Svetislav Basara

Taman ja pomislio da nam je politički život dibidus zamro i da u svojstvu Overlordovog Ćosića mogu nesmetano da trasiram dalje pravce razvoja političkog sistema neprosvećenog apsolutizma, kad - eto ti vraga su sedam binjišah: DSS, na čelu sa dr Rašković Ivić, alijas ribom zvanom Sanda, upriličio protestni skup. A na skupu se okupljenoj masi (cca 250 duša) obratio i - šta mislite ko? - budući premijer Đole Vukadinović.

Dobro jutro, Srbijanci, na sve četri strane! Zašto dobro jutro ne poželim svim Srbima? Da li to znači da srljam u lokalpatriotizam? Da nisam, možebiti, podlegao uticaju austrougarske (u novije vreme i ustaške) propagande? Ma jok! Želim dobro jutro svim Srbima - i ne samo njima, nego i drugim narodima i narodnostima na "prostorima bivše Jugoslavije", a i šire - ama sam se nameračio na "škakljivu" temu koje se, kako vidim, dohvatio i Smajlovićkin tabloid.

Došlo zadnje vreme! Ne može se čovek više osloniti ni na poslovičnu pouzdanu nemačku tehniku i legendarno nemačko poslovno poštenje. I Nemci se pod starost odali trangefrangeraju. V čjom sad bylo djelo? Čuveni Folksvagen – firma koja u Srbiji uživa ogroman ugled, a čiji je jedan model, golf, vlažni san svakog srpskog domaćina (ali i džulova) razočaranog u ladu – nešto muljao ispod žita, petljao nešto sa softverom ne bi li famoznu emisiju otrovnih gasova prikazao mnogo manjom nego što jeste, neko to provalio, pukla bruka, a pući će tu, bogme, još štošta. Pominju se tu neke milijarde, bankrot, opšti belaj, štono se kaže.

Srbi i Hrvati ne bi bili Srbi i Hrvati kada – kako sam to postavio u Yugonostalghiji – ne bi bili Srbi i Hrvati mnogo više nego što je to potrebno za svakodnevni život i daleko preko granica dobrog ukusa. V čjom sad djelo? Pa vidite valjda i sami da su Srbija i Hrvatska na ivici rata, za sada ekonomskog, ali tako je nekako i onaj prethodni počeo. Kupujmo domaće i pročaja! Istorija se ponavlja, to je naša sudbina, ali ipak se ne ponavlja baš u svakom detalju. Ima tu stanovith razlika. Evo, recimo, u prethodnom S-H ratu izbeglice su bile posledica, a u ovom će,kako stvari stoje, biti uzrok.

Sezona kožnih gaća jako počinje. Iz Evropske unije stižu - za sada stidljivi, a videćemo kakvi će biti kasnije - nagoveštaji da bi Srbija trebalo da trajno udomi popriličan broj bliskoistočnih izbeglica. Za šta će - navodno - dobiti solidnu kompenzaciju. Nadam se da - ako do udomljavanja uopšte dođe - kompenzacija neće biti isplaćena u mudima sterlinga u drahmama, valuti važećoj isključivo u "Famoznom".

Gde mi behu oči, gde mi behu uši, gde dangubih i kako propustih džumhurbaškanov uzlet u najviše sfere nauke i duhovnosti - vaistinu ne znam, ali pretpostavljam da vi, čestnejši čteci, znate da, sa izvesnim zakašnjenjem, ciljam na Nikolićevu izjavu o "ginekologiji kao nauci o ženi". Džumhurbaškan je u neku ruku - a zahvaljujući ne baš sretnom prevodu grčke reči "jinikojatrija" na druge evropske jezike - formalno u pravu.

Elem, prođe - i to bez žrtava u ljudstvu i materijalu - još jedna Parada ponosa. Znakovito je da tokom septembra nije bilo uobičajene pretparadne moralne panike i prateće buke i besa. Država se držala uzdržano, sledstveno čemu su uzdržani bili i državini zvanični organi - tabloidi. I državnici su, mora im se to priznati, bili samozatajni, što je u izvesnom smislu šteta, jer su državnička smatranja na temu homoseksualnosti i ritualna zaklinjanja na vernost svetlim tradicijama srpske mindže, bili izvor basnoslovne smehotresnosti i opštenarodnog uveseljavanja. Setite se samo kako je Palma glavom (ili možda dupetom?) jemčio da u njegovom Svazilendu nema ni jednog adžuvana.

Nisam adventista, ali ipak pomno pratim znake vremena! A vrlo su, da kažem, znakoviti ti znaci. Evo, recimo, šta sam zapazio. U stara - možda i ne baš tako stara - vremena, kada bi neki fudbaldžija zabio gol, šta je radio? Potrčao bi natrag ka centru (ili krilu), kao da, božemeprosti, beži sa mesta zločina, potom bi počeo da đipa, onda bi ga sustigli saigrači, pa ga sobaljivali na zemlju i tu bi se - na majčici zemlji - onako džumle zdravo proveselili.

Znate već da se klonim svetske politike - a ni subota nije dan za takve teme - ali što rekao doktor Šulc - jednostavno nisam mogao da odolim. Znam, takođe, da će se komentatori-džabalućari, uvek željni novih skandala, uvek žedni sveže krvi, zdravo uzibretiti što se ponovo bavim izbegličkom krizom, ali listen to uncle Bas: čega se tupsoni ovoga sveta klone, tome treba težiti, dočim od onoga čemu tupsoni teže, valja bežati kao đavo od krsta.

Živo me interesuje da li Nenad Popović, zakleti zaštitnik srpskog roda i nedremani čuvar srpskih granica, vidi šta se događa u Mađarskoj. Pičvajzi! Vanredno stanje! Borna kola! Suzavac! Opšti belaj! Buka i bes. Nastavi li se ovako, nije isključeno da padne i nečija krv. Čudo je, zapravo, kako dosad nije. Ekipa RTS-a je, takođe, dospela na spisak žrtava. Premlatili ih mađarski policajci i usput im polomili opremu. Nadajmo se da sad Popović neće izaći sa predlogom da se zbog toga Mađarskoj objavi rat ili bar da se ľ u cilju retalijacije ľ umlati prva mađarska TV ekipa koja kroči na teritoriju Srbije.

Pre nego što se upustimo u sitna crevca naše današnje teme, usuđujem se da cenjenom publikumu skrenem pažnju na činjenicu koja se u Srbiji, zemlji ćoravih zanata, neprestano previđa. Jedna je, naime, stvar Srbija - geografski pojam, a druga je - za razliku od prve, vrlo varijabilna - država Srbija, to jest - vlast.

Vidim da mi komentatori prebacuju "kasno paljenje". Ko biva, nisam se na vreme uključio u napredni pokret potpisivanja peticije za zabranu rijalitija, pa se sad - kad sam video da ne apse - razgalamio.

Nakon serijala o seljačkoj politici sledi serijal o srpskim zanatima. Počećemo sa ibrećenjem, jednim od najstarijih i najrasprostranjenijih. Najkraća definicija ibrećenja bila bi - isfolirana moralna panika. Šta znači - "isfolirana"? To znači da se ibret-efendije i ibret-hanume žestoko - u javnosti, naravno - zgražavaju i uznemiravaju zbog stvari koje ih uopšte ne uznemiravaju, kojih se nimalo ne groze i kojima su, po pravilu, i sami skloni.

Dobro jutro Srbijo na sve četiri strane! Pred nama je nova radna sedmica. Meni je, nažalost, počela još juče, u svetu neđelju. A taman se bejah lepo odmorio. Nije da mi je muka da pišem, muka mi je od internetskog i klasičnog prelistavanja ovdašnjih đubre-novinčina, a bez toga ne ide. Jutros mi je to, da kažemo, još teže palo jer sam sinoć - tražeći lektiru za uspavljivanje - na polici pronašao neku kompilaciju tekstova o istočnjačkim religijama i filozofijama, pa sam malo obnavljao gradivo.

Ako je Nenad Popović ozbiljan i ako se ne prenemaže – a hteo bih da verujem da je upravo to slučaj – onda se nalazi u ozbiljnom problemu; paranoja ume da poprimi baš gadne oblike. Ali nije to ni paranoja. Starija je to (politička) boljka i nije od nje samo Popović oboleo, kamo sreće da je tako, jer je Popović – ostavimo li politiku po strani – dobrodušan i dobronameran čovek. Nisu svi takvi.