeni štab vojske i milicije koji će brinuti o bezbednosti premijera. Tome se, s jedne strane, nema šta prigovoriti jer su radna mesta knjaza, kralja ili premijera u Srbiji krajnje opasna po život, ali na drugoj strani stoji zakeranje - zašto taj štab nije postojao i ranije? Nije valjda da o premijerovoj bezbednosti niko nije brinuo. Ima tu još zakeranja.

Mora da je moj televizor pomislio - "šta mu bi?" - kad sam ga posle duže pauze preksinoć uključio u osam i pedeset nešto. Ne zna kleti televizor šta za srpsku javnost znači najavljeno Overlordovo raskrinkavanje državnih udarnika u emisiji "Upitnik". Boli ga baš Crven Ban. Njemu su svi programi isti.

Vaistinu nema granica ovdašnjoj neprejebivosti! Spustih se tako juče u komentatorluk da vidim kako stojim sa ocenama, da proverim šta divna stvorenja sanjaju, a šta im se događa, ama pokajah se gorko. Bolje bi bilo da nisam svraćao, jer sam se po ko zna koji put uverio da naprosto nisam u stanju da izvršim ni jednu diverziju niti da proturim ijednu dubara, a da ne budem dibidus raskrinkan.

Opštepoznato je da su smutna vremena pravi izazov za proroke i proročanstva i u toj stvari ni naše smutno vreme nije izuzetak. Hrišćanske crkve - u pogledu mnoštva drugih stvari nesaglasne i zavađene - u jednoj su jednodušne: spisak proroka za sva je vremena utvrđen i konačan, svi proroci su u knjigama Starog zaveta, a svi oni koji proriču, a nisu na spisku, spadaju u grupu lažnih proroka, na koju nas je još Isus Hristos upozorio. Što će reći da su svi biblijski neautorizovani proroci, bez obzira na geografsko poreklo i veroispovest, rođena braća onih pitoresknih, apokaliptičnih dilbera sa Tajms skvera.

Elem, sa izvesnim zakašnjenjem – za koje imam lekarsko opravdanje – odgledah najnoviji film o Dejžmsu Bondu, koji mi se – za razliku od prethodnog – zdravo dopao. A šta mi je zasmetalo u prethodnom? Eh, šta? Upravo ono što se Panoviću dopalo – agent 007 ophrvan rđavom savešću, zapao u egzistencijalnu krizu, razočaran u ljude i svet, zapušten, melanholičan, kao da je, Bože me prosti, mladost proveo u onom starom Manježu (pre renoviranja), a ne u velikom svetu, koji je, kao što znamo, tirjan tirjaninu, a kamoli Džejmsu Bondu pretvorenom u plačipičku.

Čitam ovih dana u "Danasu" - a i vama preporučujem da mi se pridružite - feljton o Vinstonu Čerčilu, čoveku koji je, osim što je bio veliki političar, bio i veliki veseljak i šeret. Što nipošto ne znači da je bio neozbiljan. Daleko od toga. Kada bi situacija zahtevala, postupao je krajnje ozbiljno i odlučno. Ali sve kroz zajebanciju i šalu-komiku. Bez buke i besa. I - naročito - bez ibrećenja i prenemaganja.

Eto, tako počinju ratovi. Turski lovci obore ruski bombarder, Turska tvrdi da je SU 35 povredio turski vazdušni prostor, Rusi, opet, kažu da je avion leteo nad Sirijom, a šta je tu u stvari istina, nikada se neće saznati niti to više ikoga interesuje. Stvari idu dalje svojim tokom. A kuda taj tok vodi - to ćemo tek videti.

Prosu se po prestonoj kasabi i ostatku otačastava crna vest da je dr Andrej Fajgelj dopao tamnice gde jakrepe memla davi. Biće, držim, jednog dana od Fajgelja veliki državnik. Ima sve uslove. Znate li šta je na tu temu vaktile napisao Slobodan Jovanović (citiram po sećanju): "Više je u to (neko tamo) doba vredelo tamnovanje pod Milanom (kraljem, prim. aut.) nego univerzitetska diploma". A Fajgelj - osim tamnovanja pod kraljem, pardon, premijerom Aleksandrom - ima i univerzitetsku diplomu, pa čak i univerzitetsku katedru u našoj drugoj prestonici Kragujevcu.

Dosadno bez terorizma, a? Nema izliva snažnih medijskih emocija! Nema krvoločnih prizora! Nema "potresnih" priča i svega ostalog što podiže tiraže, gledanosti i adrenalin. Obesmišljavanje takozvane redovnosti i normalnosti stanja jedna je odnajmanje opazivih, a najpogubnijih posledica sumanutih ubilačkih akcija. Logoraš i pisac Primo Levi svojevremeno je napisao da je posle Aušvica Bog nemoguć, danas bi se - uz samo malo preterivanja - moglo reći da je posle Pariskog masakra nemoguć čovek. Ako se ovako nastavi - a ne vidim šta bi moglo zaustaviti pomahnitali tok istorije - uskoro će još mnogo štošta postati nemoguće. Kraj istorije - ili sveta, kako hoćete - i nije ništa drugo do iscrpljivanje mogućnosti.

Ovaj vikend, Bogu hvala, prođe bez terorizma i većih žrtava u ljudstvu i materijalu, tako da se možemo pozabaviti mirnodopskim temama, jezikom na primer. Proteklih dana sam sa velikom pažnjom pratio seriju tekstova u "najstarijem dnevnom listu na Balkanu", objedinjenih trogatelnim naslovom - Sačuvajmo srpski jezik!

Doguzeljasmo nekako i do kraja ove nedelje obeležene terorizmom i teroristima. Sledi takozvana završna reč i – ukoliko preko vikenda nijedna varoš ne odleti u vazduh – povratak u koliko-toliko redovno stanje.